POZORIŠNA KRITIKA: Živeti, misliti, osećati, šta je mučnije?

U dramatizaciji Jordana Cvetanovića, po kultnom Jalomovom romanu, dobili smo još jednu psihoanalitičarsku seansu, koja je, dobijajući scensko telo, izgubila ponešto od svoje tajnovitosti.

Velika je muka, valjda, režirati štivo u koje se svi "kunu", oduševljavaju se njime, citirajući ga na svakom koraku... Goran Jevtić je spretno prevazišao nesceničnost Jalomove magične literature, ekspresionističkim uopštavanjem, simbolima, a onda i sveprisutnim i svemogućnim natpisima na videu (poslednja linija odbrane literature), koji kažu direktno ono što predstava ne može. Jevtić, kao Fridrih Niče, Ljubomir Bandović, kao Doktor Brojer, Vanja Milačić, njegova žena, Katarina Marković, u ulozi fatalne Lu Salome, Dimitrije Stajić, kao mladi Frojd... bili su zanimljivi tumači izvrsnog literarnog predloška, ali ne i živi ljudi na sceni, što se nije preterano ni očekivalo. Kada Brojer i Niče, na inicijativu Lu Salome, uđu u međusobnu psihoanalizu, predstava postaje stvarno uzbudljiva i intrigantna, kako zbog disputa, tako i zbog izvrsne glumačke igre. U trajanju od dva sata, ceo prvi deo predstave "Kad je Niče plakao", sve do pojave Ničea, čini se izlišan, jer se čitav sadrži u drugom delu, koji je, prepričavanjem, sublimacija svega pređašnjeg.

PROČITAJTE I:POZORIŠNA KRITIKA: Tumačenje snova

Vrlo zanimljiva scenografija Vesne Popović, sastavljena od neonskih cevi je okvir za oniričku stvarnost, koju podržavaju i izvesni kostimi (Stefan Đoković). Dok su Brojer, Frojd i Niče u realističkom kostimu, Berta (Sara Pejčić), gospođa Brojer, a naročito Lu Salome obučeni su onako kako nikada ne bi izašli na ulicu, pa zaključujemo da dolaze iz nerealističnog, iz podsvesti (?), kako nalaže Frojdovo učenje, "rabljeno" do uništavanja u dvadesetom veku.

Uspešnost "Kad je Niče plakao", hrabrog projekta Gorana Jevtića (u produkciji "Kulturocilina"), kao i ostalih učesnika ove zahtevne predstave, zasniva se na obožavanju romana Irvina D. Jaloma, ali i na scenskoj zanimljivosti romanesknih likova, od kojih su Jevtić, svojom neočekivanom svedenošću izraza, i Bandović, očekivanom unutrašnjom toplinom, koju poseduje, "prešli rampu" i postali predmet empatije i stvarnog ličnog preispitivanja gledalaca.

Pozorištu i psihoanalizi je to i krajnji cilj.