PRIPREMA BUDUĆE TRAGEDIJE: Amandmani iz 1971. su bili rezultat svakojakih zakulisnih radnji, političkih trulih kompromisa i kalkulacija

Slobodan Kljakić - Ivan Miladinović

03. 02. 2021. u 17:14

ПРИПРЕМА БУДУЋЕ ТРАГЕДИЈЕ: Амандмани из 1971. су били резултат свакојаких закулисних радњи, политичких трулих компромиса и калкулација

VIII Kongres SKJ, Beograd

NOVINSKI izveštač teško briše iz sećanja mnoge događaje kojima je bio svedok i o kojima je pisao, ali najčešće, nažalost, nema pri ruci napisane tekstove o tim zbivanjima, zagubljene u naslagama vremena.

Jedan od takvih događaja odigrao se na Pravnom fakultetu u Beogradu 4. oktobra 1990. godine, kada je u ovo zdanje došlo nekoliko stotina ljudi, zainteresovanih da prisustvuju promociji iznova štampanog časopisa "Anali Pravnog fakulteta u Beogradu", zabranjenog u maju 1971. godine. U stvari, većina prisutnih, pristigla je da bi videla i eventualno čula profesora dr Mihaila Đurića, pošto su baš zbog njegovog i još trojice autora, "Anali" bili zabranjeni, a profesor Đurić čak osuđen na kaznu zatvora koju je i izdržao 1972. godine.

Umesto da uđem u prepunu, čuvenu "peticu" na Pravnom, ispred ulaznih vrata sam posmatrao tu ljudsku košnicu, čekajući da se pojavi profesor Đurić. Znao sam da mi neće ništa reći o svom stradanju, pošto je dosledno odbijao da o tome govori javno, ali sam ga ipak zamolio, donekle i zatečenog, da prozbori bar neku reč izveštaču "Politike". Zadržali smo se tek nekoliko trenutaka ispred ulaza u "Peticu", ali sam zahvaljujući tome, u sutrašnjem izveštaju naveo jedan njegov sažeti stav, s čime se niko od mnogih kolega novinara te večeri, ako se ne varam, nije mogao podičiti.

SEĆAM se ovog događaja, pogotovo atmosfere, ovacija s kojima je dočekan profesor Mihailo Đurić, naelektrisanih emocija prisutnih, aplauza kojima su prekidali nekadašnjeg njegovog asistenta, takođe političkog stradalnika, dr Milana Bastu, dok je čitao onaj tekst dr Đurića zbog koga su "Anali" bili zabranjeni, a on dopao zatvora. Kao da su te večeri neke teške stege bile skinute, brane probijene, iz grupe mlađih ljudi kojima sam bio okružen čak čuh i da je konačno pokuljala slobodna reč.

Razume se, nisu bili u pravu, pošto su slobodno iskazana misao i oštra, nesputana kritička reč, pogotovo slobodoumnih studenata i inteligencije odjekivali i na Beogradskom univerzitetu i na Pravnom fakultetu, pogotovo u vreme i posle studentske pobune 1968. godine. Snažno je to došlo do izražaja i 1971. godine, kada je otvorena javna rasprava o amandmanima kojima je trebalo po drugi put menjati Ustav SFRJ iz 1963. godine. Jugoslovensko društvo je od 1965, posle privredne reforme, Brionskog plenuma 1966. i studentske pobune 1968. tonulo u sve dublju krizu.

UZBURKALA SE JUGOSLAVIJA

PROFESOR dr Stevan Vračar je kritički progovorio o Srbiji, imajući pre svega na umu ponašanje republičkog partijskog i državnog rukovodstva. "Prisustvujemo jednoj čudnoj defanzivnosti u drugoj republici, zasnovanoj na osećanjima maltene apsolutnih krivica za istorijske tokove u stvaranju jugoslovenske zajednice ne samo posle Prvog svetskog rata već i u narodnooslobodilačkoj borbi i tokom izgradnje socijalizma. Uzburkala se mnogonacionalna Jugoslavija, izašle su na scenu najrazličitije snage, probuđene su svakojake strasti, sistematski se truje atmosfera, produbljuju jazovi, zaoštravaju sporovi. Iako je svima jasno da sve to vodi u veoma opasnom pravcu - s obzirom na isuviše dobro poznata iskustva u nedavnoj prošlosti, zvanična politika nema jedinstvene principe za celu zemlju, isti problemi se različito tretiraju, preovlađuje dnevnopolitički pragmatizam. Očigledno je da u takvim okolnostima uopšte ne može uslediti dalje usavršavanje međunacionalnih odnosa, a još manje se može očekivati da će biti zadovoljeni stvarni interesi svih naroda i narodnosti.

Posle Deklaracija o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika iz 1967. i odgovora srpskih pisaca na taj dokument, prvi amandmani na Ustav iz 1963. doneti su 1968, a sledeće godine je na Devetom kongresu Saveza komunista Jugoslavije snažno otvoreno pitanje međunacionalnih odnosa. Bujanje nacionalizma u Hrvatskoj bilo je nesumnjivo, a napetosti na relaciji sa Srbijom bile su sve izraženije. Međunacionalne i međurepubličke napetosti rasle su iz dana u dan, a nemoć vlasti s neprikosnovenim Josipom Brozom Titom na vrhu, samo je proizvodila nove, sve gušće tamne oblake ne samo na horizontu, nego i u svakidašnjem životu onog vremena.

U takvim okolnostima rad na amandmanskoj promeni Ustava, iako prekriven plaštom zvanične državne komisije, naučnim i političkim autoritetom njenih članova, u stvari je bio rezultat svakojakih zakulisnih radnji, političkih, zaista trulih kompromisa i kalkulacija, diktata i ucena centara moći, najprizemnijih podmetanja u ravni međurepubličkih i međunacionalnih odnosa.

TEKST amandmana datih na javnu raspravu snažno je potvrdio da već ostarela generacija pobednika iz rata i revolucije plaća sve veći bol vernosti dogmatizmu i starim matricama i formulama staljinizma, na kojima je i stasavala u mladosti. Kakve su te matrice i te formule bile, pokazale su višednevne rasprave o amandmanima na Pravnom fakultetu u martu 1971. godine. Kritika ponuđenih amandmanskih rešenja bila je žestoka, kritika kritičara nije mnogo zaostajala. Ubrzo je na Pravnom fakultetu u Beogradu organizovana trodnevna rasprava, 18, 19. i 22. marta 1971. godine, na koju su pozvani nastavnici fakulteta, predstavnici Ustavne komisije SR Srbije, Ustavnog suda SR Srbije, Vrhovnog suda SR Srbije, Udruženja pravnika SR Srbije, Gradske skupštine Beograda, kao i članovi Saveta Pravnog fakulteta u Beogradu. Pozvani su i predstavnici Fakultetskog odbora Saveza studenata i Sekretarijata Konferencije Saveza komunista Pravnog fakulteta u Beogradu.

Posledice koje će brzo uslediti, pokazaće da su predloženi amandmani značili nepobitni uvod u razaranje unutrašnjih, vezivnih tkiva jugoslovenske državne i društvene zajednice, s gotovo apokaliptičnom završnicom posle 1990. godine. A kakve su opšte okolnosti vladale u zemlji 1971. uverljivo je ocrtao profesor dr Stevan Vračar:

 

Stevan Vračar / Arhiva

"Sučeljeni sa jednom tvorevinom koja nosi naziv ustavnih amandmana mi pravnici-naučnici, a sigurno i svaki građanin ove zemlje, nalazimo se u dubokim dilemama. Ophrvani smo strepnjama, zabrinutošću, neizvesnostima oko toga šta će sutra da bude. Nemamo sreću da vodimo uobičajene, stručne i rutinske razgovore o istinskim ustavnim amandmanima, jer smo dovedeni u situaciju da ovom prilikom budemo zaokupljeni pitanjima o sudbonosnoj prekretnici na kojoj se jugoslovenska zajednica nalazi, pa samim tim i svi njeni delovi. Nalazeći se u toj zajednici, moramo javno i otvoreno da kažemo šta mislimo o svim bitnim javnim i političkim stvarima. Naravno, ako imamo i minimum dostojanstva, odgovornosti i građanske hrabrosti.

PRINUĐENI smo da povodom tzv. ustavnih amandmana govorimo o njihovoj društvenoj pozadini, o čudnim tokovima i tendencijama u razvoju ovoga društva, očigledno veoma opasnim posledicama sadašnje politike vodećih faktora, o tamnim perspektivama koje nagoveštavaju sadašnje stanje i sva zbivanja čiji smo sudeonici."

Pred našim očima poslednjih godina, iz meseca u mesec, iz dana u dan, takoreći, odvija se dramatično zaoštravanje duboke društvene krize kakve nije bilo posle izvedene revolucije. Ozbiljnost te krize potiče otuda što je usledila samorazvitkom našega društva, bez odlučujućeg dejstva nekih nepovoljnih spoljnih faktora. To je svestrana i suštinska kriza koja je zahvatila same temelje, celokupnost društvenih odnosa, sva područja društvenog života. Na ekonomskom polju nekoliko uzastopnih tzv. reformi samo su pogoršale stanje, izneveravale nade i očekivanja. Na političkom polju stalno su pojačane zategnutosti i konflikti, stvarane pukotine i razdori, koji onemogućuju normalno funkcionisanje, pa i održavanje datog političkog sistema. Na kulturno-idejnom polju, posebno u oblastima društvene svesti moralnih normi, uvrežila se velika preteća demoralizacija, razočaranja i razotkrivanja pozadine mnogih nataloženih mistifikacija.

Na kulturno-idejnom polju, posebno u oblastima društvene svesti i moralnih normi, uvrežila se klima preloženih mistifikacija. U takvim društvenim okolnostima javljaju se tzv. ustavni amandmani. Bez obzira na povode i težnje inspiratora i donosilaca ove tvorevine ona je objektivno postala najverodostojnija potvrda postojanja duboke društvene krize.

I svojom sadržinom i svojim oblikom, ona se pokazuje kao svojevrsni sublimat teškoga stanja i smetenosti. Razmere i karakter društvene krize sada su vidljiviji no ranije. Ali najvažnije je da ovaj izraz krize nije istovremeno i izlaz iz sadašnje krize, nije put njenog stvarnog prevazilaženja već samo još većeg zaoštravanja. Amandmanskom promenom Ustava, dakle, tvrdi dr Vračar, ne može se izaći iz krize, pošto "i naša zemlja predstavlja gotovo jedinstven primer ispoljavanja nekih specifičnih paradoksa razvoja modernog društva, kakve nije pokazao razvoj ni jedne druge ni socijalističke ni kapitalističke zemlje".

PUSTITE NAS DA SLOBODNO DIŠEMO

O NACRTU Amandmana prvo su se izjasnili studenti, upravo u "Petici", na Pravnom fakultetu, neki mesec ranije, tokom višednevnih, uzavrelih, žučnih rasprava koje su snažno odisale duhom nedavne 1968. godine. Akademski građani su listom ustali protiv ustavnih promena i amandmana koji su bili preteča Ustava iz 1974. godine. Bio je to skup na kome se branila Jugoslavija i plan njenog razaranja. Studenti su bili krajnje kritički nastrojeni prema tome šta Broz sprema ustavnim amandmanima. Hodnici fakulteta bili su oblepljeni i ovakvim parolama: "Govori kako živiš!" "Nismo vitezovi pod zaštitom šovinizma!", "Ko Srbiju želi da svede na beogradski pašaluk?", "Mi moramo da sanjamo!", "Pustite nas da slobodno dišemo!", "Povampirenje šovinizma!"

PREMA mišljenju dr Stevana Vračara, prvi paradoks je izražen u činjenici da je tokom 25 godina u Jugoslaviji bio izražen "formalno-organizacioni dinamizam", ali uz "istovremenu statičnost personalne strukture" i to "na način i u razmerama kakvih nije bilo nigde u svetu". Posle prvog Ustava iz 1945. godine, ustavne promene su sledile "inerciju ubrzanja" kroz Ustavne zakone 1953, drugi Ustav 1963, prvih 20 amandmana na taj Ustav 1967, kroz Nacrt novih 20 amandmana i "već nagovešteno donošenje trećeg ustava". Stalno su preduzimane razne reforme na svim nivoima i u svim oblastima, ali se "neprekidno zadržavao u osnovi isti personalni sastav, naročito u dominantnim punktovima državne organizacije i najvišim forumima".

Kada je personalnih promena u strukturama vlasti i bilo, one su uzrokovale "uglavnom samo zbog političkog fijaska ili smrti pojedinaca", tako da ta "okoštala i petrificirana personalna struktura nije nijednom ni uzdrmana ni porušena društvenim tokovima" iako oni, inače, "izbacuju na površinu doista nove ljude, pozvane i dorasle da rešavaju nove istorijske zadatke".

Ciljajući na Edvarda Kardelja, ali ne pominjući njegovo ime, dr Vračar je stav o "petrificiranoj personalnoj strukturi", ilustrovao sledećom činjenicom: "Simptomatično je, na primer, da nam je ministar za Konstituantu, tj. prilikom donošenja prvog Ustava 1946. godine, davao objašnjenja i pouke i o svim kasnijim ustavnim promenama i da je on, takođe, dao opširan i dosadan referat o sadašnjim ustavnim promenama, što, svakako, postaje kuriozum u razvoju svetske ustavnosti." Kao drugi paradoks, dr Stevan Vračar je ukazao na to "da je veliki ideal samoupravljanja postao jedan od najpogodnijih instrumenata političko-ideoloških manipulacija", da je samoupravljanje "postalo podesna parola, obična fasada dominacije moćničkih birokratskih grupa koje vladaju perfidnije nego centralistički uobličena birokratija".

NATURANJE NOVE ILUZIJE

"SA neizmernim razočaranjima - naglasio je profesor Vračar, koji je, uzgred budi rečeno, amandmane nazvao "takozvanim" - pratimo uporna ali zaludna nastojanja skoro svih predstavnika najvažnijih centara političke moći da tzv. ustavne amandmane predstave u svetlosti nekog tobožnjeg normalnog stanja i kretanja u ovoj zemlji. Oni hoće da nature nove iluzije i pored toga što ih nebrojene činjenice svakidašnjeg života opovrgavaju. Nemoguće je tzv. ustavne amandmane i razgovore o njima pretvoriti u ideološke kulise iza kojih se odigrava jedna drama celog jugoslovenskog društva.

"Treći paradoks, koji privlači opštu pažnju i gotovo zaprepašćuje, jeste ukupnost mećunacionalnih odnosa u Jugoslaviji. Posle dvadesetpetogodišnjeg isticanja uspešnog rešenja nacionalnog pitanja kao osnovne tekovine revolucije i posleratnog razvoja, prisustvujemo spektakularnoj potpunoj reviziji zvanične politike i ideologije. Pod smišljenim pritiscima centara političke moći samo jedne republike - koji su dobili i dobijaju očiglednu blagonaklonost najviših centara političke moći - otvorena su širom vrata nacionalizmu kao najvažnijoj 'platformi' rekonstrukcije socijalističke Jugoslavije", odlučno konstatuje dr Stevan Vračar.

U ONO doba kada je izgovorio ove tvrdnje, svim učesnicima rasprave bilo je jasno da govori o "smišljenim pritiscima" koji dolaze iz Hrvatske, a koji uživaju "očiglednu blagonaklonost" Josipa Broza Tita, Edvarda Kardelja i Vladimira Bakarića. U takvim okolnostima, "što je i razumljivo, potekao je i mutan talas nacional-šovinizma koji svojim razmerama neminovno izaziva preteće posledice i tamo (misli na Hrvatsku gde se razmahao masovni nacionalistički pokret) i na drugim stranama". U završnici svog izlaganja, dr Vračar je govorio o četvrtom paradoksu koji je "neverovatan zbog dalekosežnosti posledica".

"On se ogleda u smišljenoj orijentaciji na izneveravanje nekih bitnih tekovina izvedene revolucije i socijalističkog razvoja jugoslovenske zajednice. Ne treba mnogo političke mudrosti da bi se videlo da sve vodi ne samo slabljenju već i razbijanju jugoslovenske zajednice, a samim tim stavljanju u pitanje integriteta i opstanka i celine i njenih delova - republika, u najbukvalnijem smislu.

Otvoreno zagovorništvo konfederalizma označava, u stvari, možda prvi primer u istoriji jednog očigledno retrogradnog kretanja, sa izvesnošću da danas-sutra dobije ustavnopravno uobličenje, a samim tim pripremi kasnije, možda, najtragičnije oblike razrešavanja neizbežnih konflikata. Zar nije jasno da šest posebnih 'nacionalnih država' na tlu Jugoslavije, 'povezanih' prvenstveno latentnim i otvorenim suprotnostima i sukobima može stvoriti samo nesnosnu novu 'zajednicu', goru od svake druge?

Arhiva

Pred tim paradoksom, pak, moramo s opravdanim ogorčenjem da upitamo: ko je taj ko u ovoj zemlji uzurpira sebi privilegiju, bez obzira na mesto i zasluge u dosadašnjem razvoju, da se igra ne sudbinom zemlje Jugoslavije već sudbinom pojedinih nacija i narodnosti? Ko je taj ko u ovoj situaciji nije dorastao da ponese breme istorijske odgovornosti, da ne gleda stvarnost otvorenim očima, da ovakve stvari prikazuje kao apsolutnu političku mudrost?"

POSTAVLJAJUĆI ova dramatična pitanja, dr Stevan Vračar je rekao: "Odgovori nas vode, naravno, političkim vrhuškama i Jugoslavije i svih republika, koje su ogrezle u birokratizmu, otuđenosti i beskrajnoj eksproprijaciji vlasti. Te vrhuške se, očevidno, osećaju toliko bezobzirnim da neće ili ne mogu ništa uvažavati što predstavlja vitalan interes masa, naroda i narodnosti.

Samo time se može objasniti jedan gerontokratski pristup u sadašnjim ustavnim promenama. U prvom planu se nalazi briga za 'ustavnopravno garantovanje' vlastodržačkih pozicija, za novu preraspodelu punktova političke moći u svim forumskim strukturama, za obezbećenje protiv svih eventualnosti i neočekivanih obrta. Smeštene u busije 'nacionalnih država' birokratske vrhuške, i pored trajnih sukoba, objedinjuju se istovetnim težnjama za održavanjem na vlasti, pa čak i u vrhu sada već odiozne jugoslovenske zajednice?! Takav pristup potvrđuju i stalna i otvorena upozorenja upućena javnosti i masama od strane birokratskih vrhuški da narod ove zemlje (dakle, sve nacije i narodnosti, svi građani) mora prihvatiti i pokorno uvažavati zakulisne dogovore i sporazume političkih vrhuški, da je to jedini put 'samoupravnog' izvršenja ustavnih promena.

Gerontokratska vizija sadašnjosti i budućnosti gotovo sasvim eliminiše sva stvarno vitalna pitanja srednjih, mladih i najmlađih generacija. Umesto da upravo te generacije, samoupravljačkim metodima, punim učešćem radničke klase, radnih ljudi i svih građana, rešavaju pitanja svoje budućnosti, da sami određuju svoju sudbinu - prepuštene su nagodbama onih kojima svakako nije više stalo, po sili prirodnih zakona, do perspektive ove Jugoslavije i ovih republika nego generacijama pred kojima je budućnost.

Jer, fatalni promašaji, koji se danas čine, ne mogu pogoditi nikog drugog do sadašnje srednje i mlade generacije." Vreme će relativno brzo pokazati koliko je profesor Stevan Vračar bio u pravu kada je ovim crnim bojama opisao ondašnje stanje u Jugoslaviji, koju kroje i prekrajaju ostareli moćnici, ali i blisku budućnost te zemlje, u kojoj će stradati novi naraštaji.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)