Kako je nastajala ekonomska i politička zajednica država Starog kontinenta: Evropska unija kao bastion birokratije

Ivan Miladinović

ponedeljak, 27. 04. 2020. u 16:00

Како је настајала економска и политичка заједница држава Старог континента: Европска унија као бастион бирократије

Ceremonija potpisivanja Rimskog ugovora 1957. Foto Dokumentacija "Novosti"

Superdržava je tvorevina u kojoj su zaobiđeni mnogi uspostavljeni demokratski standardi
EVROPSKA unija je nesposobnošću i nespremnošću da zaštiti građane svojih zemalja članica postala prva žrtva virusa korona - izjavila je pre nekoliko dana, u ekskluzivnom razgovoru za "Novosti", Marin le Pen, predsednica francuske stranke Nacionalno okupljanje. I dodala: "Kao birokratska tvorevina, EU je opsednuta primenom svojih nedodirljivih dogmi... Ova pandemija je još jednom pokazala da ta transnacionalna, tehnokratska politička organizacija, bez demokratskog legitimiteta, predstavlja zbir slabosti, nesposobna da reaguje i deluje kada je to neophodno... Svet sutrašnjice biće onaj s povratkom granica, nacija i ekonomskog i industrijskog suvereniteta."

Ne pada sneg da pokrije breg, nego da svaka zverka pokaže trag - kaže stara srpska poslovica. Tako i svi krizni i teški događaji u našem okruženju najčešće su pokazatelj ne samo stanja duha ljudi, već i političkih institucija koje upravljaju njima. Pojava virusa korona je definitivno potvrdila sve sumnje, na koje su godinama upozoravali evroskeptici, da je EU, umesto superdržave, postala bastion birokratije, da je to tvorevina koja ne odgovara mnogim demokratskim standardima koji su odavno dobili pravo građanstva u pojedinim nacionalnim državama, da je apsolutno poremećen odnos između materijalnih i duhovnih vrednosti.

Poput našeg pesnika Branka Miljkovića, koji je zavapio - "Hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj" - mnogobrojni filozofi, književnici, sociolozi, nagoveštavali su ujedinjenu Evropu u čijem će se utemeljenju nalaziti čovek kao slobodno biće prirode, a ne globalni mentalitet koji ljude pretvara u "srećne robove".

Aristid Brijan
SREĆNI li su narodi koji imaju dosadnu istoriju - konstatovao je pre gotovo tri veka francuski filozof i pisac Monteskje, punim imenom Šarl-Luj de Sekonda, baron od Breda i Monteskjea. Bez ikakve sumnje, ovaj veliki mislilac imao je na umu vodeće evropske nacije, koje su tokom svog formiranja bile na buretu baruta međusobnih sukoba, praćene rivalitetom, mržnjom, haosom, nesuglasicama i prevelikim ambicijama njihovih vladara, koji su stalno bili pred novim iskušenjima i dilemama kako uspostaviti ekonomsku i teritorijalnu dominaciju na celom Starom kontinentu.

Po završetku Prvog svetskog rata, suočeni sa njegovim katastrofalnim posledicama, pojedini političari i intelektualci počinju da razmišljaju o političkom ujedinjenju Evrope, ne bi li se tim poduhvatom stvorili uslovi da se ratni užasi više nikada ne ponove. Već 1923. formira se Panevropski pokret na čijem je čelu bio austrijski grof Rihard Koudenhove-Kalergi. Tri godine kasnije, iz Beča gde je održan kongres ove organizacije, na kome su se okupili mnogi predstavnici iz sveta politike, poslata je poruka:

"Evropsko pitanje biće rešeno samo putem ujedinjenja evropskih naroda. Najveća prepreka stvaranju Sjedinjenih Evropskih Država su 1.000 godina rivaliteta između najbrojnijih nacija Evrope - Nemaca, Francuza i Britanaca..."

Međutim, baš u to vreme, prema Nemačkoj prestaje da se vodi izolacionistička politika i biva primljena 8. septembra 1926. godine u Društvo naroda, čak dobija i mesto u Savetu društva. Tako se spomenutom bečkom dokumentu o ujedinjenju "stare dame", gubi trag brže nego što se pojavio.

Dimitrije Mitrinović
U GODINAMA koje slede, politički odnosi u Evropi komplikuju se iz dana u dan i bivaju sve složeniji. Pobedom fašizma u Italiji i vidljivom dominacijom nacista u Nemačkoj, potpuno se promenila politička slika nastala posle pobede saveznika u Velikom ratu. Na ovakvo sve složenije političko i bezbednosno stanje, reaguje francuski premijer Aristid Brijan, čovek koji je šest puta bio na čelu vlade i dobitnik Nobelove nagrade za mir 1926. Na sednici Društva naroda 1929. godine, predlaže formiranje federacije evropskih država. Predstavio je "Memorandum o organizaciji sistema Evropske federalne unije", u kome se zapravo nudi novo ustrojstvo. Taj poredak je podrazumevao federalno ujedinjenje Evrope, uz garancije državama da se postojeće granice neće menjati. Ali, i ova ideja doživljava sudbinu bečke inicijative. Velika ekonomska ekspanzija Nemačke progutaće i ovu zamisao.

KADA je reč o ideji evropske federacije, moramo da napomenemo da se Dimitrije Mitrinović, član "Mlade Bosne", čovek neverovatne imaginacije i vizije, sa naročitim žarom zalagao za ujedinjenje Evrope. Predlagao je jedinstvenu pravnu, ekonomsku, privrednu i političku zajednicu evropskih država sa monetarnim i administrativnim sistemom uprave, zajedničku parlamentarnu uniju na čelu sa Evropskim savetom (Senatom). Mitrinović je 1921. predložio čak i naziv buduće evropske zajednice: Sjedinjene Države Evrope.

Valja ovde reći da je mnogo pre stvaranja nacionalnih država u Evropi bilo pokušaja da se ona ujedini, ali oni su podrazumevali vojno potčinjavanje nevoljnih i neposlušnih nacija. Kroz istoriju kontinenta, ovakve namere beleže se još od propasti Rimskog carstva. Franačko carstvo Karla Velikog, Sveto rimsko carstvo i Državna zajednica Poljske i Litvanije, Prvo francusko carstvo - ujedinili su velika prostranstva, ali su propadali zbog prinudnog zajedništva.

Po istom principu, mnogo vekova kasnije, Hitler i nacistička Nemačka ustremili su se da okupiraju celu Evropu. U vreme velikog zaleta, kada su njihove armade drobile jednu po jednu evropsku državu, Jozef Gebels, šef nacističke propagande, nabusito je govorio: "Za 50 godina niko neće razmišljati o nacionalnim državama." Pitanje je sad znače li nešto ove reči našim savremenicima.

Elem, čim je Treći rajh počeo da se raspada, vodeći nacisti i nemački industrijalci, pripadnici porodičnih vladarskih loza, okupili su se u hotelu "Mezon ruž" u Strazburu, 10. avgusta 1944. godine. U apsolutnoj tajnosti, dogovorili su se da propali pokušaj fizičke okupacije kontinenta zameni program o kontrolisanoj, ekonomskoj okupaciji, i formiranje jedinstvene evropske države. Dokument o ovom dugoročnom planu procuriće u javnost i poznat je kao "Izveštaj Crvene kuće", ili EWPA-128 i može da uputi na mnoge sličnosti sa onim što će se narednih decenija dešavati na Starom kontinentu.

Žan Mone

PO ZAVRŠETKU Drugog svetskog rata, pošto su evropski privredni resursi pretrpeli velike gubitke, a proizvodnja gotovo stala, ekonomisti i političari su izlaz videli u stvaranju zajedničkog tržišta, koje bi podstaklo veću konkurenciju, usled čega bi došlo do rasta produktivnosti rada i životnog standarda.

Usledilo je stvaranje Saveta Evrope u Hagu 1948, a godinu dana kasnije je donet statut Saveta Evrope, koji je u Londonu 5. maja 1949. potpisalo 10 evropskih zemalja. Sledeći korak je bio Ugovor o Evropskoj zajednici za ugalj i čelik, koji je stupio na snagu 24. jula 1952. Ključnu ulogu u ujedinjenju industrija gvožđa, uglja i čelika šest zapadnoevropskih zemalja, odigrao je Žan Mone, francuski političar, ekonomista i diplomata, izuzetno blizak porodici Rotšild. Smatra se glavnim arhitektom evrointegracija i utemeljiteljom Evropske unije. On 30. aprila 1952. beleži:

"Evropske narode treba voditi prema stvaranju jedne superdržave, a da njihov narod ne bude toga svestan. To se može obaviti sukcesivnim koracima koji će biti zamaskirani ekonomskim ciljevima, ali koji će na kraju i konačno, dovesti do stvaranja federacije."

Zgrada EU u Briselu

SVEDOCI smo da su se Moneove reči obistinile. U drugoj deceniji 21. veka, Evropska unija ima svoju istoriju. Od svog nastanka EU je postajala sve respektabilnija ekonomska sila i danas ima najviši bruto društveni proizvod na svetu. Čine je sledeće institucije: Evropski parlament, Evropski savet, Savet ministara, Evropska komisija i Sud pravde Evropske unije. Ali, zapravo, suštinski funkcioniše preko tri institucije koje nemaju legitimitet dobijen putem slobodnih demokratskih izbora. To su: Evropska komisija, Centralna banka, koja ne prihvata nijednu odluku demokratski izabranih nacionalnih vlada ni Saveta EU, i Suda pravde sastavljenog od sudija koji su postavljeni, a ne izabrani. To je, u stvari, do perfekcije razrađeno tehnokratsko ustrojstvo u čijoj je pozadini ideja da se volja naroda zaobiđe.

EVROPSKA KOMISIJA KAO POLITBIRO

EVROPSKU uniju kontroliše birokratski aparat pod nazivom Evropska komisija, koja ima ovlašćenja da pokreće inicijative, predlaže zakone, priprema odluke Saveta EU, da ih sprovodi po usvajanju i da nadzire primenu odluka i drugih propisa na teritoriji država članica EU. Pojedini poznavaoci mehanizma njenog rada tvrde da po mnogo čemu podseća na nekadašnji Politbiro Sovjetskog Saveza. Priča o Evropskoj uniji je primer kako grupa povlašćenih upravlja većinom i menja pravila ponašanja prema odgovarajućoj situaciji.