ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Тумачење снова

Документарно-поетска драмска структура, како је најављена едукативна позоришна представа Удружења уметника "Артиста" из Пожаревца, "Сан о Милени", посебно је опасан сценски жанр, јер се поетско веома тешко држи на сцени, ако није сакривено у дубинама добре драмске форме. У овој насилно искомпликованој драматургији, било је и кореографије (Александра Вељковић), и видеорада, састављеног од Милениних радова и докумената (Игор Марковић), и сложених замена ликова и полова, као и мноштво ципела, као симбола одсуства, много коришћених у новије време у симболистичком позоришту. Притом, живот Милене Павловић Барили (много пута приказан у драмској форми, у позоришту и на телевизији) сам по себи је довољно узбудљив и драматичан, да би се могла написати и аутентична позоришна драма о њој, без прибегавања насилној сценографској или кореографској стилизацији, која ову причу прилично банализује.

Миодраг Ковачевић, перформер, "истраживач, стручни сарадник и композитор", поседује изузетну музикалност и диван глас. Но, његова сценска интерпретација је огољена и непростудирана, аматерска. Удвојени ликови, представљачи мајке Данице, оца Бруна Барилија, а онда и Мусолинија (!) и немачког официра у кући Павловићевих у Пожаревцу (!), спуштају "поетски" ниво овог перформанса на ситни реализам, од кога су аутори покушали да побегну, уводећи физички театар, плес, кореографију, експресионизам у документарну, тешку судбину Милене Павловић Барили.

Прочитајте још: ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Извините што смо побегли

Интерпретатори, млади глумци, Тијана Вишковић, Александра Вељковић, Јован Здравковић, Марко Панајотовић и Миодраг Ковачевић су здушно, "пуном ногом" играли своје задатке, са мање или више успеха у говорној или физичкој радњи. Младалачки, свеже, духовито и емотивно, приказали су (још једном) познате чињенице из мукотрпног животног пута Милене из Пожаревца, Парме, Њујорка..., недовољно искусни да то повежу са својим унутрашњим бићем и покажу истинитост и прецизност, ултимативно неопходне на сцени.

После "Крила од олова" и "Месеца у пламену" Сање Домазет, и "Девојке с лампом" Слободана Стојановића, годишњицу рођења Милене Павловић Барили (1909-1945) ваљало би обележити још нечим, неком аутентичном метафором, широком сликом њених невероватних талената и срчаности. Тада би овај "Сан о Милени" био камичак у грандиозном мозаику наше културе, која је имала и овакве стварне величине.