LEGALNI TEROR MANJINE NAD VEĆINOM: Poslednji Ustav SFRJ bio je završni čin pravnog raspada zajedničke države

U JUGOSLAVIJI se nije moglo ništa značajnije uraditi bez saglasnosti Josipa Broza Tita, pa tako ni ustavne promene pripremane 1974. godine.

Foto privatna arhiva

Realizaciju njegovih namera ostvario je Edvard Kardelj, Slovenac, koji je, uprkos tome što nije bio ni delegat u Saveznoj skupštini, zaposeo glavno mesto za izradu Ustava, rukovodioca radne grupe za njegovu pripremu i predlog.

Ustavna komisija, koju je izabrala Savezna skupština, na čelu sa Mijalkom Todorovićem, predsednikom Savezne skupštine, postojala je samo formalno.

Srpska delegacija u Saveznoj skupštini imala je ustavno pravo da ospori usvajanje takvog ustava, ali to nije učinila. To je bio veliki srpski istorijski propust, za koji nikada nije dato jasno objašnjenje. Međutim, treba imati u vidu da u toku skoro poluvekovne vladavine Josipa Broza nikada nije moglo da se radi drugačije nego kako on kaže, pa se može pretpostaviti da je srpsko rukovodstvo imalo jasnu predstavu šta bi im se moglo dogoditi u slučaju protivljenja, a Ustav bi svakako bio usvojen nezavisno od njihove volje.

Najbitnije novine koje su imale dalekosežne negativne posledice u ekonomskom i političkom razvoju jugoslovenske zajednice odnosile su se na normativna ustavna rešenja o odnosima u federaciji.

TA REŠENjA su bila neadekvatna suštini jugoslovenske višenacionalne zajednice sastavljene od različitih karakteristika i bitnih osobina federalnih jedinica. One su se razlikovale ne samo po svojoj veličini već i po svojim istorijskim, etničkim, ekonomskim, kulturnim i drugim osobinama i interesima. To je zahtevalo dosledno usavršavanje autentičnog i racionalnog federalizma koji je morao da uvaži istovremeno i ravnopravnost jugoslovenskih naroda i narodnosti i jednakost građana i svih radnih ljudi.

Nažalost, umesto toga, dominantna uloga je Ustavom iz 1974. data ravnopravnosti republika (ne naroda i narodnosti). Zanemarena je i marginalizovana demokratska i klasna komponenta u vidu minimalnog uticaja građana i radnih ljudi u donošenju najvažnijih odluka, posebno na saveznom nivou. Ustavne nadležnosti saveznih organa bile su veoma restriktivno i neracionalno normirane.

Na taj način se odstupilo od osnovnog načela (iz stava 1 odeljka I) u kome su sadržani fundamentalni principi na kojima je zasnovana slobodna volja naroda Jugoslavije zajedno sa narodnostima sa kojima žive, o ujedinjenju u „saveznu republiku slobodnih i ravnopravnih naroda i narodnosti i stvorile socijalističku federativnu zajednicu radnih ljudi – SFRJ, u kojoj, u interesu svakog naroda i narodnosti, posebno i svih njih zajedno, ostvaruju i obezbeđuju“ ustavom navedene zajedničke interese. Već u stavu 2. Osnovnih načela se odstupilo od te generalno izražene federalne koncepcije. U tom stavu utvrđeno je da „radni ljudi i narodi i narodnosti ostvaruju svoja suverena prava i u socijalističkim republikama i u socijalističkim autonomnim pokrajinama, u skladu sa njihovim ustavnim pravima, a u SFRJ kad je to u zajedničkom interesu“ ustavom utvrđeno.

Osnovni feler ustavnih rešenja, koja su izazvala brojne probleme u njegovoj primeni, bile su i decentralističke i separatističke reakcije koje bi mogle da budu prevaziđene da je Ustavom poštovan demokratski princip o ravnopravnom odlučivanju u federaciji od strane predstavnika većine građana i radnih ljudi, a ne isključivo ili pretežno od volje užih političkih struktura u republikama i pokrajinama. To je neopravdano odbačeno pod izgovorom eliminisanja stvaranja „velike Srbije“ i uvođenja centralističkog sistema, što inače nije nikada bila zvanična politika Srbije. Ona se iskreno zalagala za autentičnu jugoslovensku zajednicu federalnog ustavnog uređenja ravnopravnih naroda i narodnosti i jednakog ustavnopravnog položaja svih njenih građana.

USTAVOM iz 1974. godine ustavna pozicija republika i pokrajina se bitno menja, pod pritiskom centrifugalnih snaga i navodnog straha od centralizacije. Tim ustavom položaj autonomnih pokrajina znatno jača: dobijaju svoj ustav, a republički ustavi (prema članu 206) nisu obavezni da budu u skladu sa Ustavom SFRJ, već samo da „ne budu u suprotnosti sa njim“. Pritom, nije bio konstituisan mehanizam obezbeđivanja neophodne harmonije celokupnog ustavnog sistema. Sa tog aspekta, uloga Ustavnog suda Jugoslavije je bila upozoravajuća, jer je njegovo mišljenje o suprotnosti ustava republika ili pokrajina sa Ustavom SFRJ bilo deklarativno, bez zahteva i roka za njihovo usklađivanje i otklanjanje suprotnosti sa Ustavom SFRJ.To je posledica bitne promene subjekata suvereniteta. Od 1974. godine izvorni suverenitet pripada republikama i autonomnim pokrajinama, a saveznom („federalnom“) nivou pripada samo onaj deo suvereniteta koji se dogovorom prenese saveznim organima.

U najvećem delu Ustav SFRJ  je u suštini konfederalan. Za ocenu njegovog ugovornog karaktera najbolju ilustraciju predstavljaju odredbe o njegovoj promeni. On se, prema članu 400, ne može menjati bez saglasnosti svih skupština republika i autonomnih pokrajina.

Takvo rešenje dovelo je do ustavnog haosa.

Nesporna je konstatacija da je Ustavom SFRJ izvršena radikalna transformacija jugoslovenske federacije. Bitna karakteristika Ustava iz 1974. je da su federalne karakteristike u najznačajnijim sferama zamenjene konfederalističkim elementima.

Problem je u tome što to nije jasno naznačeno predlaganjem tih promena već je prikriveno formalnim nazivom federalne države.

Karikatura Ranko Guzina, Foto privatna arhiva

SLABLjENjE federalnih zakonodavnih organa ogledalo se i u presumpciji (pretpostavljanju) zakonodavne nadležnosti u korist republika i autonomnih pokrajina. Ustavom su regulisane nadležnosti, način izbora i sastav organa konfederalnih jedinica, kao i izvršavanje saveznih zakona, čime su savezni organi dovedeni u inferioran položaj.

Očigledno, već tada su glavni kreatori ustavnih rešenja pripremali uslove za raspad jugoslovenske zajednice.

Naime, prema članu 281 Ustava SFRJ nije utvrđeno da federacija preko saveznih organa uređuje poreski sistem i osnove zajedničke poreske politike. Ignorisan je stav da je jedinstveno obezbeđivanje sredstava za zadovoljavanje opštih društvenih potreba jedan od osnovnih uslova za stabilnost i efikasnost funkcionisanja jedinstvenog jugoslovenskog tržišta. Nedostatak tog jedinstva je izvor dezintegracionih tendencija i nejednakog položaja jugoslovenskih građana, radnih ljudi i njihovih organizacija.

Federacija je ostala ne samo bez prava da utvrđuje poreski sistem koji će važiti na celoj teritoriji Jugoslavije, nego i bez sopstvenih izvornih prihoda za vršenje poverenih joj funkcija (izuzev carine, koja je imala marginalni značaj). Republikama i pokrajinama je legalizovano pravo na formiranje naoružanih jedinica teritorijalne odbrane. To je bio piromanski fitilj koji je zapaljen 1991. na vrhuncu ustavne i političke krize. Međutim, sa stanovišta onih koji su težili što uspešnijem rasturanju Jugoslavije, to nije bila greška, nego metod da se taj cilj ostvari.

Kiro Gligorov, Mijalko Todorović,Foto privatna arhiva

PROSTO je neverovatno da je svih osam konstitutivnih celina u Jugoslaviji glasalo za takva ustavna rešenja. Najverovatnije da jedan broj učesnika u procesu odlučivanja o donošenju Ustava SFRJ nije bio svestan kakve tragične posledice on može doneti narodima u višenacionalnoj zajednici, sa različitim stepenom razvijenosti i sa tragičnim istorijskim hipotekama i ideologijama.

Toga su svakako bili svesni kreatori i predlagači Ustava, pre svega Tito i Kardelj, bez čije se saglasnosti nikada nije moglo odlučivati ni o kakvom značajnijem pitanju, a kamoli o ustavnim promenama.

Ilustracije radi, vrlo je karakterističan član 286. Ustava u kome su taksativno navedene najznačajnije nadležnosti Veća republika i pokrajina o kojima se odlučuje na osnovu saglasnosti skupština republika i pokrajina. Reč je o donošenju društvenog plana Jugoslavije, o najvažnijim saveznim zakonima od vitalnog značaja za funkcionisanje jugoslovenske zajednice, uključujući i zakone o tzv. privremenim merama. Međutim, isključena je mogućnost utvrđivanja i sticanja neposrednih izvora finansiranja federalnih funkcija, što je od bitnog značaja za nezavisno i efikasno funkcionisanje federalnih institucija (član 266. Ustava).

TAKVO ustavno uređenje nije omogućilo ispoljavanje svih prednosti integralne višenacionalne zajednice. Ono je bilo izvor stalnih sukoba i nesporazuma.

Iz svega navedenog može se bez dileme konstatovati da je Ustav iz 1974. godine osnovni generator jugoslovenske ekonomske, socijalne i političke krize, pa i raspada SFRJ i da su njegovi tvorci, koristeći svoju vladajuću poziciju i uz pravne manipulacije, uspeli u svom nastojanju da stvore pravne uslove za raspad Jugoslavije.

Osnovni politički i pravni mehanizam za donošenje odluka, na osnovu Ustava iz 1974. godine, bio je konsenzus. On se pokazao kao legalni teror manjine nad većinom. Ali su prava republika i autonomnih pokrajina bila veća i od konsenzusa.

Razuman analitičar bi rekao da su brojna rešenja iz Ustava SFRJ iz 1974. godine predstavljala ozbiljne greške koje su doprinele raspadu Jugoslavije. U stvari, prava je ocena da su one uspešno ugrađene u Ustav od strane onih koji su želeli rasturanje Jugoslavije. Zna se ko su u Jugoslaviji bili oni koji su držali svu vlast, uključujući i ustavnu i koji su bili u poziciji da upravljaju zemljom, u pravcu jačanja njenog jedinstva ili raspada. Svedoci  smo koji su pravac odabrali.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije