Pravi cilj vodi do smisla

ČOVEK je sklon da svaku situaciju još više "zamrači", učini gorom nego što stvarno jeste. To svako može prepoznati kod sebe i primetiti kod drugih, ali mi nekako prećutno to previđamo tovareći svakodnevno nove terete na sebe. Tako da nam je postalo normalno da očajavamo u sebi i prozivamo druge, ne trudeći se da promišljamo ono o čemu iznosimo nedorečene i neutemeljene zaključke. Zbog toga je beznađe savremenog čoveka dostiglo nepodnošljiv stepen besmisla i bescilja. Skoro svi govore da je "sve loše i svi su loši". Ovaj stav kao svojevrsna dijagnoza o sebi i drugima duboko se ukorenio u mnoge pojedince i podriva temelje bića u mnogim slučajevima. Da je zaista tako, pokazuju nam svakodnevne loše vesti o mnogim tragedijama koje odnose nevine živote. Neumesno je ćutati pred ovom pojavom i rukovoditi se sebičnošću koja počiva na lažnoj sigurnosti da je to daleko od nas. Potrebno je hrabro se suočiti s problemom i opredeliti se za odgovorno življenje i ne pristajati na besmisao preživljavanja u strahu ili lažnoj nadi.

Nikako nije dobro podleći beznađu i teskobi zbog postupaka pojedinaca koji nastoje da drugima uskrate slobodu samoproglašavajući se njihovim zaštitnicima i spasiteljima. To treba prepoznavati i razobličavati tako što nije umesno voditi borbu protiv drugoga. Svako treba da se izbori u sebi i sa sobom, da porazi u sebi istovremeno i diktatora i podanika, i postane stvaralac koji prevazilazi sebičnost. Tako je čovek stvarno slobodan od svih strahova i spreman na sebedavanje bez dvoumljenja i dvoličenja. Kad se na ovakav način u sebi borimo sa sobom svako naše otvaranje jednih prema drugima postaje odgovorno promišljanje koje omogućava zajedničko traženje dobrih rešenja. Tada po onom jevanđelskom principu da "veći služe manjima", onaj koji pretenduje na visoke društvene funkcije stvarno daje sebe i sve od sebe. Nije mu primarno da uzme ili prisvoji za sebe, nego da stvarno da i sebe i svoje, čime svoju visoku funkciju osmišljava. Tako se stvara poredak slobode i odgovornosti u kome pravda i jednakost nisu juridičke kategorije nego su odrednice koje se nadograđuju odgovornošću i optimizmom.

Dobro je da nemaju svi ljudi iste darove, ista interesovanja i podjednake realizacije. Samo je potrebno tu evidentnu različitost osmisliti podsticanjem svakog pojedinca da da samoga sebe i sve od sebe, nikako da neodgovorno prisvaja sve za sebe. Takođe je važno da svako prevaziđe u sebi stanje pasivnog sledbenika i zadivljenog posmatrača koji pripada publici - masi istomišljenika. To samoobezvređivanje je opasno jer dovodi do opasnosti nestvaralačke masifikacije koja obezličava pojedince i čitave narode. To su bile najpre osvajačke horde okupatorskih armija koje su kroz vekove prkosile smislu i dobrom načinu postojanja. Tako je ljudsko dostojanstvo svedeno na najniži mogući stupanj. Razularene mase pripadnika porazitelja, zavedene besmislom i bezumljem, sledovale su samovolju bezumnih pojedinaca koji su umišljali da mogu postati vladari sveta. Skupo je čovečanstvo platilo cenu tog bezumlja i krajnje je vreme da se čovek oslobodi takvih ludosti u sebi i pored sebe. Za to je potrebno biti prosvećen i osvešćen čovek koji ne pristaje na slepo sledovanje ni za kim.

Konkretno, svako od nas treba da promišlja šta najbolje može da radi, i to već od najranijeg detinjstva. Ako bismo uspeli da u prvi plan stavimo radost drugih a ne svoju korist, sigurno je da bi sve bilo mnogo lakše, jer bi međuljudski odnosi bili slobodni od korupcije i nepotizma. To bi nas podiglo iznad sporenja o tatinim sinovima i zavisti prema njima i dovelo u stanje prepoznavanja stvarnih kvaliteta i kapaciteta svakoga pojedinca. Ne bi stari i dobri zanati nestajali da bi se otvarali neki čudni lokali s rokom trajanja od nekoliko dana ili nedelja. Nijedan posao ne bio bio za podsmevanje i omalovažavanje. Ali sve dok decu plašimo da će "čistiti ulice ako ne uče", mi ih, u stvari, huškamo protiv naših komšija koje se trude da nam ulice budu čiste. Važno je, dakle, prepoznati ovu i slične "sitnice" kako bismo izbegli krupne propuste kojima se previše i predugo opterećujemo.

Siđimo duboko u sebe, što dublje siđemo u sebe moći ćemo više i dalje da krenemo jedni prema drugima i stignemo zajedno do pravog cilja. Videćemo da bolji život nije privilegija posebnih pojedinaca, niti je iluzija nemoćnih i fantazija neuspešnih, nego stvarna mogućnost svih koji to stvarno žele. Stvarno želeti znači i neprestano se truditi i ne pristajati na beznađe, uvek tražiti izlaz sa bespuća i put...

Prof. dr Ljubivoje Stojanović, protojerej