OD SMRTI SINA PIŠEM U PRVOM LICU: Čuvena francuska spisateljica Kamij Lorans za "Novosti" o romanima "Filip" i "Žensko"

JEDNA od najznačajnijih francuskih spisateljica Kamij Lorans predstavila je beogradskoj publici romane "Žensko", u izdanju "Akademske knjige", i "Filip", u izdanju "Vaganara", nedavno objavljene u Srbiji. U kratkom romanu "Filip", Lorans piše o smrti vlastitog sina, dva sata po rođenju, zbog lekarske greške, dok u autofikciji "Žensko" priča o tri generacije žena: naratorki i njenom odrastanju u Francuskoj u drugoj polovini dvadesetog veka, zatim o majci, koja bez odobrenja muža nije mogla da otvori račun u banci ili se zaposli, kao i njenoj kćerki, koja je oslobođena klasičnih rodnih uloga.

Foto: N.Skenderija

Međutim, tu su i naratorkina baka i prabaka. Prabaka je za svoje vreme bila veoma napredna, samohrana majka, koja je imala sopstvenu radnju.

- Slažem se da je prabaka bila najslobodnija jer je imala dete, a nije bila udata, i jedina je žena u porodici koja je išla na posao svakog dana. Na neki način, to možda i jeste bio model da ostane slobodna, ali sa druge strane, ona nije imala ispunjen ljubavni život.

o Kako je moguće da se sloboda s generacijama, uprkos društvenom napretku, smanji, umesto da se poveća?

- Baka je želela bolji društveni položaj za svoju kćerku i unuku. Želela im je brak sa dobro situiranim čovekom. Međutim, kada su se venčale, one su se na neki način potčinile muževima. Baka, u stvari, nije bila svesna svoje slobode i nije je doživljavala kao takvu.

o Muškarci u knjizi generacijama priželjkuju sinove, a rađaju se samo kćerke. I na kraju se rodi "sin", ali u ženskom telu. Da li je to poigravanje sudbine ili autorke?

- Žena u svom telu može da stvori muškarca, a u književnosti zaista može da stvori sve što poželi.

Foto: N. Skenderija

o Jedna od najpotresnijih scena u knjizi je seksualno uznemiravanje deteta, dok se odrasli trude da "sramota ostane u kući". U Srbiji je ova tema i dalje često tabu. A u Francuskoj?

- I u Francuskoj je to dugo bila tabu tema, međutim sada je daleko manje upravo zbog književnica koje o tome govore. Postoji knjiga Kristine Ango "Incest", o seksualnom zlostavljanju koje je pretrpela od oca. Imali smo i knjigu Kamij Kušner i mnoge druge, prevashodno žena koje su o tome počele da pričaju.

o Znači li to da francuska književnost i dalje ima tu snagu da menja društvo?

- Da, ali to nije lako. Još ima dosta ljudi koji smatraju da žene nisu dovoljno smerne, da su opscene kada pričaju o svom intimnom životu ili seksualnosti. One i dalje vode bitku protiv predrasuda.

o Autofikcija je danas jedan od najzastupljnijih žanrova. Zašto?

- Zato što ljudi imaju potrebu za istinom, potrebu da se vraćaju u svoj život i sami sebe razumeju. U prošlim vekovima, mašta je bila uzvišeni kvalitet jednog pisca. Danas je važna sklonost da se analizira ono što je proživljeno.

o Kod vas je potresni roman "Filip" bio prekretnica. Šta je to što klasične književne forme više nisu mogle da vam pruže?

- Pre "Filipa" napisala sam tri romana, koja nisu bila u prvom licu. Posle toga, kada sam želela da se vratim na klasičnu romanesknu formu, nisam mogla. Ne znam da li je u pitanju odnos prema smrti ili veoma bolno lično iskustvo, ali meni je u tom trenutku bilo značajnije da pričam o tome nego da se prepuštam mašti i izmišljam priče.

o Koje su danas ključne teme za jednog pisca, ključne za vas?

- Svako ima svoje opsesije. Moja je ljubav, jer nas ona povezuje, a ujedno nam nedostaje sve više i više. Naravno, tu su i odnosi među ljudima. Kako to da ne uspevamo da razumemo jedni druge. Zanima me i sve što se odnosi na gubitak voljene osobe, bol, na naš odnos prema sopstvenom kraju. Takođe, sve me više zanima šta znači biti žena.

o A otuđenost i usamljenost?

- Samoća ne mora biti jednaka usamljenosti ili otuđenosti. Volim je jer mi je potrebna da bih pisala. Ona često jeste bolna za čoveka, ali je i značajna. Treba znati biti sam.

o Protesti u Francuskoj su pokazali da muškarci i žene imaju iste probleme. Kako na to gledate?

- Kada su u pitanju rad i zaposlenje, naravno da postoje zajednički zahtevi. Razlika u polovima nas ne razdvaja uvek i to je dobro.

o Kako vam se, s obzirom da ste članica žirija za Gonkurovu nagradu, čini savremena francuska književna produkcija? U Srbiji se često cinično primećuje da je više pisaca nego čitalaca.

- Pisci zaista često jedini čitaju jedni druge. Šalu na stranu, već trideset godina slušam da nema više književnosti, da je ona gotova, ali zapravo imamo mnogo mladih pisaca, mnogo eksperimentalnih formi. To se možda ne prodaje tako dobro, ali je interesantno.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije