Dejan Ilić: Reč je iznad svakog zakona

MEŠA je jedan od naših najvećih pisaca, te nagrada koja nosi njegovo ime jeste veliko priznanje i veliki teret za svakog ko piše na srpskom jeziku. Nagrade dođu, pre ili kasnije, i, treba biti pošten, svakome znače, svakome je potrebna potvrda za ono što radi. Ali, nagrade kao takve, retko su podsticaj za pisanje, pišemo iz unutrašnje nužnosti, pišemo zato što smo fascinirani svetom, a ne zato što smo nagrađeni. Nagrade ne pišu knjige, one dolaze posle, kao sove na kraju filozofije. Ova vrsta žirija doista je nešto osobeno, to je veliki žiri i ujedno čitalaštvo u malom. Kada vas taj žiri izabere, sigurni ste da ste stupili u neposredan kontakt s čitaocima. A ima li ičeg lepšeg za jednog pisca!

Ovo, u intervjuu za "Novosti", kaže Dejan Ilić, pesnik i prevodilac, dobitnik prestižnog priznanja naše kuće, jubilarne 30. nagrade "Meša Selimović", za svoju devetu knjigu poezije "Dolina Plistos", u izdanju Narodne biblioteke "Stefan Prvovenčani", Kraljevo.

* Kakav je vaš, najličniji, najpre čitalački a potom i stvaralački, pesnički, odnos "sa Mešom" i njegovim delom?

- Gotovo sudbinski. Potičem iz porodice u kojoj su vrhovne vrednosti bile prirodne nauke, otac i starija sestra bili su mašinski inženjeri. To je trebalo i ja da budem. Upisao sam Mašinski fakultet u Beogradu davne 1981, dakle, pre trideset i sedam godina, ali sam već posle nekoliko meseci shvatio da to nije za mene i prestao da idem na predavanja i vežbe. Krijući svoju odluku od roditelja, prijatelja, od svih, uzeo sam simbolično - bio je to znak moje važne životne odluke i budućeg puta, da čitam ni manje ni više, nego baš Selimovićevu "Tvrđavu".

PROČITAJTE JOŠ - Za sebe govorio da je Srbin iz porodice muslimana

Selimović je višestruko značajan autor. Kod nas se najviše obraćala pažnja na ideološku ravan njegovog dela. I to s pravom, retke su stranice u srpskoj književnosti koje nam pružaju ovako blistavu (psiho)analizu vlasti. Nigde, kao u Selimovićem delu, nije tako precizno demaskiran mehanizam svake vlasti, dakle, ne samo turske iz sedamnaestog veka, nego i ove koju danas živimo. Jezik i moć, stvari samo naizgled strane i nespojive, ovaj je autor umeo da vidi kao suštinske i nerazdvojive za svakog subjekta, na Balkanu i svugde. Sve to kažem, da bih rekao kako je neverovatna, i sigurno manje istaknuta, komična strana njegovog dela, najprisutnija u dijalozima ovih tekstova. Ovih dana, smejao sam se sam, u sebi, u sobi, čitajući "Tvrđavu".

* Govorili ste na proglašenju i o težini reči - "čuva" li poezija od tih opasnosti?

- Da, rekao sam da se zbog reči, izgovorene u neoprezu, i dan-danas može izgubiti glava, i da nas od toga ne štite naše moderne demokratije. Da je reč iznad i izvan svakog zakona. Pogrešna reč, u pravo vreme, i poješće vas mrak. To sam rekao, i to se, nažalost, nimalo nije promenilo. Ali, nije sve tako crno, to istovremeno znači i da govor, reč ima nesagledivu simboličku moć, na tome, recimo, počivaju sve zapovesti i naredbe. Dovoljno je nešto reći, da bi na nekom drugom mestu neko ponestao. Ista je to moć, na kojoj se zasniva i pesnička reč, pokušavamo da kažemo nešto na lep način, na jednom mestu pišemo, kako bi se stvar pojavila na drugom, ili kod drugog.

* Koja je uloga i koji su dometi poezije danas, i da li je ona ipak donekle elitistička?

- Za čitanje savremene poezije, potrebno je izvesno obrazovanje, kao, uostalom, i za svaku vrstu savremene umetnosti. Nije poezija ni po čemu elitistička, čak bih mogao reći da je loša poezija na loš način "elitistička", koristi staru leksiku, gubi se u pseudometafizičkim retoričkim igrama, misleći da je mnogo važna i da doseže do korena bića. Naprotiv, poezija je nešto lako, kao oblak, kao životinja koja pase na livadi, ptica koja leti, morate imati oči za poeziju, morate biti laki i, pre svega, očarani svetom u kojem živite.

PROČITAJTE JOŠ - Stihovi u znaku Mešinog imena

* Postoje li jezici "poetskiji", za poeziju "podobniji" od nekih drugih - ovo vas pitam kao prevodioca?

- Svaki je jezik poetičan onoliko koliko je maternji. Poetični smo samo na svom jeziku, u svom uterusu (bez ikakvih frojdističkih aluzija), samo svoj jezik možemo voleti i samo se njime možemo autentično izraziti. Koristim druge jezike, ali oni su za mene pre svega Drugost, druge kulture bez kojih ne bih mogao da sagledam vlastitu, u krajnjoj liniji, ne bih mogao da budem ono što jesam. Dok prevodim sa stranih jezika, često sebi ličim na neku membranu, opnu kroz koju prolaze razni vetrovi, pasati i monsuni. Kao da nisam ni ovde ni tamo. Kao da nisam nikad kod kuće. Ali bez toga, siguran sam, ne bih mogao nikada biti kod sebe, da biste bili to što jeste, dakle neka vrsta zbira intenziteta, koji se još pogrešno zove identitet, morate se rasejati u drugostima, u drugim jezicima, na osunčanim putevima hiljadu ravni.

* Ko je za vas, kao čitaoca, najveći pesnik?

- Moj otac je Đuzepe Ungareti. Upoznao sam ga na studijama italijanistike, tada sam prvi put zaista zavoleo poeziju, te će susret s ovim autorom obeležiti i moj potonji život. Nikada, ali nikada, ni pre ni posle njega, neću doživeti takvu širinu prostora i osećanje vremena. Moć da se s nekoliko reči postigne tako neverovatan poetski efekat, ja nisam našao ni na jednom drugom mestu. Sve to ne znači da nisam rođen u srpskom jeziku. Ne možete pisati a da se koliko-toliko ne nastavite na one koji su došli pre vas. Crnjanski, Popa, u većem delu, i možda najveći naš pesnik koga sam imao prilike da u životu upoznam, Novica Tadić.

* Ni sa devetom zbirkom ne odstupate od "putopisanja" ili "putopesništva", odnosno "poezije na putu"?

- Moja poezija je poezija i prostor. Štaviše, kao što je vreme u modernoj fizici funkcija prostora, tako je kod mene poezija funkcija predela kroz koji prolazim. Pisati znači pisati put, poezija je putopisanje, radost koju nam samo kretanje donosi. Kao dete koje se ljulja, ili klacka, ili kliza, pokušavam da se radujem čitajući mape vlastitog itinerera. Čuveni francuski fenomenolog Gaston Bašlar govorio je o "topoanalizi", ja bih skromno dodao i termin "dromoanaliza", nigde nismo toliko kod kuće kao kada smo na putu. Setite se puža, savršenog spoja kuće i puta, on putuje ali mu je kuća uvek na leđima.

PROČITAJTE JOŠ - Odrastanje u teškom vremenu

* Veliki ste putnik i u životu ili samo u stihu? Volite li Grčku i kako, počevši od naslova nagrađene zbirke, odlučujete da "poetski artikulišete" određeni prostor?

- Grčka se desila slučajno, tako je ispalo. Ćerka nam je bila porasla do uzrasta kada je imalo smisla voditi je na putovanja. Grčka je zemlja s hiljadu ravni, sve je tu, od antike, preko Vizantije, do savremenog doba, od infrastrukture modernih auto-puteva (na koje sam ja fetišistički osetljiv) do prizora (dobrog) pastira s ovcama, bude tu i poneki pas ovčar, mirta, kantarion, mirisi. Kozice koje su tamo još tako divlje i životne. Pa onda, Kavafi, kako putovati kroz Grčku, a ne misliti na Kavafija, još jednu ravan, hiljadu prvu. I, da ne zaboravim, Henrija Milera, čijim se rečima otvara ova knjiga, tako kao on, kada je uoči Drugog svetskog rata posetio Lorensa Darela na Krfu, i ja sam pao s Marsa u tu zemlju. Milerova knjiga o Grčkoj je predivna, kao ni on, ni ja nisam veliki poznavalac klasičnih studija (mada sam tih godina čitao samo knjige o Grčkoj), ponekad je potrebna distanca da biste dotakli svet.

PESNIK SAM, NISAM ZA PROZU

* DA li (bi)ste se sami oprobali u pisanju proze?

- Ne, od onih sam pesnika koji mogu pisati samo poeziju. Svaki drugi način izražavanja za mene bi bio čisto traćenje dara, iako je mnogo primera odličnih pesnika koji pišu i odličnu prozu. Pored pesama, u životu sam pisao samo poetsko-teorijske fragmente koje nikada nisam objavio. Naime, proza je dugoprugaški hod, poezija, suprotno, trka na kratkim stazama. Kod poezije, ne morate tako mnogo da radite, ali morate da intenzivno doživljavate svet. Morate da nešto mnogo volite, da bi nastala pesma. Ja volim da putujem kolima, za mene je to gotovo libidinalni doživljaj, kada se vratim s putovanja samo se dobro namestim, i često ispadne pesma.