**LOLITA, svetlosti mog života, ognju mojih prepona. Moj greše, dušo moja. Lo-li-ta: vrh jezika klizi u tri kroka niz nepce da, na tri kucne o zube. Lo-Li-Ta**.

Tako počinje roman **Lolita** slavnog Vladimira Nabokova (1899-1977), koji će naš list objaviti iduće srede u ediciji **Novosti**. Rođen u bogatoj plemićkoj porodici u Petrogradu,
Nabokov je napustio otadžbinu posle Oktobarske revolucije i školovao se u Engleskoj. Živeo je u šest zemalja, a u Berlinu od 1920. do 1937, odakle zbog fašizma beži u Francusku, a potom u SAD. Na ruskom će u Nemačkoj kao emigrant, potpisujući se kao Vladimir Sirin, štampati desetak knjiga poezije, priča i romana među kojima - **Očajanje**, **Odbrana**, **Poziv za gubilište**, **Dar**, a u SAD na engleskom osim **Lolite**, **Adu**, **Prozirne stvari**, **Pogledaj arlekine**...

Roman o ljubavi tridesetosmogodišnjeg profesora i dvanaestogodišnje devojčice proslaviće pisca, mada je 1954. pet američkih izdavača odbilo da ga štampa. Pošto mu je rukopis vraćen, Nabokov je hteo da ga u očajanju uništi, ali ga je u toj nameri sprečila njegova supruga Vera. Pisac je potom roman poslao engleskom izdavaču koji ga je odmah objavio, ali je kod čitalaca i kritike ostao nezapažen. Godine 1958. **Lolita** se pojavila u SAD i za mesec dana bilo je prodato 150.000 primeraka. Onda su buknule rasprave, pošto je režiser Stenli Kjubrik snimio po ovom delu film sa DŽejmsom Mejsnom i Sju Lajon u glavnim ulogama. Terorizma, kao i pedofilije, tada nije bilo baš zvanično mnogo, ali su ispred bioskopskih dvorana počele da pršte petarde. U nekim zemljama film je zauvek bio zabranjen.

Sumnjičena je i Vera, da je možda ona američka Lolita, **nimfeta**, čije pravo ime je bilo Dolores Hejz. Ali, novinari su ubrzo shvatili da je **gospođa Nabokov 38 godina starija od junakinje knjige**. Optužili su Nabokova i da veliča pornografiju i pedofiliju. Ti isti njegovi protivnici zaboravili su, međutim, da su se u prošlosti (negde i danas) devojčice udavale u tom uzrastu, da bi umirale od tuberkuloze i drugih pošasti kao višestruke majke u dvadesetim godinama.

Nabokov tu ljubav opisuje:
**Kola se jedva behu zaustavila kad se Lolita prosto izli u moje naručje. Ne usuđujući se da je pustim - čak se ne usuđujući da sebi dozvolim da shvatim da je ovo (slatka vlaga i drhtav organ) početak onog neizrecivog života koji sam, uz sposobnu pomoć sudbine, svojom voljom učinio da konačno postoji - ne usuđujući se da je odistinski poljubim, dodirnuo sam njene vrele, razmaknute usne s krajnjom
pobožnošću, gutljajčići, ništa pohotno, ali je ona, uz nestrpljivo vrpoljenje, tako čvrsto pripila usta uz moja da sam osetio njene krupne prednje zube i podelio metvičast ukus njene pljuvačke.**
Mnogi američki kritičari pisali su o delu ovog stvaraoca na različite načine. Neki su smatrali da ima onoliko Nabokova, koliko ima čitalaca. On je jedinstven slučaj pisca u istoriji svetske književnosti koji je s podjednakom virtuoznošću stilske istančanosti i protivurečnih izraza u prostorima dve velike tradicije, ruske i američke. Uostalom sam je voleo da kaže: **Moj razum izražava se engleskim, moje srce ruskim, a moje uho francuskim jezikom**. Najveći živi književnik SAD DŽon Apdajk zapisao je još 1964: **Nabokov je najbolji pisac engleskog jezika sa našim državljanstvom. NJegovi romani su jedinstveni u ovoj deceniji i jedva da imaju presedana u celokupnoj američkoj književnosti**.
To je rečeno u vreme kada su na vrhuncu čitanosti tada u SAD bila dela nobelovaca Foknera, Hemingveja, Štajnbeka...