REČI LEČE ZABORAV: Pisanje je za nju nešto više od ljubavi i života

U ČETVRTAK je Švedska akademija objavila da je 115. dobitnik Nobelove nagrade za književnost francuska književnica Ani Erno.

Foto G. Čvorović

U obrazloženju se ističe da joj se nagrada dodeljuje zbog "hrabrosti i kliničke preciznosti kojom otkriva korene, otuđenost i kolektivna ograničenja ličnog sećanja". Iako su kod nas devedesetih godina u beogradskoj "Prosveti" objavljena tri njena romana, "Nisam izašla iz svoje noći", "Mesto pod suncem" (nagrada Renodo za 1983) i "Jednostavna strast", u srpskoj javnosti je ona i dalje nepoznata jer su od njihovog objavljivanja prošle bezmalo tri decenije. Ko je, dakle, Ani Erno?

Foto Tanjug/AP

Ani Erno je šesnaesti francuski pisac (sedamnaesti ako računamo i Beketa, koji je svoja najvažnija dela napisao na francuskom i objavio u Parizu) koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost, ali je prva žena među njima i tek sedamnaesta žena među 119 dosadašnjih dobitnika. Rođena je u jednom malom mestu u Normandiji, 1. septembra 1940, u radničkoj porodici niže klase, iz koje se uzdigla na jedan viši nivo završivši studije književnosti i objavivši prvi roman "Prazni ormari" (1974). Od tada do danas objavila je više od dvadeset knjiga, pretežno autobiografske inspiracije, kojima je pomerala granice romanesknog i književnog stvaralaštva, potvrđujući se kao jedan od najznačajnijih francuskih pisaca današnjice, čije je delo voljeno i među čitalačkom publikom, ali i hvaljeno od strane kritike, naročito univerzitetske, i kome je već posvećen veliki broj naučnih skupova i doktorskih disertacija.

U svom književnom opusu ona uvek polazi od autobiografskog (mada sama odbija tu odrednicu), od onoga što je videla i proživela, kako bi opisala svet, osećanja i kolektivne emocije. Govoreći o sebi, Erno analizira vreme u kojem živi i događaje koji su ga obeležili. Upravo zbog toga se njeno stvaralaštvo nalazi negde između književnosti, sociologije i istorije, a kritika ga često opisuje kao auto-sociobiografiju. I po tome je jedinstvena.

Foto G. Čvorović

Uvek je prva progovarala o temama i socijalnim problemima koji nisu bili prisutni u književnosti: od abortusa (u "Praznim ormarima" i "Događaju"), preko tela, seksualnosti i intimnih odnosa (u "Mladiću"), društvenih nejednakosti i promena klase (u "Godinama"), ženskosti ("Sleđena žena"), smrti majke ("Jedna žena") i oca ("Mesto pod suncem"), do stida, poniženja, ljubomore ili nesposobnosti da čovek vidi ko je zapravo, kako se ističe u obrazloženju za nagradu. Važno mesto u njenom pripovedanju imaju, kao i kod Modijanoa, vreme, memorija i zaborav, ali su bitno različiti u opusu dva pisca.

Iz sredine iz koje je potekla Erno crpi svoje teme i ideje, ali i govor i odnos prema pojavama u društvu. Zato je njeno pisanje "ravno", lišeno ukrasa, suvišnih reči i poezije, traženja lepote izraza, dakle neutralno i svedeno, blisko sociološkom diskursu, što objašnjava odrednicu auto-sociobiografija, mada ona o sebi najradije govori kao o "etnološkinji same sebe", a ne kao o književnici. U prvoj izjavi za medije rekla je da joj je dodeljivanjem nagrade ukazana velika čast, ali i data velika odgovornost da "svedoči o jednom obliku ispravnosti i pravičnosti u odnosu na svet".

U maestralnoj knjizi "Godine", objavljenoj 2008 (raduje nas vest da će se i kod nas uskoro pojaviti u prevodu!), Ani Erno piše o dobu između 1941. i 2006, a razlozi njenog pisanja sadržani su u prvoj i poslednjoj rečenici. Knjigu otvara rečenica "Sve će slike nestati", a zatvara je rečenica "Spasiti nešto od vremena u kom više nikada nećemo biti". Reč je o knjizi memoarske proze, u kojoj je radnja zapisana kroz kratke i minuciozne fragmente, a predstavljena je linearno kao i u ostalim njenim knjigama. Pisana je u dva narativna toka. Prvi je intimni, jer govori o autorki knjige. Međutim, on je ispisan u trećem licu jednine, dakle ličnom se pristupa sa distancom. Drugi, pak, tok pripoveda o kolektivu, zajednici, ali je on ispisan u prvom licu množine, što mu daje notu intimnog, jer dolazi do poistovećenja kolektivnog sa ličnim. To je značajna inovacija u autobiografskoj književnosti, kojom se intimna istorija izjednačava i stavlja na isti nivo sa istorijom zajednice, što ovu knjigu čini remek-delom (nagrade "Margerit Diras", "Fransoa Morijak", Strega i dr).

Foto Filfak

Bitna tema romana Ani Erno jeste i pisanje. Tek kad se zapišu, stvari se mogu sačuvati i spasiti od zaborava. Zato je negde u dnevniku zapisala da "pisanje za nju nije zamena za ljubav, već nešto više od ljubavi ili od života". Čitajući njene kratke romane, mi se iz rečenice u rečenicu neprestano uveravamo u istinitost tih reči.

* Autor je profesor francuske književnosti na Univerzitetu u Nišu, na master studijama predaje dela Ani Erno

Preporučujemo

Kultura

0 0

NAŠA KOMŠINICA JE KRAJNjE PRIRODNA: "Novosti" u Serži-Pontoazu koji slavi svoju dobitnicu Nobelove nagrade za književnost Ani Erno

08. 10. 2022. u 14:00

Kultura

0 4

LIČNU ISTINU OGOLILA JE DO KOSTIJU: Francuska spisateljica Ani Erno, dobitnica Nobelove nagrade za književnost

07. 10. 2022. u 08:12

Panorama

0 0

PRESELILA SE U AFRIKU ZBOG 30 GODINA MLAĐEG Posle venčanja, žive u kući od blata: "Gradimo našu kolibu"

08. 10. 2022. u 14:32

Panorama

0 0

DA LI STE KULTURNI: Prema Čehovu, kulturne ljude krasi sledećih osam osobina

08. 10. 2022. u 17:58

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije