KNJIŽEVNA KRITIKA: Pohvala nesavremenosti

Slađana Ilić

11. 05. 2021. u 17:27

KONAČAN izbor do sada objavljenih priča Miladina Ćulafića, izmenjenih i uglađenih, kao i nekih novih, okupljenih u zbirci "Preko granice", u kontekstu aktuelne književne produkcije zauzima sasvim posebno mesto iz nekoliko važnih razloga.

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Похвала несавремености

Slađana Ilić

Po svojim karakteristikama ta knjiga deluje kao usamljeno ostrvo izuzetne lepote sred jednoobraznog okeana. Kao predeo koji jedini doprinosi lepoti, dinamičnosti i svakako neobičnosti pejzaža u celini, kao jedini razlog da posmatrač, iz neke perspektive, upravi pogled ka tom pejzažu.

Tako je zbog tematskih osnova i motiva samih priča. One ne pripadaju aktuelnom trenutku, već vremenu koje je sada već dosta daleko od nas i za koje u našoj savremenoj književnosti uopšte nema interesovanja. Reč je o čovekovom dosluhu s prirodom, suptilnom, dubokom osluškivanju, razumevanju tih veza i njihovom značaju. O povezanosti čoveka s manifestacijama prirode i o uticaju tih manifestacija na život običnog, pretežno ruralnog čoveka, o njegovoj povezanosti sa biljkama i životinjama, ispitanoj iz perspektive deteta, jer je reč uvek o retrospektivnom pripovedanju. U tim pričama veoma su značajni motivi kosidbe - koja neretko simbolizuje životni ciklus, oličen u dečaku koji je kosidbi dorastao ili pak u iskusnom koscu koji hitajući u otkosima kraju livade zapravo hita prema smrti.

Foto Promo

Tu su i motivi dečačkog branja jabuka, posezanje dečaka za onim najlepšim, teško dohvatnim, o čemu nam visokoumetnički, sa izuzetnim darom da pokaže sve nijanse bića i osećanja onih koji streme, pripovedač kazuje i simbolički i metaforički o čitavoj drami odrastanja i teško dostižnim, nekada i nedostižnim, ciljevima koje sebi postavljamo tokom života.

Čitajući Ćulafićeve priče, upoznajemo se sa odlikama gorštačkih predela, načina života u njima, kao i o odlikama junaka koji im, po prirodi stvari, sliče. U svoj živopisnosti jezika - pripovedača i junaka, upoznajemo se sa svakodnevnim životom toga kraja, sa kućom i pokućstvom, ali i sa oduvek uspostavljenim poretkom u zajednicama koje tu žive i u okviru njih, o odnosu prema ženi, o njenoj sudbini na tom mestu. NJoj se, konstatujemo, niko ne obraća s nežnošću, naprotiv. Od nje se uvek očekuje, ona se gotovo podrazumeva. O njoj se samo sa nežnošću seća kada je više nema, dok se posmatra njena jedina slika, u ličnoj karti koju nije ponela na svoje jedino, prvo i poslednje putovanje.

Neke junake tog podneblja, odnosno tih priča, odlikuje usamljenost, pa i marginalizovanost, s tim što nekada to osećanje ne uslovljava nijedan konkretan događaj - kao što je slučaj s prosjakom koji izmišlja da ima porodicu koju je napustio, a nekada su to osećanje i ta činjenica proistekli iz lične tragedije koja je deo opšte, kao što je slučaj sa mladom pastiricom izuzetne lepote, povratnicom iz logora, onog ratnog, koja nastoji da utehu i lek za svoju dušu nađe u prirodi, a koja ipak, upijajući svu tu lepotu i dobrotu umire.

U kontekstu motiva vezanih za velike istorijske udese, pripovedač nam, sasvim izostavljajući dramatične, dinamične i bučne slike, kazuje o čovekovoj prirodi. Iz tog kazivanja kao da razumemo da ne možemo verovati nikome nikada, pa ni samima sebi. Jedna takva slika izgleda ovako - devojčica se igra loptom koja se odbija o zid. Iza tog zida je logor u kojem je njen tata, onaj što je miluje po glavi, spalio hiljade dece - takve kao što je ona.

Utehu u prirodi ne može da nađe ni povratnik iz rata, onaj koji se seća svoje žeđi i žeđi svojih ratnih drugova, kao i njihovih neprijatelja, između dve borbe, koji bi tako rado pojeo jabuku, ali u ratnom metežu nema ili vremena ili jabuka. Sada, sa odmakom, samo se seća one jedne, divne, koju nije mogao da pojede jer je bila poprskana krvlju.

Iako na osnovu do sada navedenog možemo zaključiti o univerzalnosti ovih priča i o načinima njihovog građenja, ili pak o građenju pojedinih upečatljivih slika i karaktera, razumećemo da su one svojevrsna pohvala nesavremenosti u svetu u kom se ne hita prirodi već velikim jabukama, često dobrano poprskanim krvlju - megalopolisima.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)