NOVI KRSTAŠI KRENULI SU U PLJAČKU SIBIRA: Pesnik Gojko Đogo o globalnim gibanjima, srpskom narodu, stanju u književnosti....

VAZDA je, posebno u teškim vremenima, bilo dosta crnih proroka. Ne bih oblačio tu košulju. A evo i zašto. Kad bi Zapad, recimo NATO, bio siguran da može slomiti recimo Rusiju danas, Kinu sutra, a da će njihova koža ostati čitava, ni časa ne bi oklevali da to učine. Možda tako misle i na Istoku? Pošto i jedni i drugi znaju da bi to mogla biti njihova poslednja igranka, one tašne sa atomskim ključem ostaće zaključane. Stoga, kao "beli prorok", verujem da će i ovog puta izostati "krah sveta". Biće malih i velikih ratova, kao što ih je uvek bilo, ali veća opasnost preti svetu od pandemija, virusa i bakterija, odmetnutih ili namerno puštanih iz laboratorija, nego od atomske bombe, kaže pesnik Gojko Đogo za "Novosti".

Foto Z. Jovanović

Kao pesnika proslavila ga je zabranjena zbirka "Vunena vremena", zbog koje je svojevremeno uhapšen, a, kao čovek, pobliže je upoznat devedesetih, kada je, od jutra do kasno u noć, na adresi Terazije 3 dočekivao prognane iz ratom zahvaćene Bosne i Hercegovine. Kako danas gleda na te događaje i imaju li oni sličnosti sa onim što se dešava u Ukrajini?

- Samo se realizuje na znatno većoj pozornici. U BiH je prvo zavađen jedan isti narod, različitih konfesija, onda im je uvezen bratoubilački, verski ili građanski rat, zovite ga kako hoćete. Potom su im oni isti što su ih gurnuli u to klanje izdiktirali primirje. Reprize ovog spektakla gledali smo u Libiji, Iraku, Siriji, Ukrajini. Rat započet na kijevskom Majdanu tinjao je nekoliko godina da bi se sad razbuktao i pretvorio u obračun NATO i Rusije. Daj Bože da ne poprimi šire razmere. To je, da ne okolišimo, samo nastavak rata Zapada protiv Rusije koji, ovako ili onako, traje već jedan vek. Sve su to, u stvari, krstaški ratovi i ne razlikuju se mnogo od onih srednjovekovnih. Krstaši su pošli da oslobode Hristov grob a završili kao pljačkaši vizantijskog zlata. Sad su malo izmenili putanju i krenuli u pljačku čvrstog i tečnog sibirskog zlata. Onda su razorili Konstantinopolj, Drugi Rim, danas bi Treći Rim - Moskvu. To je ratni cilj Zapada, Ukrajina je samo porta ispred Kremlja.

* S nestrpljenjem očekujemo vašu novu knjigu...

- Nadam se da će izaći ove godine. Nisam objavio baš previše knjiga, ali ono što se samo stihom može iskazati utisnuto je u te dve-tri stotine pesama. Ne bih rekao da je to jedna pesma "u nastavcima", premda je u ciklusima primetna motivska srodnost. Pre bih to uporedio sa nekakvim lancem gde je svaki beočug zasebna celina, a ipak se drže jedan za drugi. Svaki put krećem iznova, od belog papira, od neke nove slutnje, slike ili magle u glavi i tražim reči da je izrazim. Pored svih razlika, verujem da se prepoznaje ista ruka, isti rukopis.

* Šta je, po vašem mišljenju, vredno pisanja?

- Postoje nekolike neiscrpne, "zadate" teme, kao ljubav i smrt, kojim se od pamtiveka bave svi stvaraoci. Pored ovih opštih, svaki pisac, da ostanemo kod književnosti, ima i neke svoje motive, svoje životno iskustvo, svoju lestvicu vrednosti, ma koliko ona bila promenljiva, o čemu vredi pisati. Vredi pisati i onda kad se čini da je to zaludan posao. Pisanje je opisivanje razumljivnog i nerazumljivog, vidljivog i nevidljivog, pokušaj da se svet bolje "prozre" i razume, koliko je dato našem umu, intuiciji i čulima. Taj "uvid", ta slika ili vizija uobličena kao umetničko, književno delo, svojim estetskim učinkom, "uživanjem u tekstu", doprinosi da naš život bude, koliko-toliko, prijatniji i lepši.

* Da li je to jedina uloga pisca?

- U različitim vremenima glas pisaca i intelektualaca različito odjekuje. U 19. veku, kažu, veliki pisci nalikovali su današnjim estradnim zvezdama. U kolektivnoj svesti Rusa, Puškin je bio "mitološki fenomen". Slično je i sa Tolstojem, Geteom, Igoom... Sve što smo bliže našem vremenu pisac postaje sve bezglasniji. Ima, naravno, izuzetaka, Sartrov i Solženjicinov glas je imao odjeka. U današnjem medijskom zagušenju još samo poneka reč Čomskog i Handkea dospe do šire javnosti. To svakako ne znači da pisci i intelektualci treba da zaćute kao što ćute danas kod nas. Njihova zadaća je da bude, opominju, uznemiravaju građane kao Sokratov obad atinske konje. Nije lako objasniti tu pasivnost. Sužen medijski prostor ili duboka podela društva mogli bi biti neki od razloga, ali ne bitni. Meni se čini da je presudno to što su Srbija i srpski narod već 22 ili 32 godine u ratnom stanju. Ratovi započeti devedesetih još nisu završeni. Srbija se još nije izvukla iz tih gvožđa. Još ne zna gde su joj granice, ni koliko će trajati ovo preteće primirje. Šta pisac tu može da kaže? Da aplaudira nema čemu, da "laje" ne sme jer ceo svet "laje" na nas. Zato ćuti i piši svoje pesmice, samo tako nećeš pogrešiti.

* "Vunena vremena" i "Crno runo" govore da vi niste pisali "pesmice"...

- Pesnike često obeležava ne jedna knjiga nego samo jedna pesma, koja natkriljuje celo njihovo delo. Prisetimo se Kavafijeve pesme "Iščekivanje varvara", Celanove "Fuga smrti", Ginzbergovog "Urlika"... da ne nabrajam nasumice. Mogao bi se sačiniti i drukčiji izbor. Tako poneko pomene i "Vunena vremena" iako nikad nije čuo za moje ime.

Foto Z. Jovanović

* Kako biste opisali razvojni put kroz koji ste kao pesnik prošli?

- Nijedan pisac tu putanju, pravu ili krivudavu, ne može da opiše a da ne muca. Može da napiše autobiografiju koja donekle ukazuje na taj "razvojni put", ali bolje da se tim bave kritičari, to je njihov posao, oni vrednuju. Pesma je, kao i svako umetničko delo, proizvod dara i zanata. I svaki stvaralac uči celog života. Lektira, svakako, ostavlja manje ili više vidljiv trag na našem delu. I biljku, divljaku, treba nakalemiti, da bi donela valjan plod. Važna je podloga na koju kalemimo, kao i sam kalem. Ta divljaka je dar, bez dara nema velikog umetničkog dela. A to, rekoh, procenjuju drugi. Pesnici su često kao oskoruše, tek kad istrule pokažu pravu vrednost - da se poslužim ovim aforizmom Ljube Nenadovića. Još kao student, u "Vidicima" sam objavio kratak esej pod naslovom "Tražeći sebe", u kome sam, pionirski, pokušao da markiram nekakvu svoju poetičku stazu. Tako da sam rano počeo da pišem o poeziji. Usput. Objavio sam i nekolike knjige tih eseja i zapisa. Mada, ni u ovim poznim godinama, nisam baš siguran da dobro poznajem svoj put. Često krenem nekom stranputicom.

* Smatrate li da je u ovom veku poezija gurnuta u zapećak?

- Najbolje bi bilo da odgovorim samo: Da, smatram. I to više u ovom veku i ovom režimu nego u onom minulom i veku i režimu. Bar koliko ja pamtim i pišem. Iako kritičari misle da je poezija najvredniji deo naše savremene književnosti. Temeljita društvena nebriga znatno je tome doprinela. Slično je ili još gore u razvijenijim zapadnim kulturama. I tamo pesničke knjige imaju simbolične tiraže koji se uglavnom dele bibliotekama. Ni na Istoku nije kao što je bilo. I tamo je stigao surovi kapitalizam. Tanke knjižice poezije nisu roba koja donosi profit. Poezija se ne može prepustiti surovim zakonima tržišta. Inače će postati domaća radinost, kao opanci.

* Šta nam donosi a šta oduzima tehnološki napredak?

- Slava točku, naizmeničnoj struji, mašini za veš, penicilinu... To su samo neka dobra koja nam je podario ljudski um da bi naš život bio ugodniji. Ali šta god čovek izumi, onaj demonski deo naše prirode hoće da to zloupotrebi. I često uspeva. Sve novija naučna, tehnička i tehnološka otkrića već zadiru u sferu fantastike i moglo bi se reći da više služe zlu nego dobru. Te zloupotrebe su toliko zastrašujuće da ukidaju našu veru i nadu u bolji svet. Uplašeni čovek je gotovo spreman da se odrekne mnogih preimućstava koja mu nudi Naučnik. Ako laboratorije prvo proizvode viruse i bakterije a potom lekove protiv tako smišljeno izazvanih bolesti, onda čemu ta paklena igra? Da ne pominjemo sve savršenija oružja i otrove za uništavanje ljudi i celokupne prirode kao Božije tvorevine. Nijedno živo biće ne uništava pripadnike svoje vrste kao čovek čoveka. Hoćemo li se istrebiti? Možda bi bolje bilo da se, kao amiši, odreknemo nekih tekovina civilizacije? Samo, i oni piju otrovanu vodu i udišu otrovan vazduh. Nema bekstva u šumu. Ako nas Gospod nekako ne opomene, naša budućnost neće biti vesela. Ne vapi slučajno vladika Nikolaj obraćajući se Tvorcu: "Ovakav kakav je čovek nije delo Tvoje. Ovakav kakav je, čovek je tvorac samog sebe. Ime mu je - bolest."

NISAM UCVELjENI KOMUNISTA

- NEKAD su se u svakoj većoj knjižari, na posebnoj polici, mogle naći stare i nove zbirke pesama - kaže Đogo. - Danas ih nema ni u jednoj. Osim u knjižari SKZ, njihova izdanja i još ponešto. Nedavno sam ušao u tri knjižare "Službenog glasnika" i "Lagune" na Bulevaru kralja Aleksandra da kupim nedavno nagrađene knjige Drage Kekanovića i Vesne Kapor, i novu zbirku pesama Miće Danojlića. Nisam našao nijednu. U dve knjižare su mi rekli da nisu ni čuli za te naslove. U Beogradu su decenijama redovno izlazila tri književna časopisa i tri književna lista, danas se samo "Književne novine" i "Srpski književni list" pojavljuju s mene na uštap, kvartalno. Nekad je i "Student" plaćao pristojan honorar za svaki stih, da ne govorim o drugim listovima, časopisima i izdavačkim preduzećima. Danas je to prava retkost. Štaviše, mnogi pesnici su prinuđeni da sami plate štampanje svojih knjiga. Ako nastavim ovu kuknjavu, neko će pomisliti da sam ucveljeni komunista. Nisam. Ali činjenice su tvrdoglave.

Preporučujemo

Kultura

0 3

PRIZNANjE VELIKOM PESNIKU: Gojko Đogo dobitnik Gramate Pesničke republike

20. 08. 2021. u 13:20

Društvo

0 3

U VASKRŠNjEM TROBROJU "NOVOSTI" ČITAJTE: Srpska svetinja na Kosovu i Metohiji se ponovo podiže iz pepela

22. 04. 2022. u 21:00

Kultura

1 1

BIRANO DRUŠTVO PESNIKA SVETA: Odmah po Vidovdanu navršiće se sto godina od rođenja velikog Vaska Pope (1922-1991)

12. 04. 2022. u 10:48

Beograd

0 1

VEČE POSVEĆENO IRANSKOM PESNIKU: U Biblioteci grada veče poezije i minijatura

01. 03. 2022. u 16:04

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije