Približavaju se 25. godini, a i dalje nisu samostalni, razmišljanja su im neodgovorna i nezrela, nespremni su da preuzmu ne samo društvene, već i lične obaveze. Ušuškani u domu roditelja opiru se da odrastu, jer im se više sviđa da i dalje budu pod sigurnim okriljem, u kome se o njima neko drugi brine. Oni su adolescenti, "zamrznuti" u dobu odrastanja iz kojeg je odavno trebalo da izađu. Na ovo upozoravaju i svetski stručnjaci, naglašavajući da se vreme adolescencije produžilo, do čak 25. godine.

Zašto je ovaj proces biološkog i psihosocijalnog sazrevanja postao toliko dugačak, i šta utiče na sporo odrastanje mladih, objašnjava psiholog, psihoanalitičar Vesna Brzev-Ćurčić:

- Da se odmah razumemo, nije kod svih mladih proces sazrevanja usporen. Ali, na žalost, takvi su u manjini. Sa stanovišta roditelja i pet do šest godina čini se predugim za prolazak kroz adolescenciju, zbog svega sa čim se u tom periodu u odnosu sa svojom decom suočavaju. Može samo da se pretpostavi koliko je njihovo zaprepašćenje kada saznaju da se po svetskoj klasifikaciji ovaj period odnosi na vreme od 15. do 25. godine. Jedan duhoviti autor je na ovu temu rekao da, dok adolescent "ostari" četiri godine, roditelji ostare dve decenije! Mislim da u tome ima istine, zar ne?

* Čime takvo mišljenje potkrepljujete?

- Period adolescencije se naslanja na period puberteta koji traje kratko, dve do tri godine, i nekako se podudara sa krajem osmogodišnje škole i polaskom u srednju. To je takozvana rana adolescencija. Ona traje do šesnaeste godine. Od šesnaeste do devetnaeste godine je period srednje adolescencije, a potom nastupa postadolescencija ili period mlađih odraslih. Sporo odrastanje adolescenata predstavlja direktnu posledicu vremena u kome živimo. Oni odrastaju u vremenu totalnog ubrzanja svega oko vas, i tehnološkog napretka za čije sagledavanje vam ni čitav životni vek nije dovoljan. Zvuči paradoksalno, ali je tako.

* Kakav uticaj, konkretno, ima tehnološki razvoj?

- Tehnološki razvoj i njegovo, uglavnom pasivno konzumiranje, u izvesnom smislu usporava i razvoj mladih. U svemu, zapravo, nema podsticaja već samo korisničkog pristupa. Do te mere je sve prilagođeno potrebama korisnika, da apsolutno guši svaku vrstu radoznalosti i mentalnog napora. Praktično, svaka informacija je dostupna brzinom svetlosti, što je sa jedne strane izvanredno. Ali, zato, kod korisnika ne traži promišljanje, traganje, analogije, razlike, suočavanja, diskusije. Svima su dostupna detaljna uputstva svega sa čime dolaze u kontakt, a time se ne podstiče razvoj ni kognitivnih ni ostalih sposobnosti neophodnih za razvoj. Blogovi služe više za razmenu političkih stavova ili individualnih životnih pogleda na svet, što je takođe sjajno, ali je često samo mišljenje bez dokaza.

* Kako se deca snalaze u celoj toj priči?

- Deca se u školi "kljukaju" naukom, odnosno morem irelevantnih detalja. Još se uče da se dobra ocena dobija ako znaš od reči do reči da ponoviš ono što je diktirano. Kompjutere imaju, ali ih, istini za volju, više koriste za igranje igrica, nego za neke druge korisne stvari. Studiranje se još uvek, na čudesan način produžava unedogled, a oni koji bi da rade posle srednje škole - nemaju gde. Da, iako paradoksalno zvuči, ostaju im pekare, trafike, kafići i butici. Lično znam kafiće u kojima su svi konobari i konobarice mladi, sa završenim fakultetima u roku?! Zar to nije ironično?

* Do čega ovakvo stanje dovodi kod adolescenata?

- Kod njih nema lične investicije niti većeg podsticaja intelektualnog razvoja. Oni svet vide kroz svet TV spotova i reklama, gde se sve na kraju završava lepom kosom, divnim mirisom rublja, zagrljajem, nesrećnim ili srećnim ljubavima, divnim predelima... Osim toga, stalno, gotovo prisilno prisustvo na društvenim mrežama, uslovljava i njihovu veću otuđenost. Iako je vršnjačka grupa u adolescentnom dobu važnija od bilo koje druge grupe, oni su često u društvu "sami". Istina, oni sede po grupama, ali gledaju u svoje telefone i komuniciraju sa nepoznatima. "Kače" slike na fejsbuk, instagram, "šeruju" tuđe postove, ali ne komuniciraju direktno jedni sa drugima u grupi. Njima promiče život ovde i sada, da bi bili viđeni tamo, šta god to značilo.

* Ko još "krivi" sliku realnosti u kojoj se nalaze?

- Različiti rijaliti programi nude pogled na svet koji je potpuno iskrivljen. Grubosti, ogoljena seksualnost, vulgarnosti pa i nasilje se nude kao prihvatljivi obrasci ponašanja. Sve ovo je praćeno i u štampanim medijima čime se zaista gotovo isključuje mogućnost da sa nečim ne budu upoznati. Ekonomski razlozi su, takođe, među glavnim preprekama koje sputavaju osamostaljivanje mladih. Oni mogu da se "osamostale" jedino pod uslovom da im roditelji plate stan, hranu i druge potrebe, dok je njihova pozicija potpuno pasivna. Pasivni su jer za neke od njih nema posla i lično zarađenog novca, dok drugima ne pada na pamet da rade za "tričavih" 200 ili 300 evra.

PORODIČNO OKRILjE

Život u zajednici, ma kako bio topao i ušuškavajući, ipak osiromašuje jer ubija inicijativu. Istovremeno osobu čini pasivnom, stavlja je u materijalno inferiorni položaj, a kod nekih izaziva osećaj krivice ili duga. Nažalost, svetska ekonomska kriza ovakav položaj još više usložnjava, jer mladi nemaju mogućnost da dobiju posao. Oni, naprosto, samo "ubijaju" vreme. Ovo nije specifičnost samo našeg okruženja, već opšti svetski trend. Odrastanje adolescenata se produžilo na celoj planeti, do godina kada bi oni uveliko trebalo da konce života vuku sopstvenim rukama.