LJUBAV SRPKINJE I ALBANCA IZRODILA PORODIČNI BIZNIS: Nema hleba bez besanih noći

Kada su Fejza (78) i Živica (69) Demiraj otvorili prvu pekaru u Stalaću 1978. godine, nisu ni sanjali da će mala proizvodnja hleba prerasti u porodični posao. Da će četiri decenije kasnije, peć na drva na kojoj su ispekli prve vekne, postati mesto sa istorijom, koje okuplja sve članove i već tri generacije drži u slozi njihovu decu i unuke.

Pre više od 50 godina Živica Božić iz Rekovca pobegla je od kuće zbog ljubavi i udala se za Albanca Fejzu Demiraja. Porodica se žestoko protivila. Fejza je bio mladić iz Prizrena, bez novca i imovine, puki radnik u seoskoj pekari.

- Prvi hleb u svojoj pekari u Stalaću umesio sam 13. maja, na Dan milicije i od tada nisam stao - priča Fejza. - U iznajmljenoj baraci radili smo žena i ja, sa troje dece, po celu noć. Ložili, mesili, prodavali. Ništa nismo imali. Onda smo radom, znojem i besanim noćima sve ovo stekli.

Kako je vreme prolazilo, a Živica i Fejza u slozi gradili svoju i budućnost potomcima, svima je bivalo jasno da im razlike sa kojima su se rodili, neće smetati za sreću i uspeh. Njihove dve ćerke Silvana i Nađa udale su se za momke iz okolnih sela, a sin Safet oženio se Kruševljankom Ninom.

- Kao što sam sa svoje 23 godine prihvatio očevu ponudu da nastavim posao koji je započeo, tako je i meni sin Emir (24) odgovorio na isto pitanje - govori Živičin i Fejzin sin Safet (42). - Danas nas dvojica, uz pomoć roditelja, sestara, zetova, vodimo pet pekara, a u tradicionalni posao svako od nas unosi nešto svoje.

U prizemlju porodične kuće Demiraja u Stalaću, smeštena je proizvodnja. Sve vrvi od posla od sedam uveče i traje do sledećeg jutra. Bez prestanka mesi se testo, mašine obrću, presuju, savijaju i izbacuju vekne, kiflice, pogačice, lepinje... Iz peći i furuna miriše čitave noći, a peciva se raznose pekarama u Ćićevac, Varvarin i Obrež.

PROČITAJTE I: Trajkovići počinju bolji život pod novim krovom

Princip Demiraja je takav da nema gazdovanja dok radnici rade, već su svi od jutra do mraka, ili od večeri do jutra, sa rukama u brašnu i testu, za volanom, ili pultom pekara.

Deda Fejzin ljubimac unuk Emir, kažu, majstor je za pice i sladolede. Posećuje svetske festivale, seminare, donosi svetske novitete u Stalać. Nije mu teško da pravo iz škole, ili sa puta zasuče rukave i prione na posao. Baš kao što i baka Živica svakog dana ima svoje zaduženje da zamesi čuvene pite sirnjare, koje niko ne pravi bolje od nje.

Cela porodica brine o pet pekara

- Učio sam decu, a verujem da i oni tako govore svojoj, da su rad i disciplina najvažniji - kaže Fejza. - Upornost i trud sve pobeđuju i jedino tako se prevazilaze sukobi. Da je svako gledao u svoju kuću i svoj posao, ne bi bilo ni razdora, ni ratova. Učio sam ih da stečeno treba da se čuva. Tradicija

da se poštuje, da se ceni svaka mušterija i svaki komšija.

OD SRAMOTE DO PRESTIŽA

Gazda Fejza pamti da su prvi kupci hleb krili u kaputu, jer je bila velika sramota kupiti hleb, nemati svoj umešen.

- Pamtim i kada je beli hleb bio samo za bogate, a eto danas je "najomraženiji", a papreno se prodaju razni crni koje su nekada jeli najsiromašniji - priča nam Fejza. - Danas postoje mašine koje sve same rade, stotine vrsta različitih peciva, a opet je nekada bilo lakše biti pekar. Čini mi se manja muka znojenje pokraj stare peći, nego sada kada je sve na dugme i digitalizovano. Sada je toliko novih aditiva, boja, dodataka, kvasca, oblika, vrsta, a ne znaš hoće li se prodati.