"ZLATNI REZ ’42 – DECA KOZARE" OTVORIO 53. FEST: Četiri sata Jasenovačkog pakla pred punom dvoranom Sava centra (FOTO/VIDEO)

Sinoć je svečano otvoren 53. Međunarodni filmski festival FEST, i to projekcijom dugoočekivanog filma Lordana Zafranovića "Zlatni rez ’42 – Deca Kozare". U prepunoj Plavoj dvorani Sava centra publika je gotovo četiri sata gledala jednu od najtežih priča koje su se u poslednjim decenijama pojavile na velikom platnu – priču o Kozari, deci, Jasenovcu i sistemu zločina koji je čoveka pretvarao u sredstvo za uništenje drugog čoveka. Film traje 249 minuta, ali posle njega ne ostaje pitanje koliko je trajao, već šta je sve publika za ta četiri sata videla - i da li je, posle svega, nešto naučeno.

Foto: Printskrin Jutjub

Crveni tepih, velike zvezde i prepuna sala Sava Centra

Veče je počelo na crvenom tepihu, gde su se pojavili reditelj Lordan Zafranović i deo brojne glumačke ekipe – Milica Stanković, Vuk Trnavac, Eva Ras, Pavle Mensur i drugi. 

Među gostima se našao i ministar spoljnih poslova Srbije u tehničkom mandatu Marko Đurić, dok su među brojnim ličnostima iz javnog i kulturnog života bili i Matija Bećković, Dule Savić, Ivan Žigon, Mina Softić, Divna Ljubojević, Vladimir Lučić, Milorad Vučelić i mnogi drugi.

Foto: Фото: Новости

POGLEDAJ GALERIJU

Interesovanje za film bilo je ogromno. Plava dvorana Sava centra bila je ispunjena do poslednjeg mesta, a pojedini gledaoci projekciju su pratili i stojeći. Film je pred beogradsku publiku stigao posle više od četiri decenije od prvih ideja o njegovom nastanku – i već sam taj podatak bio je dovoljan da se oseti da ovo nije obično festivalsko veče.

Foto: Novosti

Veče je počelo sećanjem – a onda je došla priča o smrti

Svečano otvaranje FEST-a počelo je omažom filmskim stvaraocima koji su preminuli između dva festivalska izdanja. Publika se prisetila glumaca, reditelja, scenarista, kostimografa i drugih ljudi koji su svojim radom ostavili trag u domaćoj i svetskoj kinematografiji.

Posle tog emotivnog uvoda, publici se obratio umetnički direktor FEST-a, Dragan Jeličić i predstavio ovogodišnji program.

Na 53. FEST-u biće prikazano 115 filmova iz 54 nacionalne kinematografije, a novinu predstavljaju tri ravnopravne takmičarske selekcije – Evropski, Svetski i Regionalni film. U programu su i brojne druge celine, među kojima su "Zbogom 20. vek", "FEST panteon", programi posvećeni američkom nezavisnom i britanskom filmu, kao i noćni program "TBC – Trash, Bizzare, Cult".

FEST se posle višegodišnje pauze vratio u Sava centar, mesto koje je decenijama bilo jedan od njegovih najprepoznatljivijih simbola.

Jeličić je film koji otvara festival nazvao filmskim epom Lordana Zafranovića.

Poseban trenutak usledio je kada su sa scene pročitane poruke dvojice velikih reditelja – Nikite Mihalkova i Emira Kusturice.

Mihalkov je nakon što je pogledao film "Zlatni rez ’42 – Deca Kozare" ocenio delo kao izuzetno važno istorijsko i umetničko ostvarenje, posebno značajno za srpski narod i slovenski svet. Kusturica je u svojoj poruci istakao snagu filma i autorski pečat Zafranovića, opisavši ga kao delo koje je nastalo iz duboke lične potrebe autora.

A onda je na scenu izašao reditelj.

Foto: Novosti

Zafranović dočekan aplauzom: "Film traje onoliko koliko treba"

Lordan Zafranović dočekan je velikim aplauzom.

Reditelj se zahvalio svima koji su učestvovali u nastanku filma i poručio da je reč o teškom ostvarenju, ali i o filmu koji traje onoliko koliko treba da traje. Posebno je istakao da je film posvećen svima koji su na svirep način ubijeni, uz poruku da žrtve moraju da se pamte, poštuju i da se od njih traži oproštaj u ime onih koji su zločine počinili.

- Ovaj film je bio neki moj dugogodišnje istraživanje tog zla Jasenovca. I nekako je prigoda za oprost. Ja na neki način ne mogu kleknuti da zamolim za oprost vas. Ali... ali mogu sa ovim filmom - rekao je Zafranović, a potom nastavio:

- Ovo djelo je neka vrsta upozorenja, neka vrsta krika protiv zla i jedna posveta svim onim nesretnim ljudima, ženama, djeci koja su stradala usred užasnog zla koje je bilo, ne samo na Kozari, nego u cijelom tom ratu. Hvala vama na podršci.

Pre nego što su se ugasila svetla, publika je čula i poruke dvojice velikih reditelja – Nikite Mihalkova i Emira Kusturice.

Mihalkov je, nakon što je pogledao film, delo ocenio kao izuzetno važno istorijsko i umetničko ostvarenje, posebno značajno za srpski narod i slovenski svet. Kusturica je istakao snagu filma i autorski pečat Zafranovića, opisujući ga kao delo nastalo iz duboke lične potrebe autora.

A onda su se ugasila svetla.

I počeo je film.

Foto: Novosti

249 minuta pakla: Ovo nije bio školski čas istorije

"Zlatni rez ’42 – Deca Kozare" vraća gledaoca u 1942. godinu, u vreme Nezavisne Države Hrvatske i ustaškog sistema logora, sa Jasenovcem u središtu priče.

Zvanični sinopsis filma govori o Jasenovcu kao logoru smrti u kojem su stradali muškarci, žene i deca, a priča je ispričana kroz isprepletane perspektive žrtava i počinilaca. Među žrtvama su Srbi, Jevreji, Romi i hrvatski antifašisti, dok se priča o zločinu gradi kroz sudbine osmorice ustaških počinilaca: Vjekoslava "Maksa" Luburića, Dinka Šakića, Miroslava Filipovića-Majstorovića, Ljube Miloša, Ivice Matkovića, Miroslava Međimurca, Josipa Matajčića i Ante Vrbana.

Scenografija je građena na više lokacija u Srbiji kako bi događaji iz leta 1942. bili prikazani što verodostojnije, a na filmu je radilo više od 100 glumaca i više od 60 profesionalaca iz regiona.

Ali ovo nije bio školski čas istorije.

"Zlatni rez ’42 – Deca Kozare" nije film koji gledaocu nudi klasičnu filmsku priču. Nema velikih narativnih objašnjenja, dugih retrospekcija niti glasa koji sa distance objašnjava šta gledamo. Pripovedanje je linearno i hronološko, a događaji se grade kroz same likove i njihove perspektive.

To je i jedna od specifičnosti ovog ostvarenja: gledalac nije postavljen izvan priče kao neko kome se istorija objašnjava, već je uvučen u nju. Gledamo ljude koji su se našli u sistemu u kojem su granice između života i smrti, žrtve i počinioca, straha i instinkta za preživljavanjem postale strašno tanke.

Svi likovi su istorijski utemeljeni, ali njihove motivacije nisu iste. Neko ubija iz ideološke i nacionalne mržnje, neko zato što uživa u nasilju, neko zato što je prihvatio sistem u kojem je zločin postao norma, a neko pokušava da preživi unutar tog sistema. Upravo zato film ne ostaje samo priča o zločinu već pokušava da odgovori na mnogo neprijatnije pitanje: kako običan čovek postaje deo zla?

Foto: Printskrin Jutjub

Posebno je potresan odnos pojedinih žrtava i njihovih mučitelja. Kod dece se vidi ono što je u psihologiji poznato kao vezivanje žrtve za nasilnika – potreba da se u čoveku koji je istovremeno pretnja pronađe makar privid zaštite. U filmu to dobija posebno strašnu dimenziju jer su u pitanju deca koja nemaju ni mogućnost ni snagu da sama pobegnu iz sistema u kojem su se našla.

Zafranović ne prikazuje ni Hrvate kao narod jednodimenzionalno. U filmu postoje i oni koji su ostali ljudi u vremenu u kojem je bilo najteže ostati čovek. Postoje Hrvati koji pomažu žrtvama, kao i pripadnici Crvenog krsta čija se prava pripadnost otkriva tek kasnije. Postoje i intelektualci koji nisu prihvatili ustašku ideologiju i koji zbog svojih uverenja takođe stradaju.

Istovremeno, postoje i oni koji do samog kraja ostaju verni ustaškoj ideologiji. Njihov fanatizam prikazan je bez ulepšavanja, pa i u scenama koje namerno prelaze granicu dokumentarističke hladnoće i ulaze u gotovo nadrealnu surovost.

Upravo zbog toga "Zlatni rez ’42" nije film o kolektivnoj krivici jednog naroda. On je film o ideologiji, ustaškoj, fašističkoj ideologiji koja čoveku oduzima čovečnost.

Film je podeljen u dva velika dela, a struktura obuhvata 15 priča, nakon čega sledi epilog. Svaka priča je jedan pogled na isti pakao, a tek njihovim spajanjem nastaje celina.

Posebno je zanimljivo što je broj 42 ugrađen i u samu konstrukciju filma: Zafranović je govorio o 42 velike sekvence, pri čemu broj istovremeno označava 1942. godinu i biblijskih 42 generacije od Avrama do Isusa Hrista.

Foto: Printskrin Jutjub

Gledalac zato ne dobija jednu priču o Jasenovcu. Dobija mozaik. A u središtu tog mozaika – decu.

Igrani kadar postaje arhiv: Kad fimska slika istopi granicu sa stvarnošću

Jedna od specifičnosti "Zlatnog reza ’42" jeste način na koji se igrane scene prepliću sa crno-belim dokumentarnim snimcima i to na gledaoca ostavlja poseban utisak.

U pojedinim trenucima granica između rekonstrukcije i arhivskog svedočanstva gotovo nestaje: ljudi koje gledamo kako ih odvode u logor odjednom se pojavljuju u crno-belom dokumentarnom snimku, kako isti ti ljudi zaista odlaze. Slično se dešava i sa decom u logoru – igrana scena ustupa mesto crno-beloj slici iste te dece.

Zafranović tako koristi bukvalno identične ili vizuelno podudarne kadrove, spajajući rekonstrukciju i arhivski zapis i ukidajući sigurnu granicu između filmske predstave i istorijskog svedočanstva. Gledalac više nije siguran gde prestaje igrana slika, a gde počinje istorijski zapis.

I upravo zato prošlost u ovom filmu ne deluje kao nešto što se gleda sa bezbedne distance. Ona dolazi pravo pred gledaoca.

Monstruoznost bez ulepšavanja

Najteži deo filma svakako su scene zločina.

Zafranović ih ne ulepšava. Ali ih ni ne gradi kao jeftin horor. Strahota dolazi upravo iz činjenice da gledamo ljude koji su u stanju da ubijaju, muče, razdvajaju decu od roditelja i uništavaju porodice kao deo sistema koji su prihvatili kao normalan.

Foto: Printskrin Jutjub

U pojedinim scenama postoji i hiperboličan, gotovo simbolički pristup.

Deca u središtu pakla

Film se neprestano vraća na devojčicu čiju porodicu sistematski uništavaju.

Majka joj je ubijena. Otac je ubijen. Ona ostaje sama i prolazi kroz logorski pakao.

Uz nju je dečak koji je štiti.

Baja se u nju zaljubljuje gotovo od trenutka kada je ugleda i ta ljubav postaje jedna od retkih lajt motiva u filmu. Čuvaće je koliko može, pomoći će joj da pobegne, ali i sam mora da preživljava u sistemu zla.

Da bi preživeo, pomaže jednom ustaši u poslovima povezanim sa ubistvima. Sam ne ubija, ali je prinuđen da bude deo mehanizma koji ubija.

I upravo tu nastaje jedan od najtežih moralnih paradoksa filma.

Na kraju ubija ustašu koji ga je tobože štitio. A onda ubija i sebe. Utapa se u reci.

Devojčica njegovo pismo pronalazi tek posle dolaska partizana, kad se vraća u razrušeni logor.

To nije samo ljubavno pismo.

To je pitanje upućeno svetu u kojem je jedno dete bilo prinuđeno da odrasta unutar zločina.

Foto: Printskrin Jutjub

Piše joj da je jedino nju voleo od trenutka kada ju je ugledao, ali se pita kako uopšte živeti u svetu u kojem vlada zlo. Čak sumnja i u sebe – da li je i sam postao zao time što je pomagao onima koji ubijaju.

Njegova smrt zato nije samo još jedna smrt.

Ona je posledica sveta u kojem je dete bilo primorano da živi unutar zločina.

Ustaše, monstruoznost i kultura: Muzika dok ljudi umiru

Zafranović svoje ustaške likove uglavnom prikazuje kao ljude koji su izgubili svaku granicu između čoveka i zveri.

Pijani su, razuzdani, agresivni, smeju se, urlaju, prave bizarne pokrete, hvataju se za polni organ, izvode gotovo karikaturalne grimase.

A onda, u istom tom svetu, dolazi klasična muzika nemačih kompozitora, pozorište, kultura, opera i priča o vaspitanju dece.

Kontrast je gotovo nepodnošljiv.

Civilizacijska fasada i varvarstvo nalaze se u istom kadru.

Foto: Printskrin Jutjub

A onda se pojavljuje Bobinac, koga igra Leon Lučev – jedan od retkih ključnih ustaških likova koji nije istorijska ličnost, već fiktivni lik stvoren za film.

Bobinac nije isti kao ostali.

On razmišlja.

Pita se šta radi.

Pita se da li je to ispravno.

A Luburić mu neprestano govori:

"Previše si mek."

I upravo tu rečenica postaje presuda.

Previše si mek. Previše razmišljaš. Previše ti je ostalo ljudskosti.

A onda Bobinac postavlja pitanje koje postaje jedna od moralnih osovina čitavog filma:

"Da li smo mi narod ili postajemo stoka?"

To je trenutak u kojem film pravi jasnu razliku između naroda i ideologije.

Jer biti narod, imati državu i braniti je nije isto što i činiti zločine u ime te države.

Ideologija može da traži poslušnost. Država može da traži žrtvu.

Ali kada čovek zbog toga izgubi sposobnost da drugog čoveka vidi kao čoveka – više nije reč o odbrani bilo čega.

Reč je o pretvaranju čoveka u zver.

Pozorište u logoru: Kultura kao maska za masakr

Jedna od najstrašnijih scena upravo zbog tog kontrasta jeste pozorišna predstava u logoru.

Foto: Printskrin Jutjub

Ustaše organizuju predstavu za svoje funkcionere i ugledne goste.

Govori se o kulturi, pozorištu, operama, vaspitanju dece, čak i o "edukaciji".

Logoraši sviraju i izvode predstavu za ljude koji će ih ubiti.

Jedan Jevrejin glumi ludu u predstavi i u jednom trenutku počinje da se podsmeva gostima predstave.

Oni se smeju. Ali ne zato što im je zaista smešno.

Moraju da pokažu prisutnima, među kojima su i predstavnici Crvenog krsta, da je u logoru sve u redu, da nema masovnih ubistava, da vladaju red i kultura.

Posle predstave taj čovek biva ubijen.

Sutradan ustaše okupljaju logoraše i pitaju ko mu je omogućio da pobegne.

Niko.

Nije pobegao. Ubio ga je jedan od njih.

Ali sada je potreban izgovor da bi bili pobijeni i ostali.

Pošto niko ne odgovori – jer niko ništa nije uradio – sledi masakr.

Zločin je prvo počinjen.

Opravdanje se proizvodi tek posle njega.

Nož koji postaje simbol ustaštva

Jedan od najtežih motiva u filmu jeste nož – simbol zločina koji više nije individualni čin, već deo sistema.

Foto: Printskrin Jutjub

U materijalu koji prati film navodi se i podatak o različitim metodama mučenja i ubijanja koje su korišćene u ustaškim logorima, kao i o zločinima koji nisu bili ograničeni samo na logore, već su se dešavali i u crkvama, školama, kućama, bunarima i jamama.

U tom kontekstu pojavljuje se i naziv "srbosek", koji se u istorijskim svedočenjima i muzejskim materijalima vezuje za posebno oblikovan nož korišćen u ustaškim logorima. Istovremeno, kako se navodi u materijalu, ne može se utvrditi tačan broj ljudi koji su ubijeni konkretno tim oruđem.

U filmu nož zato nije samo predmet.

On postaje simbol trenutka kada ubistvo prestaje da bude individualni čin i postaje deo sistema.

Najstrašnija laž: Žrtva je sama kriva

Možda je čak strašnije od samog nasilja to što se zločinci u filmu neprestano opravdavaju.

Oni gotovo nikada ne prihvataju da su ubice.

Foto: Printskrin Jutjub

U njihovom govoru žrtva je uvek sama kriva.

Kada logoraše izvode na nasip da ih pobiju, obraćaju im se kao životinjama.

Zašto se bune ako im je dobro?

Zašto traže milost ako su oni, navodno, milostivi?

Zašto se opiru?

Zašto "provociraju"?

Tako se pred gledaocem uspostavlja potpuno izokrenut sistem vrednosti: ubica nije kriv zato što ubija – žrtva je kriva zato što je postala žrtva.

Isti mehanizam ponavlja se kroz čitav film.

Zločinac prvo stvori zločin, a onda proizvede krivicu žrtve kako bi opravdao sledeći zločin.

"Hoćeš ti da mi budeš tata?" – Scena koja kida dušu

Jedna od scena koja ostaje u glavi dugo posle filma dešava se kada se ustaški sistem već raspada.

Foto: Printskrin Jutjub

Logor više nije ono što je bio. Dolaze predstavnici Crvenog krsta, a među preživelom decom postoje i ona koja više nemaju nikoga.

Mala Srpkinja Aleksandra prilazi okorelom ustaši.

Kaže mu ko je.

A onda pita:

"Hoćeš ti da mi budeš tata?"

Moli ga da je uzme.

"Tatice."

On je uzima u naručje.

Ona ga grli. Opušta se u njegovom naručju.

A onda joj on, sa bolesnim osmehom, polomi vrat.

I kaže: "Srpsko kopile."

Upravo zbog toga je scena toliko strašna: dete mu veruje i u njemu traži ono što mu je najpotrebnije – oca, sigurnost.

A on joj zagrljaj daje samo da bi ga pretvorio u poslednju priliku za ubistvo.

Obešene žene, trudnica i dete koje se rađa iz smrti

Jedna od najpotresnijih scena je ona u kojoj su obešene Srpkinje, uz ironične natpise kojima se njihova smrt predstavlja kao njihova sopstvena krivica.

Foto: Printskrin Jutjub

Šest nesrećnih žena, naime, drži natpise "Htela sam da pobegnem iz ovog raja!"

Ženama se pripisuje krivica što su pobegle iz navodnog "raja", a potom su ubijene.

Smrt postaje cinična predstava.

A onda dolazi trudnica.

Iz tela obešene trudnice pojavljuje se dete.

Taj motiv deluje kao suprotnost čitavoj ideologiji koja pokušava da uništi jedan narod – život se pojavljuje tamo gde je zločinac očekivao smrt.

Scena je namerno hiperbolična i simbolička, ali njena funkcija je jasna: dok zločinci pokušavaju da unište život, iz same smrti pojavljuje se novi život.

A onda ponovo dolazi njihovo "pranje".

Dete će podići. Pokatoličiti. Odgajati.

Kao da se zločin može oprati time što će se dete koje je ostalo bez majke pretvoriti u dokaz sopstvene "milosti".

Kada se zlo "pere" bogom

Posebno je zanimljivo što film koristi religijske motive, ali ih ne koristi na isti način kod zločinaca i kod žrtava.

Foto: Printskrin Jutjub

Ustaše se mole, govore o Bogu, milosti i pokrštavanju.

Ali ta religija ne proizvodi njihovo iskreno pokajanje.

Ona postaje još jedan način da se zločin opravda.

Nasuprot tome, hrišćanski i nadrealni motivi koji se pojavljuju uz žrtve imaju potpuno drugačiju funkciju.

Kada deca na početku traže vodu, a ustaša im je ne da, iz bunara iznenada poteče voda gotovo kao eksplozija, a zatim pada kiša.

Kao da se priroda sama pobunila protiv naredbe čoveka.

Na nasipu jedan Srbin pred smrt kaže:

"Oprosti im, Bože, ne znaju šta rade."

Kada ga ustaša pita šta govori, on mirno odgovara:

"Samo ti sine radi svoj posao."

Ustaša ga ubija prerezivanjem vrata.

Ali – nema krvi.

Ustaša ostaje zatečen.

"Čudo."

Foto: Printskrin Jutjub

Tada film na trenutak prestaje da bude samo istorijska rekonstrukcija i ulazi u prostor simboličkog i gotovo religioznog.

Slično se dešava sa srcem jednog logoraša.

Ustaša mu vadi srce iz tela, drži ga u rukama i smeje se jer vidi da srce još kuca.

A onda srce magično nestaje iz njegove ruke.

Kao da mu ni poslednji simbol života nije dozvoljen kao trofej.

A tu je i Bogorodica.

Pred bekstvo devojčice prikazuje se pravoslavna crkva i Bogorodica sa Hristom.

Bogorodica počinje da lije krvave suze.

Sledeći prizor je devojčica koja je pobegla i zaspala u senu. Kap pada na njeno čelo. Ona se budi.

To nije realistički prizor.

To je vizuelna metafora.

Kao da nebo plače nad detetom.

Kao da patnja deteta postaje patnja Bogorodice.

I kao da je njeno buđenje, posle svega, znak da život ipak nije pobeđen.

Partizani su došli - ali ovo nije film o njima

U završnom delu priče pojavljuju se partizani.

Foto: Printskrin Jutjub

Ali Zafranović im ne daje prostor koji bi preusmerio film na neku drugu temu. Dolazak partizana se ne koristi da bi se film pretvorio u priču o partizanskom pokretu. Njihov dolazak samo označava kraj jedne faze na istorijskoj vremenskoj liniji. Jer tema filma je Jasenovac, Kozara i ljudsko zlo koje je dovelo do masovnog stradanja.

Ustaše se povlače. Logor ostaje iza njih. A tema ostaju žrtve.

I deca.

I ono što je od njih ostalo.

Posle četiri sata smrti - ostaje ognjište

A onda dolazi epilog.

On daje gotovo potpuno drugačiji ton nakon svega što smo prethodno gledali. 

Glavna junakinja pronalazi braću koja su preživela i vraća se u rodnu kuću.

Posle svega što je izgubila, ponovo nalazi ono što je ostalo od porodice.

I pali vatru.

Foto: Printskrin Jutjub

Ognjište postaje najsnažniji simbol završnice: dom, porodica, život, pripadnost i opstanak.

Posle četiri sata smrti, film se ne završava osvetom.

Ne završava se mržnjom.

Završava se vatrom.

Vatrom doma.

Vatrom porodice.

Vatrom pamćenja.

Vatrom opstanka.

Ne završava se pitanjem ko je pobedio - već ko je ostao čovek

I upravo tu "Zlatni rez ’42" izlazi iz okvira jedne istorijske epizode.

Film pokazuje konkretan zločin – ustaški sistem i stradanje civila – ali istovremeno postavlja šire pitanje: šta se dešava kada ideologija postane važnija od čoveka?

Jer zločin ne postaje manji zato što je počinjen pod nekim drugim simbolom.

Foto: Printskrin Jutjub

Nijedna zastava ne može da ga učini manje zločinom.

Nijedna ideologija ne može da ga pretvori u nešto drugo.

Zato bi i priče o zločinima počinjenim u ime drugih ideologija i tokom posleratnih osveta mogle biti tema nekih drugih filmova – ne da bi se jedno zlo relativizovalo drugim, već upravo suprotno: da bi se pokazalo da zločin ostaje zločin, bez obzira na to pod kojim je simbolom počinjen.

"Zlatni rez ’42" zato ne govori samo o 1942. godini.

Govori o čoveku.

O trenutku u kojem čovek prestaje da vidi drugog čoveka kao čoveka.

I o trenutku u kojem još uvek može da odluči da to ne uradi.

Iz sale se izlazilo u tišini

Posle projekcije na scenu su izašli glumci, reditelj i svi koji su realizovali film.

Takođe, na scenu su izašli i logoraši koji su preživeli ustaške zločine. 

Svi su ispraćeni gromoglasnim aplauzom.

A nakon toga, tišina.

Bilo je gledalaca koji su bili vidno potreseni, bilo je i onih koji su plakali.

Posle četiri sata filma koji publiku gotovo bez predaha suočava sa stradanjem dece, civila, porodica i ljudi koji su se našli u sistemu iz kojeg nije bilo izlaza, teško je bilo očekivati bilo šta drugo.

Jer "Zlatni rez ’42" nije film koji gledalac lako ostavi iza sebe kada izađe iz sale.

Ostaju slike.

Ostaje devojčica Zora Miljuš.

Ostaje dečak Baja i njegovo pismo.

Ostaje Aleksandra koja pita ustašu da li hoće da joj bude tata.

Ostaju obešene žene.

Ostaje trudnica i dete koje se rađa iz smrti.

Ostaje nož.

Ostaje voda.

Ostaje srce koje kuca.

Ostaje Bogorodica koja plače.

I na kraju – vatra.

Da li su ljudi nešto naučili?

Dok gledamo priču o 1942. godini i Jasenovcu, teško je ne primetiti da se i danas na ovim prostorima ponovo pojavljuju stare parole, simboli i ideološki obrasci.

To ne znači da je današnje vreme isto što i 1941. ili 1942. godina.

Nije.

Ali upravo zato istorija i postoji – da čovek prepozna trenutak u kojem mržnja ponovo počinje da se predstavlja kao vrlina.

Da prepozna trenutak u kojem se žrtva ponovo proglašava krivcem.

Da prepozna trenutak u kojem se zločin ponovo "pere" nekom višom idejom.

Da prepozna trenutak u kojem ideologija postaje važnija od života.

Posle svega što je Zafranović pokazao, ostaje pitanje koje je mnogo veće od jednog filma:

Ako smo sve ovo već jednom videli – zašto i dalje nismo naučili da prepoznamo početak istog mehanizma?

Ovo je priča koju nije lako gledati.

Koju nije lako zaboraviti.

I priča koja se, posle poslednjeg kadra, ne završava.

Jer posle četiri sata smrti ostaje vatra.

A pitanje je šta ćemo sa njom – da li ćemo je čuvati kao ognjište života i pamćenja ili ćemo ponovo dozvoliti da nas sagori plamen nečije mržnje.

Preporučujemo

Kultura

0 0

NOVINAR IZMEĐU DVE VATRE: Kada činjenica postane opasnija od stava

11. 09. 2026. u 10:00

Poznati

0 0

SRBIJA IMA SVOG KANDIDATA ZA OSKARA: Ovaj film kreće u veliku holivudsku trku

10. 09. 2026. u 15:03

Politika

0 6

ŠEŠELj ŠOKIRAO U JUTARNjEM PROGRAMU: "Otpisani" su prevara, a Valter je dejstvovao u Beogradu

05. 09. 2026. u 19:09

Kultura

0 0

ŽAN-KLOD VAN DAM STIŽE U NIŠ: Čuveni glumac specijalni gost Filmskih susreta (VIDEO)

19. 08. 2026. u 09:15

Svet

Odlazak "slavnog" iscelitelja za kraj najbizarnije ere: Hipnotisao je Balkan i preminuo kao bednik

2026-10-04 09:38:00

Svet

Ljubavni lavirint dobio epilog: Ana pobegla preko okeana, a sada je iza rešetaka zbog ubistva milionera Ljubomira

2026-10-02 08:13:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije