ISTORIJSKI DODATAK - POLITIČARI GURAJU GLAVU U PESAK: Pogrešne odluke državnog i partijskog rukovodstva za rešavanje stanja na Kosmetu

Iz knjige Miladina Vilotića

22. 04. 2021. u 17:14

PREDSEDNIŠTVO SFRJ i Predsedništvo CK SKJ suočeni sa ozbiljnim napadom na ustavno uređenje i integritet zemlje secesijom KiM, izlaze u javnost sa čudnovatom odlukom i šiptarske demonstracije 1981. godine ocenjuje kao kontrarevoluciju.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПОЛИТИЧАРИ ГУРАЈУ ГЛАВУ У ПЕСАК: Погрешне одлуке државног и партијског руководства за решавање стања на Космету

Arhiva

Zar zahtevi i parole ne govore o tome da demonstranti traže secesiju KiM, a ne rušenje poretka? Zavedeno je vanredno stanje. U platformi za rešenje nastalog stanja u zaključcima su konkretizovani zadaci državnih i partijskih organa. Jedan od nabrojanih zaključaka bio je neverovatan: "Da se izuči problem iseljavanja za poslednjih deset godina".

Ovo je još jedna nelogičnost. Zašto samo deset godina unazad tj. od 1971. godine? Šta je bilo pre toga skriva se i prekriva zaboravom, iako postoje dokumenti da organizovano iseljavanje traje od 1956. godine. Da li se radi o nameri da se neki događaji (Brionski plenum i XIV sednica) sakriju od javnosti; da li su saznanja i dokumentacija o progonu i nasilju nad Srbima u tom cilju svesno sklonjeni ili uništeni; da li je rukovodstvo Srbije slučajno zaboravilo da je pre toga naloženo Pokrajinskom komitetu KiM da zaustavi iseljavanje; da li je to zato što dovodi u sumnju XIV sednicu CK SK Srbije i Brionski plenum i čitavu politiku vođenu u tom desetogodišnjem periodu pa naravno i skrivanje odgovornosti?

Događaji 1981. godine došli su kao posledica dugogodišnje organizovane separatističke aktivnosti od postavljenih ciljeva Prizrenske dige 1878. godine i neadekvatne nacionalne i državne politike u odnosu na zbivanja u pokrajini.

U VREME izbijanja demonstracija na Kosovu i Metohiji 1981. godine radio sam u Moskvi kao direktor predstavništva Zavoda za ekonomski publicitet Privredne komore Jugoslavije. Kako sam pored toga bio i sekretar povereništva Saveza komunista u Moskvi, bio sam u prilici da u našoj ambasadi učestvujem u razgovorima sa partijskim i državnim funkcionerima koji su posećivali SSSR.

Događaji na KiM su me ogorčili i s nevericom sam primio vest da su demonstracije proglašene za kontrarevoluciju kada je očito u pitanju secesija. Kako se desilo da takva jednostranost i parcijalna istraživanja iseljavanja zamene adekvatnu procenu stvarnosti i rešavanje tog ozbiljnog nacionalnog i državnog problema?

To me je navelo da svoju osudu i pitanja iznesem Milanku Renovici, predsedniku Predsedništva CK BiH i članu Predsedništva CK SKJ koji je bio u poseti jednoj zakavkaskoj republici, a u prisustvu jugoslovenskog ambasadora u SSSR, Marka Orlandića, inače člana Predsedništva CK SKJ.

Indoktrinirana mladež na nemirima 1981. godine

Kada smo od Renovice zatražili da nas upozna sa demonstracijama na KiM, on je odgovorio "eto šta se dešava - tuk na utuk, Srbi na Šiptare - Šiptari na Srbe". Time je iskazao neshvatljivo nepoznavanje suštine problema čovek koji je bio najviši partijski rukovodilac Bosne i Hercegovine, a kasnije i predsednik Predsedništva CK SKJ. Reagovao sam i rekao da sam iznenađen takvim uprošćavanjem i nepoznavanjem suštine problema.

Neverovatno je da se rukovodstva dveju susednih republika nisu potrudila ni da pomnije razmotre tako ozbiljan državni problem. Renovica se našao u vrlo neprijatnoj situaciji. To što sam tada izneo o progonima i iseljavanju šezdesetih godina za njega je bilo novo. Nakon završetka razgovora osećao se nelagodno, prišao mi je i rekao: "Druže Vilotiću, pa i ja sam Srbin". "Utoliko gore" - odgovorio sam.

ANDRE MALRO PREDVIDEO TRAGIČAN KRAJ

KRIZU na Kosovu i Metohiji su očito mogli bolje da sagledaju posmatrači sa strane. Andre Malro, francuski književnik i političar leve orijentacije, ministar kulture u De Golovoj vladi, pokazao se kao objektivni analitičar kosovske stvarnosti i vizionar tragičnih događaja pred kojima će se Srbija tek naći u bliskoj budućnosti. Svom sagovorniku Živoradu Stojkoviću 1975. godine između ostalog je rekao: "Glavna opasnost vam je od Albanaca... Sve su evropske države u osnovi centralističke, sem Jugoslavije. Da li vam to govori nešto? ... Kako ćete izdržati taj izazov svoje nezavisnosti ako niste jaka, jedinstvena zemlja? Tolika razdvajanja na nacionalnoj osnovi ne liče mi na čista posla. Znate li vi da je jedina otvorena granica u Evropi ona između Albanije i Jugoslavije. To je ludost između država koje imaju najgore susedske odnose na kontinentu, s jedne teritorije na drugu cirkuliše se kao da granice i nema. Vaša država ima jednu nacionalnu politiku koja se igra sa državom". "Državljanstvo može da zameni nacionalnost u jednoj državi, a da ne ugrozi jedno inače veoma vredno ljudsko osećanje kakvo je nacionalno. Nacionalno osećanje i odnose u jednoj državi treba svesti na pripadnost kakva je konfesionalna, na primer. Vaši nacionalizmi mogu biti manipulisani, provocirani, smišljeni da vas učine lomljivim. Najmanja zemlja Albanija već se time koristi, i to, bojim se, kobno. Šta tek ostaje za veće i najveće sile koje se svuda, u svakoj zemlji i u sve upliću?... "Vi niste pri sebi, dozvolili ste svom narodu i Albancima da se tamo stvori pakao. Neko vam ga je podmetnuo, sigurno, ali svo zlo nije samo u tome. Treba da pogledate u oči tragediji koja vam se približava. Mržnja nije samo slepilo već i ucena... Ja vašoj zemlji želim svako dobro, ali ga ne vidim."

"Stavovi Andre Malroa su dokaz da se prava istina o kosovskoj stvarnosti savršeno dobro znala na Zapadu sredinom 70-tih godina prošlog veka. Ta istina koja je slutila tragičan razvoj događaja zaboravljena je da bi ustupila mesto tezi da istorija Kosova počinje sa 1991. godinom. Kakva razlika između opažanja i zaključivanja Andre Malroa o KiM i neveštih konstrukcija savremenih racionalizatora interesa svetskih moćnika! Može li se u traženju rešenja za status Kosova rehabilitovati pronicljivost Malroa?"

PREDSEDNIK Predsedništva CK Srbije Dušan Čkrebić i predsednik Republike Srbije Ivan Stambolić bili su neposredno posle demonstracija 1981. godine u poseti Beloruskoj Republici. Sa njima smo u ambasadi u Moskvi takođe raspravljali o demonstracijama. Tom prilikom sam izrazio začuđenost kako je srpsko rukovodstvo moglo da prihvati Zaključke CK SKJ da je na delu kontrarevolucija i u kojima je u jednoj od deset tačaka stajalo: "da se izuči problem iseljavanja srpskog i crnogorskog življa u poslednjih deset godina". Da li je moguće, pitao sam, da nam pamćenje seže tako malo u prošlost.

Rekao sam da su i šezdesetih godina iseljavanje i progon Srba i drugih bili zabrinjavajući; da su bili predmet razmatranja partijskog vrha Srbije, da su doneti Zaključci kojim je naloženo Pokrajinskom komitetu da problem iseljavanja razmotri u svim opštinama i preduzme mere za njegovo zaustavljanje. To je za njih bilo nešto novo. Zamolili su me da što skorije dođem u Beograd i potpunije ih informišem o tome.

Ubrzo posle toga u Beogradu sam ih iscrpno upoznao sa onim šta se u to vreme dešavalo i šta je činjeno od strane srpskog rukovodstva. Izneo sam da je veća grupa članova CK Srbije i političkog aktiva sa Dražom Markovićem obišla na Kosmetu sve opštine radi utvrđivanja istine o nasiliom iseljavanju i utvrdila postojanje nasilnog iseljavanja, da ono poprima zabrinjavajuće razmere i da je Pokrajinskom komitetu upućen zahtev da se nasilno iseljavanje onemogući i spreči i da o tome postoji obimna dokumentacija koju treba pronaći.

U odvojenim razgovorima sa predsednicima Dušanom Čkrebićem i Ivanom Stambolićem, u Beogradu sam proveo više od po dva sata u njihovim kabinetima, informišući ih o tom vremenu. S pažnjom i interesovanjem su saslušali moje izlaganje jer im je to što sam izneo očito bilo nepoznato. Sugerisao sam da se ta saznanja iskoriste i skriveni dokumenti pronađu.

IPAK, jedan događaj iz tog vremena posebno je ostao u pamćenju. Mislim da posebnu pažnju zaslužuje razgovor sa Vukojem Bulatovićem, tada predsednikom Socijalističkog saveza Srbije, kasnije potpredsednikom Republike Srbije. Odmah posle izbijanja demonstracija sam se sreo sa njim i pitao ga: "Kako je moguće da u Zaključcima CK SKJ između ostalog stoji tačka da se problem iseljavanja izuči za poslednjih deset godina i da na to niko ne reaguje kada je poznato da je proces masovnog iseljavanja počeo pre dvadeset godina?" Pitanje ga je zateklo, očito mu je bilo neprijatno, pokušavao je da se opravda zaboravnošću.

Vrh JNA na Kosovu 1981. godine

Podsetio sam ga na činjenicu da je u vreme kada sam ja bio sekretar u Komisiji za nacionalne manjine on bio sekretar Komisije za idejni rad CK SKS, i da smo sa brojnom ekipom sa Dražom Markovićem na čelu tri dana boravili na KiM radi utvrđivanja problema nasilnog iseljavanja Srba, Crnogoraca i ostalih etničkih grupa. Amnezija gaji nevoljno popustila kada sam naveo neke detalje vezane za tu posetu Kosovu i Metohiji.

Naredne godine su pokazale da se aktivnost na suzbijanju separatizma razvodnjila i da nije vođena energično. Nasilno iseljavanje se nastavilo, a nije ostvaren nikakav pomak ni u odnosu snaga separatista i rukovodstva SK. Stoga se početkom 1987. godine obraćam predsedniku Komisije za nacionalne manjine i članu Predsedništva CK Srbije Milenku Markoviću, da bih ga upoznao sa događajima iz 60-tih godina o progonu i iseljavanjima i tadašnjim odlukama partijskog vrha da se iseljavanje spreči.

Ukazujem na postojanje dokumentacije, stenografskih beleški i izveštaja o aktivnostima koje je u to vreme sprovodila Komisija za nacionalne manjine i ukazujem na brojnu partijsku ekipu koja je utvrdila nasilno iseljavanje na KiM, na izveštaj koji je povodom toga sačinjen za Izvršni komitet kao i na Zaključke'koji su tim povodom doneti, da se iseljavanje zaustavi. Ponašao se kao da mu je sve to nepoznato, rekao da nikakvu dokumentaciju o tome nije zatekao niti je znao da ona postoji. Zamolio me je da mu sve što sam izneo napišem, pa sam mu uskoro predao pisani izveštaj.

ANTISRPSTVO U ALBANSKIM UDŽBENICIMA

UVOZ udžbenika iz Albanije je odigrao veliku i značajnu ulogu u iidoktrinaciji generacija mladih učenika i studenata. Uvezeni udžbenici - iz svih oblasti a posebno iz istorije koja je krivotvorena - su obilovali neprijateljstvom prema Jugoslaviji. Kosovo i Metohija se prikazuju kao albanska teritorija koja je oteta i koja će biti oslobođena, da Šiptari nisu nacionalna manjina kako ih nazivaju "srpski neprijatelji već da tu Albanci žive na svom tlu" duže od Srba. U udžbeniku Opšta geografija izneto je daje 1918. godine nakon ujedinjenja u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca (Srbija) otela jednu pokrajinu od Bugarske, prigrabila albansku teritoriju i albansko stanovništvo . Srbi se optužuju za divlju nacionalističku politiku, ugnjetavanje i diskriminaciju.

NAKON toga sam taj izveštaj predao Draži Markoviću i podsetio ga na 60-te godine kada je on predvodio ekipu koja je posetila Kosovo i Metohiju sa ciljem utvrđivanja nasilnog progona i iseljavanja (u prisustvu Slobodana Borisavljevića).

Lukavo se smešeći, ne baš rado se prisetio toga i rekao da će u svojoj drugoj knjizi o tome pisati. Zašto su mnogi, pa i on, poslali u zaborav taj period pokazale su dolazeće godine. On je bio i predsednik Ustavne komisije koja je 1974. godine prihvatila ustavne odredbe.

Događanja koja su ovde izneta bila su tabu tema a materijal o njima je vođen pod oznakom "strogo poverljivo". Tako je zatirana istina ne samo od šire javnosti već i od partijske jer je materijal bio dostupan samo uskom krugu rukovodećih ljudi. To skrivanje istine i zabrana da se o tome govori onesposobile su osnovne organizacije Saveza komunista da iseljavanje kojem su bili neposredni svedoci javno žigošu i pokrenu potrebne mere da se nasilje i progoni spreče i zaustave. Tako je otvoren prostor da Šiptari bez osude i otpora nastave sa nasiljem i izgonom Srba i drugih nealbanaca.

Demonstracije u Prištini 1988. godine

Dokumenti su po svemu sudeći skriveni ili uništeni pre IV plenuma. Ova događanja su ostala u sećanju uskog kruga članova Centralnog komiteta koji su bili zvanično upoznati i to su znali, ali su ćutali ili se u kasnijem periodu držali linijeIV plenuma i XIV sednice CK SK Srbije, stavljajući u zaborav prethodne godine i skrivajući svoju odgovornost što je svakako jedan od razloga zašto o tome u arhivama nema tragova, zašto su oni zatirani.

ČOVEK KOJI JE OTKRIO TAJNI DOKUMENT

MILADIN Vilotić pripada generaciji koja je bosonoga i pravo iz kratkih pantalona uletela u Drugi svetski rat. Nakon rata je završio pravni fakultet i bio raspoređivan na razne zadatke, uključujući i jedan period kada je radio u Službi državne bezbednosti, pa dospeo do najviših republičkih organa. Izvesno vreme je radio i u svom rodnom lozničkom kraju, kao predsednik Skupštine opštine. Poslednji deo radnog veka je proveo u firmi "Jugoslavija publik", kao zamenik direktora i predstavnik u Sovjetskom Savezu. Dok je bio član Komisije za nacionalne manjine, Miladin Vilotić je bio direktno upoznat sa situacijom na Kosovu i Metohiji.

KAO ŠTO JE REKAO DRUG DRAŽA

U RAZGOVORU sa Dražom Markovićem podsetio sam ga da smo ga predlagali za kralja Cigana jer je kod njega došla u Kosovsku Mitrovicu delegacija Cigana da se žali na pritiske da se u popisu stanoviištva izjasne kao Šiptari. I na slučaj sa Danilom Purićem i ceduljicom Muharema Pervića - da će Danilo prvo reći "Kao što je rekao drug Draža". Ceduljica je obišla prisutne i predata je Draži kada je davao reč Danilu Puriću. Danilo je počeo "Kao što je rekao drug Draža -. i ceo skup je prasnuo u smeh. Nakon podsećanja na te detalje i Vukoje Bulatović se prisetio svega. Razumeo sam njegovu zaboravnost jer je 1968. godine ia XIV plenumu CK SK Srbije u osudi Dobrice Ćosića i on učestvovao.

PRVA POBEDA SEPARATISTA

POLOVINOM 1963. godine predsednik CK SK Srbije Jovan Veselinov prisustvovao je sednici Pokrajinskog komiteta u Prištini za koju je sekretar Dušan Mugoša trebao da uvrsti u dnevni red poništenje separatističke rezolucije Bujanske konferencije. Odlučnim suprotstavljanjem Šiptara, članova ovog komiteta, odbijen je zahtev da se o tome raspravlja. Tako je u prisustvu predsednika CK SK Srbije Jovana Veselinova poražena politika SK Srbije o tako značajnom državnom i političkom pitanju. U IK CK Srbije nije bilo reakcije - a u skladu sa Statutom moralo je da usledi raspuštanje Pokrajinskog komiteta zbog suprotstavljanja SK Srbije. Preko toga se prešlo, a ohrabreni članovi Pokrajinskog komiteta nastavili su separatističko etničko čišćenje teritorije.

MODALITETI PRITISKA

MODALITETI pritiska su bili brojni, mnogostruki, neprikriveni i brutalni kao što su: ubistva, fizički napadi na decu i odrasle, kamenovanje kuća, silovanja, paljenje, seča voćnjaka, zagađenje bunara, seča struje i svakodnevno psihološko uznemiravanje. Svi ovi nasilni ispadi vršeni su sistematski sa ciljem etničkog osvajanja naselja i prostora i prisiljavanja Srba da se isele sa KiM a drugih nealbanskih etničkih grupa (Turaka) da se izjasne kao Albanci. Tako primenjivano nasilje postiglo je željeni cilj - Srbi su se pod tim pritiskom počeli iseljavati u Srbiju. Saznanjima o surovosti koju su Šiptari sprovodili nad Srbima bili su zatečeni i članovi Izvršnog komiteta CK Srbije i partijska ekipa.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)