Fudbal

Asistirao Ibri, danas radi na gradilištu za 5 evra: Pretužna sudbina bivšeg igrača koji je sahranio dva sina

M.M.

20. 10. 2026. u 15:05

Dodaj Novosti kao svoj Google izvor

Nekada je delio svlačionicu sa zvezdama svetskog fudbala, danas nosi džakove cementa

Асистирао Ибри, данас ради на градилишту за 5 евра: Претужна судбина бившег играча који је сахранио два сина

Priča Džona Kvansija jedna je od onih iz grupe tragičnih, gde si u jednom trenutnu na vrhu, a potom završiš na dnu!

A ide ovako...

U predgrađu rudarskog grada Obuasija u Gani, među kokoškama koje šetaju zemljanim putevima i kućama od talasastog lima, živi tridesetosmogodišnji zidar. Svakog jutra stavlja crveni građevinski šlem i odlazi da fizikališe šest dana nedeljno na tropskoj vrućini. Dnevnica: 80 sedija, što je jedva oko pet funti (manje od šest evra).Njegovo ime je, upravo, Džon Kvansa.Danas deli toalet sa komšijama, a pre dve decenije delio je svlačionicu sa legendama svetskog fudbala.

Priča počinje krajem devedesetih, kada je slavni Ajaks „bacio mrežu“ na Ganu. Na stadionu u Obuasiju preko stotinu dečaka stajalo je bez majica, dok su holandski skauti proveravali godišta i mišiće. Kvansa, sitan ali pakleno brz, prošao je sve filtere. Sa svega 15 godina seo je na autobus za Akru, a potom avionom otputovao u drugi univerzum – Amsterdam.

U smeštaju kod holandske porodice dobio je nadimak „Džoni Kečap“ jer je taj sos sipao preko svakog jela. Na terenu kultne akademije „De Tukomst“ bio je senzacija. Igrao je rame uz rame sa Veslijem Snajderom, Najdželom de Jongom i Martenom Stekelenburgom.

Danijel de Rider je kao desno krilo sedeo na klupi i čekao Kvansinu milost.

– Jednom sam trenirao sa prvim timom – priseća se Džon sa setom: – Centrirao sam Zlatanu Ibrahimoviću, on je zakucao loptu u mrežu, dotrčao do mene i podigao me uvis, iznad glave! Bio je toliko srećan zbog pasa. Sve je delovalo kao san.

Na jakom omladinskom turniru u Belgiji, Ajaks je bio treći, a dečak iz Gane proglašen je za najboljeg igrača turnira.

A onda – prokletstvo. Tokom jednog šuterskog treninga, pri četvrtom sprintu, Džon je osetio oštar bol. Pukao je mišić desne butine.

Bolnice, magnetne rezonance, pauze, pa opet bol. Ajaks mu je rekao: „Idi kući u Ganu, zaleči se, pa kad budeš spreman, dolazimo po tebe.“

To je bila presuda. Kako nije imao profesionalni ugovor, klub iz Amsterdama nije imao zakonsku obavezu da plaća njegovo lečenje. Ajaks se nikada nije javio, De Rider je uskočio na njegovo mesto i napravio milionsku karijeru, a Kvansa je ostao zaboravljen u afričkoj prašini.

– Bolelo je strašno. Pitao sam se: „Zašto ja?“ Zaključavao sam se u sobu, nisam želeo nikoga da vidim. Kada su prijatelji kucali i govorili da će mi Bog pomoći, samo sam ćutao dok ne odu. Prestao sam da verujem – kaže Kvansa.

Kada je fudbalski san definitivno umro u njegovim ranim dvadesetim, počela je gola borba za opstanak. Probao je da prodaje prženi pirinač na ulici – posao je propao. Prijatelji su mu potom našli posao na gradilištu. Oženio se, dobio dete, ali je sudbina nastavila nemilosrdno da ga lomi.

Njihov prvi sin preminuo je iznenada 2019. godine sa svega šest meseci, jer lekari u lokalnoj bolnici nisu uspeli da postave dijagnozu. Dobili su drugo dete, pa treće – opet dečaka. Istorijska tragedija se ponovila: beba je umrla u četvrtom mesecu života od nepoznate bolesti. Kao kap u čaši punoj čemera, prošle godine mu je iznenada, od srčanog udara, preminula i majka, za koju je bio neraskidivo vezan.

Da nesreća bude veća, pre nekoliko godina je svu ušteđevinu dao prevarantu koji mu je obećao evropsku vizu kako bi posetio svoju „holandsku porodicu“ – čovek je jednostavno nestao sa njegovim novcem.

Više od dve decenije, Džon Kvansa nije mogao da gleda fudbal. Kada bi na televiziji video Snajdera ili De Jonga kako podižu trofeje Lige šampiona ili igraju finale Mundijala, gasio bi ekran. Ajaksov dres dugih rukava i tri pehara iz Belgije stajali su skriveni na dnu mračnog ormara. Preokret se dogodio pre dve godine tokom selidbe u skromni sobičak od 30 kvadrata. Prelomio je:

– Odrastao sam čovek. Vreme je da na prošlost gledam drugačije. Napravio sam staklenu policu na zidu i izložio pehare. Sada, kada ih pogledam, ne osećam samo bol. Osećam i ponos i zahvalnost za te divne godine. Ne može svako da kaže da je igrao za Ajaks.

Nakon što je ova surova životna ispovest ugledala svetlost dana u časopisu "The Blizzard" i na stranicama Gardijana, fudbalska javnost u Holandiji ostala je šokirana kontrastom Kvansine sudbine i života njegovih nekadašnjih saigrača.

Kako se pominjalo, pokrenute su privatne inicijative i apeli među navijačima „kopljanika“ kako bi se pomoglo nekadašnjem dečaku iz Ajaksove akademije da mu se obezbedi makar finansijska sigurnost za krov nad glavom, a pokrenuta je i ideja da mu se ispuni najveća želja – da nakon dve i po decenije ponovo kroči na amsterdamsku „Arenu“, zagrli svoje holandske hranitelje Aba i Rit i vidi da li ga se Vesli Snajder i Najdžel de Jong i dalje sećaju.

– Još uvek ne znam šta je moja svrha u životu. Borba traje svakog dana. Ali najvažnije je da sam živ. Nadam se da ću jednog dana shvatiti zašto je sve ovo moralo da se desi – zaključuje čovek koji je nekada leteo terenima Amsterdama, a danas na ramenima nosi džakove cementa.