FELJTON - DILEMA IZMEĐU ISTINE I PRAVDE: Politika suočavanja s prošlošću je zalog za budućnost

Dr Nebojša Vladisavljević

28. 09. 2021. u 18:00

SLUČAJ hapšenja i izručenja Miloševića Haškom sudu rečito govori o uticaju revolucionarne promene vlasti na oblike, tok i ishode tranzicione pravde.

ФЕЉТОН - ДИЛЕМА ИЗМЕЂУ ИСТИНЕ И ПРАВДЕ: Политика суочавања с прошлошћу је залог за будућност

AKCIJA Beogradski studenti petog oktobra, Foto Arhiva "Novosti"

Prvo, dramatična promena odnosa političkih snaga, u vidu sloma starog režima i potpune kontrole ključnih poluga moći u rukama nove vladajuće koalicije, omogućili su da se vrlo brzo i u zaoštrenom obliku postavi pitanje odgovornosti ključnih ličnosti stare vlasti za sistematsko kršenje ljudskih prava unutar i van zemlje, kao i druge ekstremne zloupotrebe vlasti. Drugo, revolucionarne promene su klatno političke odgovornosti za rešavanje tih pitanja u potpunosti prebacile na novu demokratsku vlast, u trenutku kada je ključni cilj nove vladajuće koalicije bio izlazak zemlje iz međunarodne izolacije, i tako nenamerno podstakle politiku međunarodnog uslovljavanja povodom saradnje sa Haškim sudom. Treće, odsustvo saglasnosti na političkoj sceni i u široj javnosti oko hapšenja i izručenja Miloševića, kao i drugih pitanja u vezi sa preispitivanjem prošlosti, pre svega, kada je reč o odgovornosti za ratne zločine, zaoštrilo je stare i pokrenulo nove političke sukobe između starih i novih političkih protivnika koji su dugoročno uticali na demokratizaciju zemlje.

Prvi put su tada vlasti na našem prostoru zvanično i pod svetlima javnosti otvorile pitanje odgovornosti za sistematsko kršenje ljudskih prava u prethodnim razdobljima.

POSLE Drugog svetskog rata, ostalo je nerešeno pitanje krivice za zločine počinjene u međunacionalnim sukobima. Komunisti su arbitrarno i masovno kažnjavali svoje protivnike u građanskom ratu, ali se nisu bavili utvrđivanjem činjenica o zločinima, niti su dozvoljavali javnu raspravu o tim pitanjima izvan granica zvaničnog diskursa.

Ostalo je otvoreno i pitanje nasleđa represije komunista prema političkim protivnicima, kada je reč o rehabilitaciji bivših političkih zatvorenika, naročito "informbiroovaca", i vraćanju oduzete imovine.

Sporovi oko krivice za ratne zločine su podstakli nacionalne sukobe u vreme raspada zajedničke države. Nasleđe represije komunističkog režima preispitivano je i u drugim bivšim socijalističkim državama, sa različitim ishodima. Dodatna otežavajuća okolnost bilo je odsustvo odgovarajućeg presedana za relativno brzo i uspešno preispitivanje nasleđa prošlosti institucionalnim i kulturnim rešenjima u drugim društvima posle oružanih sukoba.

ODNOS tranzicione pravde i demokratizacije nije jednoznačan. Proceduralno shvatanje demokratije, koje podrazumeva slobodne i poštene izbore, osnovne slobode i odsustvo starateljskih vlasti, gotovo da nema neposrednih dodirnih tačaka sa tranzicionom pravdom. Empirijske analize istorijskih i savremenih primera potvrđuju da bitno različit odnos demokratskih vlasti prema nasleđu represije starog režima ne utiče značajno na dugoročne ishode demokratizacije. Iz normativnog ugla napetost između demokratije i tranzicione pravde počiva na njihovim bitno različitim ciljevima.

Korektivna pravda je usmerena prevashodno prema prošlosti i potrebi da se kazne, nadoknade i otklone negativne posledice starog režima i njihovih nosilaca; nasuprot tome, konstitucionalizam, koji se nalazi u središtu liberalne demokratije, gleda ka budućnosti i obrazovanju ustavnog okvira koji je bitno različit od prethodnog.

Korektivna pravda se odnosi na pojedince, a konstitucionalizam na političke ustanove.

DUBOKE podele koje neposredno izviru iz primene tranzicione pravde mogu negativno uticati na uspostavljanje liberalnog poretka. S druge strane, ako počiva na pravnim procedurama, a ne diskreciji novih vlasti, preispitivanje prošlosti može postaviti temelje za vladavinu prava i tako olakšati funkcionisanje demokratskih ustanova. Time demokratske vlasti pokazuju "da nisu iste kao oni", tj. da novi režim bitno odstupa od bezakonja svojih prethodnika. U tom slučaju, postavljaju se bitna ograničenja tranzicionoj pravdi. Prema istočnonemačkoj disidentkinji, "očekivali smo pravdu, a dobili smo vladavinu prava". Ako posle pada nedemokratskih režima nove vlasti odluče da će se baviti zloupotrebama u prošlosti, najčešće se postavlja pitanje izbora između "istine" i "pravde".

Reč je o utvrđivanju činjenica o drastičnim slučajevima kršenja ljudskih prava i priznanja patnji žrtava represije, s jedne strane, i odmazde prema počiniocima zločina, s druge strane. Tako dolazimo do tri osnovna pristupa tranzicionoj pravdi: minimalistički podrazumeva "zaboravljanje" prošlosti i amnestiju kao najefikasniji način da se spreči povratak u autoritarizam i nasilne sukobe; umereni pristup počiva na dokumentovanju i osudi kršenja ljudskih prava putem komisija za istinu i pomirenje; a maksimalistički pristup zahteva odgovornost počinilaca zločina i drugih zloupotreba putem suđenja radi odvraćanja budućih počinilaca i zaustavljanja ciklusa nasilja.

UPOREDNO iskustvo preispitivanja prošlosti u demokratizaciji tokom trećeg talasa govori da je politiku istine lakše sprovesti, sa "mekšim" ishodom, nego politiku kažnjavanja putem suđenja ili administrativnih čistki. Rizik destabilizacije nove demokratske vlasti je značajno veći kod politike odmazde, imajući u vidu neizvesnost sa kojom se suočavaju te vlasti u prvim godinama demokratskih promena. Maksimalistički zahtevi koji ne uzimaju u obzir političke implikacije odmazde mogu oslabiti nove demokratske vlasti i ojačati njihove protivnike.

Pored toga, politika suočavanja s prošlošću zahteva značajne materijalne i ljudske resurse i političku pažnju koji su neophodni za druge potrebe sa kojima se suočava nova vlast, kao što su ekonomska obnova i institucionalni razvoj - prioritete koji se tiču budućnosti. Zamena prioriteta dakle može da uspori neophodne promene političkih ustanova i da izazove nove sukobe koji će otežati uspostavljanje i učvršćenje demokratije. Da li politika istine i pravde doprinosi demokratizaciji ili ne empirijsko je pitanje, koje treba ispitati u svakom posebnom slučaju.

OBLIK demokratizacije bitno utiče na odnos prema represivnom nasleđu stare vlasti. U demokratizacijama koje počivaju na kompromisu nedemokratske vlasti i demokratske opozicije sužen je prostor za tranzicionu pravdu ili se ona ograničava na utvrđivanje istine i simboličku i/ili materijalnu nadoknadu žrtvama represije. Naime, u tim slučajevima, snage starog režima, kojima ne odgovara ispitivanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava i korupciju u prethodnom razdoblju, mogu da bitno otežaju preispitivanje prošlosti pošto i dalje kontrolišu ključne poluge moći ili, u najboljem slučaju, postoji ravnoteža neposrednih naslednika starog režima i demokratske opozicije.

Španija, koja je smatrana modelom demokratizacije u trećem talasu, ekstremni je primer takvih okolnosti. Formalni dogovor stare vlasti i umerene opozicije o demokratizaciji posle Frankove smrti počivao je na trajnom odustajanju od tranzicione pravde. Amnestija većine političkih zatvorenika i sprečavanje suđenja pripadnicima starog režima bili su deo paketa mera, kao i legalizacija komunističke partije i usvajanje novog ustava zasnovanog na demokratiji i teritorijalnoj decentralizaciji zemlje koja je prethodno kriminalizovala manjinske kulturne identitete.

SUTRA: Socijalisti se ponovo dižu

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)