“Pišem vam ovo iz vaše budućnosti, mi smo sada tamo gde ćete vi biti za par dana”: Poznata književnica iz žarišta pandemije poslala dirljivo pismo Evropljanima

Poznata italijanska književnica Frančeska Melandri, koja se zbog epidemije virusa korona već skoro tri nedelje nalazi u karantinu u Rimu, napisala je 'pismo iz budućnosti namenjeno dragim kolegama Evropljanima', opisujući sve emocije koje će nas preplaviti u nedeljama pred nama, prenosi Gardijan.

“Pišem vam ovo iz Italije, što znači – iz vaše budućnosti. Mi smo sada tamo gde ćete vi biti za nekoliko dana. Svi grafovi epidemije pokazuju da smo upleteni u nekakav paralelni ples.

No mi smo nekoliko koraka ispred vas, baš kao što je Vuhan bio nekoliko koraka ispred nas. Gledamo vas kako se ponašate baš kao što smo se i mi ponašali. Raspravljate o istim stvarima o kojima smo i mi ne tako davno raspravljali i dok jedni tvrde da je to 'tek malo jači grip i da ne razumeju zašto se digla tolika panika', drugi su shvatili o čemu se radi.
Sad kad vas gledamo odavde, iz vaše budućnosti, znamo da su se mnogi od vas zaključali u kuće, citirali Orvela, neki čak i Hobsa. Ali uskoro ćete biti prezauzeti za takvo nešto.

Kao prvo, ješćete. Ne samo zato što će to biti jedna od poslednjih stvari koju još možete učiniti.

Naći ćete desetine grupa na društvenim mrežama u kojime se nude saveti kako provesti svo ovo slobodno vreme na što bolji način. Priključićete se svim tim grupama i onda ih nakon par dana potpuno ignorisati.

Potražićete sve one apokaliptične knjige koje imate, no ubrzo ćete shvatiti da vam se tako nešto uopšte ne čita.

Opet ćete jesti. Nećete baš dobro spavati. Pitaćete se što se događa s demokratijom.

Imaćete vrlo buran društveni život na društvenim mrežama – na Messenger-u, WhatsApp-u, Skype-u, Zoom-u....

Vaša odrasla deca će vam nedostajati kao nikada pre. Ta pomisao da nemate pojma kad ćete ih opet videti, boleće vas kao da vas je neko snažno udario u grudi.

Stara zameranja i nesuglasice činiće se posve nevažnima. Nazvaćete ljude za koje ste se zakleli da više nikada nećete razgovarati s njima i pitaćete ih: 'Kako si?'

Mnoge žene će biti pretučene u svojim domovima.

Pitaćete se šta se događa sa svima onima koji ne mogu biti kod kuće jer nemaju svoju kuću. Osećaće te se se jako ranjivo kad budete odlazili do trgovine posve pustom ulicom, pogotovo ako ste žena. Pitaćete se je li ovo način na koji propadaju društva. Događa li se to zaista tako brzo? Gušićete te misli, a kad se vratite kući, opet ćete jesti.

Prikupićete nekoliko dodatnih kilograma. Potražit ćete onlajn fitnes programe. Smejaćete se. Puno ćete se smejati. Uživaćete u crnom humoru kao nikad pre. Čak će i ljudi koji su pre sve shvatali  jako ozbiljno, ozbiljno razmišljati o apsurdnosti života, svemira i uopšteno svega.

Dogovaraćete se s prijateljima i ljubavnicima da se nađete u supermarketu da se barem nakratko vidite uživo, no svo to vreme pridržavaćete se mera društvenog distanciranja.

Pobrojaćete sve stvari koje morate napraviti.

Videćete pravu narav ljudi oko vas jasnije nego ikad pre. Neke će vam se sumnje potvrditi, a druge će vas sasvim iznenaditi.

Intelektualci koji su pre bili sveprisutni i svakoga se dana pojavljivali u vestima, sada će biti posve nevažni. Neki će se tešiti racionalizacijama koje će biti toliko lišene saosećanja da ih ljudi više neće moći slušati. Međutim, ljudi na koje pre niste obraćali pažnju, pokazaće se kao velikodušni, pouzdani, pragmatični i pronicljivi.

Oni koji na sve gledaju kao na priliku za globalnu obnovu, pomoći će vam da sagledate širu sliku. Ali oni će vas istovremeno i jako nervirati: lepo, planeta opet diše jer emitujemo manje CO2, ali kako ćemo platiti račune idući mesec?

Nećete shvatati je li svedočenje rađanju novog sveta grandiozna ili očajna situacija.

Puštaćete glasnu muziku kroz otvoreni prozor ili iz dvorišta. Kad ste nas videli kako pevamo arije iz opera s naših balkona, pomislili ste: 'Ah, ti Italijani'. Ali i vi ćete pevati da se međusobno ohrabrite. Na sav glas ćete kroz prozor pevati  'I will survive', a mi ćemo vas gledati i potvrdno kimati glavom baš kao što su nama kimali građani Vuhana koji su to isto pevali u februaru.

Mnogi od vas će zaspati s mišlju kako ćete se razvesti odmah prvog dana nakon što se ukine karantin.

Mnoga će deca biti začeta.

Vaša će deca pratiti nastavu preko TV-a. Biće užasno naporni, ali će vam pričinjavati i veliko zadovoljstvo.

Stariji ljudi će se oglušivati na naredbe kao bezobrazni tinejdžeri: moraćete da se svađate sa njima i braniti im izlaske, a sve kako se ne bi zarazili i umrli.

Pokušaćete ne razmišljati o svim onim ljudima koji su umrli usamljeni u jedinicama intenzivne njege.

Želećete posipati latice ruža putem kojim prolaze zdravstveni radnici.

Reći će vam da se društvo ujedinilo u zajedničkoj borbi, da ste svi u istom čamcu. I to će biti istina. Ovo iskustvo će zauvek promijeniti kako vidite sami sebe kao individuu koja je deo veće celine.

Kojoj klasi pripadate, biće jako važno. Nije isto jeste li zatvoreni u velikoj kući s prekrasnim vrtom ili u malom stanu prenapučene stambene zgrade. Niti je isto biti u mogućnosti raditi od kuće ili gledati kako vaš posao nestaje. Taj čamac u kojem ćete svi zajedno ploviti kako biste pobedili epidemiju, neće svima izgledati isto, niti je zaista isti za svakoga. Nikad nije ni bio.

U nekom ćete trenutku shvatiti koliko je sve ovo teško. Bojaćete se. Podelićete svoje strahove sa svojim najmilijima, ili ćete ih zadržati za sebe kako ih ne biste opterećivali.

Opet ćete jesti.

Mi smo u Italiji i ovo je ono što znamo o vašoj budućnosti. Ovo je tek malo proricanje budućnosti. Mi smo vidovnjaci na niskoj udaljenosti.

Ako pogledamo u dalju budućnost, budućnost koja je nepoznata i nama i vama, možemo vam reći samo ovo: kad sve ovo jednom završi, svet više neće biti isti.'