MOJ BROD JE BAČEN DALEKO: Reditelj Rajko Grlić na promociji svoje knjige u Kinoteci

NE volim ljude koji puno pričaju o sebi, ne volim rijaliti šou, ne volim biti egzibicionista, i sve sam to prekršio knjigom „Neispričane priče“. A sve je počelo od mojih zabeleški pisanih zaista za mene, bez ikakve potrebe da budu dobro pisane, ili lepe, ili nekom čitljive, jer su pisane kao podsetnik. U jednom trenutku sam samo pomislio da možda zbir tih zabeleški koji se nalazi u kompjuterskom fajlu može mojim unucima jednog dana otkriti, ako ih slučajno bude zanimalo, šta sam to radio, šta nisam, i zašto nisam, i da imaju neki osećaj prošlosti o toj našoj porodici – rekao je reditelj i scenarist Rajko Grlić predstavljajući sinoć svoju knjigu „Neispričane priče“, izuzetnu autobiografsku prozu koja je dokument jednog vremena.

Dolazak velikana koji je obeležio jugoslovensku i hrvatsku kinematografiju i ovog puta se pokazao kao kulturni događaj – velika sala Jugoslovenske kinoteke bila je mala za sve poštovaoce Rajka Grlića, koji je do danas ostao jedan od najcenjenijih i najdražih gostiju Beograda.

PROČITAJTE JOŠ: Životne i druge priče Rajka Grlića

U svojim »Neispričanim pričama«, kako smo mogli da čujemo, kroz filmske pojmove Grlić daje dokument jednog vremena, mnogih pojedinačnih i kolektivnih sudbina nekoliko generacija, dirljiv, duhovit i gorak zapis o nekadašnjoj zajedničkoj zemlji, prijateljima, kolegama i događajima na jugoslovenskim prostorima u prelomnim vremenima za poslednjih pedesetak godina. Istovremeno, ove zabeleške su i pisani trag jedne rediteljske karijere u kojoj je, pored svih snimljenih i nagrađenih filmova, ostalo puno nesnimljenih filmskih priča koje su ovde oživele kao pripovetke.

Reditelj kultnih filmova »Bravo Maestro«, »Samo jednom se ljubi«, »U raljama života«, »Za sreću je potrebno troje«, That Summer of White Roses..., 1991. napustio je Jugoslaviju, i mislio je da više nikada neće snimati.

- Kada smo završavali „Čarugu“, to je bila 1990. godina, sećam se da sam izašao iz svetlosnog tunela u kojem smo snimali i rekao – ovo je zadnji kadar koji sam ikada snimio u ovoj državi. Niko još nije znao šta nas čeka, ali se miris toga valjao po vazduhu. Desilo se šta se desilo, vremena vas bace, vaš brod doživi ovo - ono, ali ostane brod. Ja sam ostao to što jesam, moj brod je bačen daleko, tačnije, namerno sam otišao daleko, u Ameriku, jer mi se činilo da bi me prejako bolelo to što se ovde događalo da sam bio negde bliže. „Čaruga“ se smatrala poslednjim jugoslovenskim filmom, a onda je 2000. „prekvalivikovana“ u prvi hrvatski film, tako da sam „promenio“ tim u kojem igram – rekao je Grlić, prisećajući se kako ga je dokumentarac o Franji Tuđmanu „Novo, novo vrijeme“ 2001. opet vratio filmu i snimanju u Hrvatskoj.

Izdvajajući svoje poslednje veliko ostvarenje, „Ustav Republike Hrvatske“ (posle promocije knjige prikazan je u Kinoteci), Grlić je istakao da za njega ono ima poseban značaj zbog Nebojše Glogovca koji je igrao glavnog junaka, a koji više nije sa nama.

KAO SAM ŽIVOT

O KNjIZI filmskog velikana (izdavač »Laguna«), koja sugeriše i da uzbudljive priče ne treba tražiti dalje od života samog, govorili su reditelj Goran Marković, novinar Teofil Pančić, direktor Kinoteke Jugoslav Pantelić, filmska kritičarka Sandra Perović, a odlomke iz knjige čitao je glumac Branko Cvejić.

Foto: Teodora Ćirić