Novica Tadić prokletnik stiha

D. Bt.

22. 01. 2013. u 07:59

Sabrane pesme Novice Tadića u pet knjiga, uz prvi put objavljene beleške. Postradavao za lirsku sliku, za svaku reč imao jemstvo u iskustvu

"KAD me nešto tišti, ja kažem sebi: to pesma negde počinje", zabeležio je pesnik Novica Tadić, radeći na rukopisu "Grdana", zamišljenom kao mozaična zbirku kratkih tekstova. Zapise nije stigao da završi, preminuo je, prerano u 62., na sutrašnji dan, 23. januara 2011. Sada su prvi put objavljeni u okviru njegovih "Sabranih pesama". Dragocenih pet knjiga, u kojima su zbirke antologijskih vrednosti, priredio je Dragan Hamović, a objavila Matica srpska - Društvo članova u Crnoj Gori.

- U poeziji Novice Tadića, od zbirke "Prisustva" (1974), do zbirke "Tu sam, u tami" (2011), čiju objavu nije dočekao, u prizore s margine i matice urbanog života neprestano prodire mračni talas podsvesti i arhetipa, povezujući čovečansko svagda i sada. Ne samo "zlići" i "kezilići", skakutani i ognjena kokoš, nego i "čovek iz instituta za smrt" ili "trista crnih sekretara". Ni kod jednog savremenika ne zatičemo tako živu i ovejanu kolokvijalnost u spoju sa jezgrenim jezikom Vukovog Novog ili Daničićevog Starog zaveta, kao što se dosećamo i Njegoševe vizije "vražje sile", što je "odsvud oklopila" i doživljaja ljudi kao "paklenih duhova" - kaže za "Novosti" Hamović.

PODSTICAJ IZ BEZDANA U beležnici "Grdana" Tadić je zapisao i ovo: - Poezija je za mene izvor saznanja: svet sam kroz stihove saznavao, otvarao se besmisao i praznina. I obrnuto. Iz tog otvorenog bezdana, dolazili su inspiracija i podsticaj.
- Moja poezija je lirski mozaik, sastavljen od raznih kamenčića, a svaki me je udario i taj delić od mog nevoljnog života poprimio ponešto što ne mogu opisati i racionalno dokučiti.

Prvi tom otvaraju beleške u kojima je pesnik dao viđenje sopstvenih knjiga, kako su i u kojim okolnostima nastajale. Za rane pesničke zbirke reći će da su "zapisi iz senovitih enterijera", dok je "Ždrelo" pisao u žurbi, "žalostan, veoma, žučljiv". Zbirka "Ognjena kokoš" najviše ga je intrigirala zbog naziva: "Kakav naslov, plamen, sulud, ma šta ti bi, ha, ha, šta ti pada na pamet, jesi li lud, ili si možda slikar, mazalo, luda koja sanja..."

Knjiga "Pogani jezik" kao pozornicu ima mirni, usnuli horizont, a u "Ruglu" je, veli, izvrgao sam sebe ruglu. "Ulicu" je napisao hitro, u hodu, iz prvog maha: "Bio sam sličan onima koji sami sa sobom govore". I "Potukač" je još jedna njegova "hodajuća knjiga", dok je "Okrilje" zbirka ličnog pomračenja i opšte nesreće.

- Ovaj pesnik je za svaku prodornu, ali i ozarenu lirsku sliku bukvalno postradavao - kaže Hamović. - Oni koji u Tadićevoj poeziji čitaju jedino radikalno neprihvatanje sveta, obično previđaju da je pesnik kroz proces samonegacije došao do pozicije otvorenog, neglumljenog pokajanja pred čistim prvolikom sebe i svega i iskrene molitve kao razrešenja. Za svaku reč imao je tvrdo jemstvo u raspinjućem iskustvu. Tadićeva "beskonačna poema", mukotrpno oblikovana četiri decenije, sada je na okupu da posvedoči izuzetnog pesnika, po čijem će se iskazu naše uznemireno vreme iznutra prepoznavati.

Prokletnik u olujnoj noći, kako je sebe nazivao, pesnik je u nedovršenoj "Grdani" dao ovakav kroki za svoju poeziju: "U mojim pesmama pulsira prikrivena ironija prema svakodnevici i ljudima zarobljenim žudnjom za sticanjem i materijalnim posedovanjem. Ovovremeni ljudi su daleko od prave vere, pobožnosti i milosrđa".



Pratite nas i putem iOS i android aplikacije