TAČNO je 21 godina od početka NATO agresije, ali to se ne zaboravlja. A i kako bih mogao da zaboravim taj dan, to veče oko 20 časova, u skloništu kuršumlijske kasarne "Borovnjak", sada "Toplički junaci", kada je za samo nekoliko minuta poginulo jedanaest pripadnika naše vojske i još nas na desetine ranjeno. Pet minuta ranije, jedna od prvih raketa pala je na prokupačku kasarnu u kojoj je bio centar veze naše vojske gde je prva žrtva bombardovanja bio vojnik Boban Nedeljković. Ko može da zaboravi tu ugašenu mladost? Ko može da zaboravi stradanje svog naroda? Gotovo da nema noći, a one su mi najteže, da se živo ne setim tog vremena razaranja i smrti.

Ovo su sećanja, bolna sećanja, Svetozara Kovačevića (70), iz Kuršumlije, rezervnog oficira Vojske Jugoslavije, načelnika protivazdušne odbrane u kuršumlijskoj kasarni "Toplički junaci", jedinog preživelog u besomučnom napadu NATO na kasarnu "Toplički junaci" i sklonište koje je bilo namenjeno čelnicima tadašnje VJ. U "atomskom skloništu", kako su ga zvali zbog izuzetne opremljenosti, posle znaka za vazdušnu opasnost bilo je tridesetak oficira koji su se zatekli u kasarni. U trenutku raketiranja, u kancelarijama koje su se nalazile u skloništu, ostala su devetorica oficira iz kuršumlijske jedinice i dvojica potpukovnika iz Niša, dok su ostali krenuli na večeru.

- Sklonište od armiranog betona na više od sedam metara ispod zemlje bilo je pravi mali gradić. Čak su pored kancelarija u njemu bila sklonjena i komandno-štabna vozila - priča nam Kovačević. - Sklonili smo se tu jer smo bili ubeđeni da nam bombe ništa neće moći. I zaista, prvi "tomahavk" koji je udario, nije naneo nikakvu štetu, ali su potom za minut-dva na isto mesto, udarila još dva velike razorne moći. Probili su sklonište i sve je nestalo u trenu...

Aleksinac Foto Igor Marinković

Naš sagovornik je zadobio teške opekotine, a spasao ga je i na rukama u kuršumlijski Dom zdravlja odneo prijatelj Nikola Virijević. Posle ukazane pomoći u Kuršumliji i Prokuplju prebačen je u nišku vojnu bolnicu. Seća se i da je posle druge detonacije izgubio svest, ali pamti dobro poslednji pogled upućen prijatelju i kolegi Vladi Nedeljkoviću koji je, u tom trenutku, sa stolicom odleteo uvis... Znao je, kaže, da je Vlada tada otišao među besmrtnike koji su život dali za otadžbinu.

- Kada sam se osvestio u bolnici, saznao sam da je Nikola Virijević među ruševinama ugledao moju nogu koja se pomerala - kazao nam je Kovačević. - Izvukli su me tek iz trećeg pokušaja ali me u prvom monentu niko nije prepoznao jer sam bio bukvalno kao ugljenisan. Shvatili su ko sam tek kada su iz mog džepa izvukli vojnu knjižicu. Lice i kosa su mi bili potpuno izgoreli, rane i gelere imao sam po glavi i čitavom telu, ostao sam bez mišića na desnoj nozi, a butna kost mi je bila "otvorena". Najgore su, ipak, bile opekotine koje su mi stvarale stravične bolove.

Priština Foto Z. Jovanović

Posle višednevnog lečenja u vonoj bolnici, Kovačević je izašao na sopstveni zahtev da bi ustupio mesto ranjenim vojnicima koji su svoju zemlju branili na Kosmetu. A upravo zbog blizine sa Kosmetom, pojašnjava Kovačević, među prvim metama u zemlji bombardovana je kuršumlijska kasarna.

- Krstareće rakete pogodile su ventilacioni otvor koji se nalazio na pisti iznad skloništa, a kasnije smo saznali da je lokator u njega postavio Vilijem Voker, tadašnji šef verifikacione misije Oebs, koji je kasarnu posetio nekoliko dana uoči bombardovanja - ispričao nam je Kovačević.

Aleksinac Foto D. Milovanović


S mnogo tuge i bola kaže i da nema noći da se ne priseti te teške noći i bombardovanja vojnog skloništa, svojih poginulih kolega i svega što su naš narod i zemlja preživeli. Njegov prijatelj koji ga je spasao, ekonomista Nikola Virijević, u to vreme komandni rezervni starešina kuršumlijske kasarne, kaže:

- Kuršumlijska kasarna bombardovana je odmah na početku te besomučne i bestijalne agresije, jer je bilo predviđeno da se u njoj sklone generali Pavković i Lazarević. Oni koji su se našli van skloništa i koji su ostali nepovređeni odmah su pokušali da pomognu kolegama zatrpanim u ruševinama. Posao su im, međutim, otežavali prašina, gasovi i visoka temperatura. Sve je izgledalo kao da nas je pogodio najrazorniji zemljotres.


Bombe koje su na današnji dan, pre tačno 21 godinu, pale na sklonište u Kuršumliji i širom Savezne Republike Jugoslavije označile su početak NATO agresije na jednu suverenu evropsku državu. Srbija i Crna Gora bombardovane su bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, gaženjem Povelje UN, kršenjem završnog dokumenta OEBS iz Helsinkija, i Pariske povelje.

Beograd

Nema više sumnje da je bombardovanje SRJ bilo težak zločin, bez opravdanja i don dan-danas - nekažnjen. Da bi se obračunao sa jednom malom zemljom, civilizovani Zapad je pogazio gotovo sve sopstvene norme i principe i u nameri da ostvari svoje ciljeve, ogromnom silom se obrušio na jedan narod i njegovu državu. Cilj je bio da se Kosovo i Metohija, uz pomoć vojne sile otrgnu od matice i predaju Albancima kako bi oni ostvarili svoje nacionalne interese.

Punih 78 dana Srbija je bila poprište smrti i bola, razaranja, uništenja, demonstracije sile. NATO je agresiju započeo sa 464 letelice, a završio sa 1.040. One su lansirale više od 400.000 projektila, a SRJ je gađana i sa 1.000 krstarećih raketa. Ukupna masa ovih ubojnih sredstava bila je oko 22.000 tona. Severnoatlantska alijansa je, koristeći opasnu i zabranjenu municiju, povela i hemijski rat koji do danas nije okončan.

Beograd Foto D. Milovanović


U ratu su hrabro ginuli vojnici, stradali su i deca, civili u domovima, pacijenti u bolnacima, putnici u autobusima i vozovima. Rakete "tomahavk" ispaljivane sa Jadranskog i Sredozemnog mora, avio-bombe, zloćudne kasetne projektile i topovske granate, padali su širom zemlje. U ratu koji je trajao od 24. marta do 10. juna, srpske snage su imale 753 poginulih: 589 vojnika i 172 policajca. NATO je i ubio oko 2.000, a ranio oko 10.000 civila. Uništio je ili oštetio 1.026 civilnih objekata. Potpuno je razoreno sedam industrijskih i privrednih objekata, 11 energetskih postrojenja, 38 mostova, 28 radio i TV repetitora, 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga. Oštećeno je 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 osnovnih i srednjih škola, 29 manastira i 35 crkava. U noći 23. aprila, u 2.06 NATO je u napadu na zgradu televizije usmrtio 16 radnika Radio-televizije Srbije, što je bio prvi slučaj u istoriji da je medijska kuća proglašena za legitimni vojni cilj.

Ukupna materijalna šteta u SRJ procenjena je na više od 100 milijardi dolara. Tragovi se i danas vide na ruševinama u centru Beograda, u Aleksincu, Nišu, Grdelici, širom Kosova i Metohije...

Novi sad


Vojska Jugoslavije, njeno Ratno vazduhoplovstvo i PVO, Treća armija i Prištinski korpus, specijalne i inženjerijske jedinice vodile su neravnopravnu, nefer borbu. No, i u takvim okolnostima branioci otadžbine su činili nemoguće. Štaviše, mnogobrojni manevri koje su tada učinili i danas se izučavaju i sastavni su deo svetskog vojničkog iskustva. Nesporno je i da Vojska Jugoslavije, posmatrano iz ugla teorije ratovanja, nije izgubila ovaj rat, a istoričari tvrde da je njegov epilog zapravo rezultat neviđenog pritiska i pretnje biološkim nestankom naroda.

A, tih strašnih i teških dana 1999. godine, i narod Srbije i Crne Gore držao se hrabro i prkosom je branio zemlju. Građani su za vreme tih mučnih prolećnih dana pokazali su svoju najbolju stranu. Bili su ujedinjeni, hrabri, mirni, ali i puni inata. Nisu se uplašili združene NATO alijanse. Odupirali su se koliko je bilo moguće. Neki u uniformi, drugi na svojim radnim mestima. Branili su sebe i svoje.

Grdelička klisura Foto A. Stanković

META BIO I PUTNIČKI VOZ

TOKOM agresije na SR Jugoslaviju, NATO avijacija je protivno svim važećim konvencijama o zaštiti civila, projektilima gađala i jedan međunarodni putnički voz. Kompozicija 393 pogođena je, 12. aprila oko 11.40, dok je prelazila preko železničkog mosta na Južnoj Moravi u Grdeličkoj klisuri. Voz su pogodila dva projektila: prvi je odvojio lokomotivu i prvi vagon od ostatka kompozicije. Sledeći projektil, uništio je treći vagon, dok je četvrti, zbog visoke temperature od vatre ostao zalepljen za šine.

Prema zvaničnim podacima, u smrskanim i izgorelim vagonima život je izgubilo petnaest, a povređeno je pedeset putnika, među kojima je bilo i dece. Poginula su i dvojica radnika železnice - kondukter Zoran Jovanović, koji je radio svoj posao, i njegov kolega Petar Mladenović, koji je išao na posao. Među poginulima su bili i tek venčani Ana Bjeletić i Ivan Marković, istraživači u oblasti hemije.

Pančevo Foto Z. Jovanović

REZOLUCIJA 1244

PITANjE da li je moralo da bude rata otvoreno je od 24. marta 1999. do danas. Odgovori su i dalje različiti. Nesporno je, međutim, da su Rezolucija 1244 i Kumanovski sporazum, kao rezultati tromesečne odbrane zemlje, i danas, uprkos pritiscima Zapada, i dalje najjači aduti Srbije u borbi za Kosovo i Metohiju.