USTALjENO je mišljenje da su samo umetnici stvaraoci kreativnih dela, ali civilizacijski i kulturološki razvoj društva doveo je do prepoznavanja kreativnosti osoba, procesa, proizvoda i okoline u različitim domenima života i rada (medicine, dizajna, nauke, inženjerstva...). Ovako, za naš list, kreativnost opisuje Cvetanka Bajkin, radni terapeut u Institutu za mentalno zdravlje, osoba koja svakodnevno “pliva” u plimi kreativnosti, kako svojoj, tako i pacijenata, sprovodeći grupnu terapiju u ovoj ustanovi.

- Volim definiciju da je kreativnost božji dar. Samim rođenjem osoba dobija određenu kvalitativnu i kvantitativnu kreativnost, odnosno sposobnost stvaralaštva u različitim domenima života. Kako i u kolikoj meri će je razviti, zavisi od same osobe, njene ličnosti, prioriteta, identifikacije, motivacije, inspiracije, znanja, s jedne strane, i od podsticajnog ili demotivišućeg uticaja okoline, s druge strane - objašnjava Bajkinova.

Problem kao izazov

Amerikanci imaju odličnu frazu: Thinking outside the box, koja opisuje upravo kreativce, odnosno one koji razmišljaju drugačije od ostalih, van okvira. Na pitanje da li je svako od nas kreativan, sagovornica “Života plus” kaže da svi možemo reći da jesmo, na određeni način, bilo da je to na nivou ličnog ili proizvod našeg kreativnog procesa predstavlja veliki i originalni iskorak u odnosu na prethodna rešenja.

Prema mišljenju dr Šeli Karson, psihološkinje sa Univerziteta Harvard, najčešće karakterne osobine kreativne ličnosti su: radoznalost, pronalaženje reda u haosu, istrajnost, senzitivnost, sposobnost mišljenja koje ide protiv logike, otvorenost ka unutrašnjim i spoljašnjim iskustvima. Ali, kako prepoznati kreativnost? Naša sagovornica kaže da ljudi sa ovim darom opisuju njen nalet kao plimu tokom koje osećaju da su im veštine toliko usavršene da sve što rade izgleda potpuno prirodno i lako, a kada im je koncentracija toliko visoka gube osećaj vremena.

Moja mašta, moja mašta smišlja svašta”, poručivali su osamdesetih godina prošlog veka maleni članovi hora “Kolibri”, postajući u svojim glavicama astronauti, slavni moreplovci, bokseri i lovci kroz pomenutu pesmu. Svako od nas je, kao dete, bežao u svoj svet, sačinjen od različitih pustolovina, u kom je proživljavao sve ono što u stvarnosti ne bi mogao. Ili je to, možda, upravo i bila stvarnost, nešto drugačija od današnje? Radni terapeut Bajkinova kaže da kod izrazito kreativne dece dolazi do osećaja prihvatanja ili odbacivanja od vršnjaka i autoriteta. Takva deca posvećenija su samostalnim aktivnostima, ne vole nametnuti red, uzbuđena su, nemirna, radoznala, ometaju rad zapitkivanjem, što dovodi do toga da nisu omiljena među vršnjacima i učiteljima.

- Okolina stvara zid ka njima, često ih odbija, ograničava, a ponekad deluje i agresivno. Tako je dete rano stavljeno pred izbor: ili će biti prihvaćeno i “uklopljeno” u grupu, ili će pratiti svoju energiju i ideje i biti dovoljno samo sebi. Na taj način društvo guši kreativno razmišljanje i “prizemljuje” male kreativce - objašnjava Bajkinova.

Nameće se pitanje šta se dešava ako ne negujemo sopstvenu kreativnost.

- Naš izbor je da li ćemo je negovati ili ćemo se uklopiti u zahtevane norme ponašanja. Posledice tog odabira zavisiće od toga koliko smo zaista, iznutra, prihvatili sopstveni izbor, ne žaleći za izgubljenim. Ukoliko smo logičkim odabirom izabrali životni poziv koji ne zahteva preveliki kreativni izazov, to ne znači da treba da ostanemo bez tog pozitivnog upliva energije. Možemo da pronađemo izazove svuda oko sebe i pretvorimo ih u svrsishodni hobi koji povremeno ili stalno testira naše veštine. Kreativnost nosi u sebi veliku pozitivnu energiju koja se ne može potisnuti.

Blagodeti radne terapije

Život nas često vodi svojim putevima, naizgled bez našeg odobrenja, pa se katkad izgubimo u njemu. Radna terapija, pored ostalog, može da nas vrati na željenu trasu. Šta ona podrazumeva?

- U radnoj terapiji se u isto vreme testira i podstiče kreativnost pacijenta, a u tom procesu ključnu ulogu ima kreativnost radnog terapeuta. On je taj koji testira, postavlja zadatke i stvara podsticajnu okolinu. Koristi inventivne tehnike u kojima pacijent samostalno treba da pronađe odgovor i rešenje za izazov i problem. Depresivni pacijent ima lični dožiljaj gubitka samopouzdanja i samopoštovanja, što ga primorava da sakriva probleme sam od sebe i beži od njihovog rešavanja. Ukoliko terapeut postavi previsoke ciljeve, pacijent će se dodatno demoralisati i njegov doživljaj niskog samopouzdanja će se učvrstiti. Strah od neuspeha stvoriće otpor prema radnoj terapiji, što onemogućava rehabilitaciju. Terapeut mora da razume da otpor prvenstveno dolazi od tog straha od neadekvatnosti i nesposobnosti i stoga je ključno postupno povećavati intenzitet zahteva. Svaki uspešno završen zadatak dovodi do osećanja zadovoljstva postignutim efektima i doprinosi višem vrednovanju sebe i svojih sposobnosti. Depresivnom pacijentu nije dovoljno samo reći da je vredan, pametan, marljiv, kreativan. On to mora da doživi na vlastitom iskustvu.

A na pitanje šta je najlepše u radnoj terapiji, naša sagovornica kaže:

- U praksi se često susrećem sa rečenicama: “Ja to ne umem!”, “Ja to ne mogu!”, i to isključivo na početku lečenja. Na kraju se te rečenice pretvaraju u: “Jedva čekam radnu terapiju”, “Kad ćemo početi?”, “Šta je moj zadatak danas?”, “Ne mogu da verujem da sam ja ovo napravila!”. Za svakog terapeuta saznanje da je postigao ciljeve rehabilitacije, procenjene kroz objektivne testove i subjektivni osećaj pacijenta, predstavlja najveću nagradu. Nešto što je zaista lepo u mom radu su izjave pacijenata da su godinama, pod uticajem životnih okolnosti, gušili svoju kreativnost ili nisu bili u mogućnosti da je ispolje. Tehnike same radne terapije uglavnom su iz domena primenjene umetnosti, pa se i kreativnost pacijenata najviše ispoljava na polju umetnosti. Postoje primeri nekadašnjih pacijenata koji su pronašli svoju buduću profesiju u različitim poljima umetnosti, nakon radne terapije. Neki od njih su izuzetno uspešni i veoma poznati.

ZAPISANO U GENIMA

Sagovornica “Života plus” podseća na to da je opštepoznato da su kreativnost i ludilo na neki način povezani. Postoje čak i istraživanja koja ukazuju na to da su misaoni tokovi kreativaca slični onim koje imaju ljudi sa psihozom. Studije su pokazale da kreativnost i psihoze dele iste genetske korene, što ne znači da ljudi sa određenim genetskim profilima obavezno obole od psihoze ili da su izrazito kreativni. Ipak, postoji vrlo bitna razlika u proizvodu misaonog toka. Proizvod kreativnog procesa ne samo što je originalan, već je i prikladan, svrsishodan i značajan, dok je rezultat psihotičnog misaonog procesa čudan, bizaran i neprikladan.