Draga Mašin prevodila romane, a bila omražena

ISTORIJA je “skrojila” ulogu kraljice Drage Obrenović, rođene Lunjevica, udove inženjera Mašina, optužujući je da je zaludela deset godina mlađeg kralja Aleksandra i tako “skrivila” masakr kraljevskog para u noći između 28. i 29. maja 1903. kad je ugašena dinastija Obrenovića.

Samo upućeniji znaju da je kraljica Draga još u ranoj mladosti bila izvrstan, školovani prevodilac književnih dela sa francuskog i nemačkog jezika. Kao jedno od najznamenitijih štiva koja je prevela stručnjaci smatraju roman francuskog pisca s kraja 19. veka, Gzavijea de Montepena - “Policajka Mačje oko”, tada bestseler. I to kad je imala svega 17 godina, a već bila udata za prvog muža, inženjera Svetozara Mašina.

Srpska čitalačka publika se od septembra 1884. do avgusta 1885. naprosto otimala za časopis “Ustavnost”, gde je roman, preveden Draginom rukom, izlazio u nastavcima. Tek na kraju poslednje “epizode”, umesto potpisa prevodioca, stajali su samo inicijali D. S. M. Beše to jedini “identitet” sedamnaestogodišnje Drage, njenom voljom. Anonimni.

Iako intelektualka, otmena ali ne i nadmena, bila je osoba vrlo jednostavne i blage naravi, mada je u snobovskom visokom društvu beogradske čaršije brzo, nezasluženo, dobila nadimak “Plava čarapa”, inače pridevan oholim ženama, kaćiperkama.

Roman de Montepena o krivičnim delima, u Draginom prevodu, predstavljen je ovog oktobra na tradicionalnim oktobarskim “Danima Nastasijevića”, u njenom zavičajnom Gornjem Milanovcu.

Glavni urednik Srpske književne zadruge Dragan Lakićević svojeručno je prekucao 600 stranica prevedenih tekstova, prilagodio današnjem čitaocu i, sa saradnicima, objavio ih kao celovit roman. On, priređivač te dragocene knjige, i prof. dr Suzana Rajić, autorka pogovora o njenom prevodiocu, saglasni su da će to delo rasvetliti njenu stvarnu ličnost i značaj u istoriji, i Dragu - koja se kao devojka prezivala Lunjevica, a udato Mašin, pa Obrenović - prikazati kao jednu od prvih beogradskih i srpskih žena posvećenih knjizi, lepoj reči, stilu, jeziku i prevodu.

- U tadašnjoj beogradskoj čaršiji nije bilo mnogo devojaka poput Drage. Smatrala je da sama svojim radom treba da odredi ulogu u društvu. Volela je da čita i piše. Ipak, u toj istoj čaršiji prozvana je “Plava čarapa”. Izraz je to za oholu i uzdržanu ženu, što ona nikako nije bila. Zato je svoje tekstove objavljivala pod pseudonimom - rekla je prof. dr Suzana Rajić.

Časopis “Ustavnost” se, inače, deklarisao kao list za narodnu politiku, ekonomiju i književnost. Izlazio je u velikom formatu, na osam strana, triput nedeljno.

Familija Lunjevica se 1884. seli iz Milanovca u Beograd, gde Draga završava Viši ženski zavod. Uz druge predmete, učila je nemački i francuski jezik, za koji je dokazivala redak talenat.

- Francuski je govorila i pisala perfektno, a u prevedenom romanu očigledno je i njeno izvrsno poznavanje srpskog jezika - objašnjava Dragan Lakićević. - To je roman rečnik, u kom se mogu naći mnoge reči koje su bile u upotrebi u 19. veku, a sada ih nema. I to ne turcizmi, nego divne srpske reči koje su iščezle skupa sa epohom ovog romana!

ŽENSKI SENZIBILITET

U prevodu se prepoznaje ženska ruka i senzibilitet prevodioca, posvećene gospođe u godinama burnog razvoja Srbije 19. veka. Ovaj roman dočarava život i duh Pariza u prvoj polovini 19. veka, vremenu bez struje, telefona, auta... Zamislite tek Beograd te 1884. godine - upozorava Dragan Lakićević.