Šajkaši se umiriti ne mogu

Jovanka Simić

16. 05. 2018. u 18:31

Misija carskog komesara Petra Čarnojevića, sa dr Jovanom Hadžićem i Jakovom Jašom Ignjatovićem, da primire srpske graničare okupljene u vojnom logoru u Jarku - nije dala nikakav rezultat

Шајкаши се умирити не могу

KOMANDANT Zarija Jovanović Čiča Foto Muzej Vojvodine

SVESNA nezadovoljstva srpskih graničara odlukom bečkog dvora da Vojnu granicu stavi pod komandu Ugarske, mađarska vlada je u određenoj meri razmotrila i prihvatila sugestije srpskog intelektualca Jovana Hadžića i mađarskog generala Janoša Hrabovskog.

Sledstveno tome, ministar Semere 30. maja obavestio je carskog komesara Petra Čarnojevića da su graničarima date pojedine olakšice: stekli su pravo na slobodan izbor zanimanja i preseljenje po sopstvenom izboru, ukinut im je kuluk, postaju vlasnici zemlje koju poseduj, stekli su pravo da stoku vode na šumsku ispašu.

Pošto je komesara Čarnojevića obavestio o donetim olakšicama, ministar Semere naročito mu je naglasio potrebu mađarske vlade da se "na putu zakona" održe Šajkaški bataljon i banatska vojna granica. Po zahtevu ministra da olakšice što pre predoči graničarima, komesar Čarnojević se 8. juna letkom obratio najpre Šajkašima i graničarima kako bi ih upoznao sa "spasonosnim zakonima" koje je usvojio sabor Ugarske.

ČARNOJEVIĆ, da bi smekšao sunarodnike, istog dana je štampao još jedan letak naslovljen sa "Slavni narode, mila braćo srbska!"

U nastavku teksta on je nastojao da ubedi Srbe kako se komesarskog zaduženja prihvatio isključivo iz ljubavi prema svom narodu i u želji da mu pomogne, a to je moguće samo "ako se bratski složimo i sporazumemo i jednodušno o blagu naroda raditi počnemo".

Naglasio je komesar i da nije nužno "da se na oružje bez nevolje podižemo, kad usred mira, sve polze, prava i koristi naroda našeg, posredstvom oca, cara i kralja našeg, mirnim i zakonitim putem za večno utvrđena viditi možemo".

Da bi što više smekšao borbeno raspoloženje sunarodnika, Čarnojević je na kraju letka poručio da nema Srbina koji je pre njega spreman za svoj rod život dati, a zatim zaključio da "lepo je umreti, ali je još lepše živeti za rod svoj".

KOMESAR se nije na ovome zaustavio. U nameri da graničare okupljene u srpskom vojnom logoru u Jarku, kojim je komandovao narodni pukovnik Zarija Jovanović Čiča, nagovori da se raziđu, Čarnojević se pojavio među njima u pratnji književnika, doktora prava i prvog sekretara Matice srpske Jovana Hadžića i romanopisca Jakova Jaše Ignjatovića.

Računao je Čarnojević da će graničare najlakše pridobiti ako im odmah saopšti da ima ovlašćenje da unapredi srpske oficire, ali jedan graničar koji je stajao u neposrednoj blizini Čiče ljutito je odvratio komesaru: "Nećemo iz ruku Mađara ni raj!"

I dok Čarnojević u svom komesarskom dnevniku i ne pominje ovu nemilu epizodu, Jaša Ignjatović ostavio je ovakvo svedočanstvo:

"Čulo se neko žuborenje u gomili, divlje kretanje i mahanje glava. Čarnojević poblede, tako isto i Hadžić, vreme je da se natrag povučemo. Čiča ljude utišava, a mi pod zaštitom njegovih reči povlačimo se u karucama. Držim da nas je Čičina umerenost i obazrivost spasla. Srećno se vratismo, ali misija ostade bezuspešna".

OSTALO je zabeleženo da se posle ovog događaja u Jarku, komesar zarad sopstvene sigurnosti, iz Novog Sada preselio u Petrovaradin. Sa te, kako mu se činilo, bezbednije razdaljine, želeo je da učini gest dobre volje, te je 10. juna ukinuo preki sud u Novom Sadu. No, da ne bi sunarodnici, a ni mađarska vlada, pomislili da je njegova komesarska oštrica prema njegovim sunarodnicima potpuno otupela, istog dana je smenio Aleksandra Kostića, novosadskog gradskog senatora i velikog sudiju.

Taj postupak nije mogao da zaseni činjenicu da su propali Čarnojevićevi pokušaji da Srbe odobrovolji uz pomoć "spasonosnih zakona" koje je izglasao Ugarski sabor. Ni njegovi leci sa srceparajućim oslovljavanjem ("Slavni narode, mila braćo srbska") takođe nisu imali odjeka među graničarima, baš kao ni njegov poziv da s njim progovore o svemu što ih tišti.

SRBI su komesara doživljavali kao izroda već na početku njegovog komesarskog mandata kada ga je mađarska vlast imenovala za izvanrednog i oponumoćenog komesara. NJegov glavni zadatak bio je da organizuje preke sudove po celoj Bačkoj i Banatu za pobunjene sunarodnike koji su, razočarani jer im je Lajoš Košut negirao pravo na sopstvenu naciju i jezik, palili matične knjige na mađarskom jeziku.Komesar je zbog tih događaja u Kikindi pozatvarao 900 sunarodnika, a dvojicu obesio.

Srpske novine iz tog perioda pisale su ovako o njemu: "Sumnja koju su Srbi imali o Čarnojeviću sasvim je već izašla na vidik. On nimalo ne dejstvuje u prvoj, i krvoprolitnoj svojoj komisiji kao Srbin, no kao ljuti zlotvor srpski."

Ionako slab ugled među Srbima Čarnojević je dodatno srozao svojim obraćanjem upravo izabranom patrijarhu Josifu Rajačiću u kojem mu nalaže da odmah poništi sve odluke Majske skupštine i da odstupi sa trona patrijarha.

ZATO ne čudi da su Srbi na potomka slavnog patrijarha Arsenija Čarnojevića, predvodnika velike seobe iz 1690. godine, gledali kao na nekoga ko je izdao srpsku nacionalnu stvar. Nasuprot Srbima, Mađari su komesara Čarnojevića doživljavali kao nedovoljno odlučnog, pa i nesposobnog državnog službenika.

Komesarov ugled u očima sunarodnika nije porastao ni kada se jula 1848. usprotivio odluci mađarske vlade da srpski ustanak ućutka oružjem i topovima. Čarnojević je tada ministru poslova Bertalanu Semereu jasno rekao da da se s tim ne slaže i da će se u tom slučaju povući sa položaja kraljevskog komesara.

U svojim pismima kao i u komesarskom dnevniku, koji je sa mađarskog preveo prof Zoltan Đere, komesar je svoj stav i postupke objašnjavao time da je njegov zadatak da spreči da "klica srpske pobune uhvati korena". Pošto je uvideo da Mađari i Srbi srljaju u oružani obračun, Čarnojević je predstavnika mađarske vlade upozorio da će posledice građanskog rata biti strašne. NJegova upozorenja ostala su bez odjeka na obe strane.



NARODNI PUKOVNIK ZARIJA

MESTO kraj Titela, Mošorin, iznedrilo je dvojicu velikana srpske Vojvodine - narodnog tribuna Svetozara Miletića (1826-1901) i narodnog pukovnika Zariju Jovanovića Čiču (1810-1850). Zarija je bio šajkaški podoficir kada je marta 1848. napustio položaj i uputio se u Sremske Karlovce. Posle napada na Karlovce 12. juna i početka srpsko-mađarskog rata, vratio se u Šajkašku, sa saborcima zauzeo položaje i utvrdio se kod sela Jarka. Od komandanta bataljona zatražio je i dobio osam topova sa municijom. Prišlo mu je mnogo ljudi, sa kojima je pošao na Žabalj, zarobio protivnike Pokreta i poslao ih Glavnom odboru u Karlovce. Pošto je u Žablju zauzeo skelu na Tisi, vratio se na položaje kod Jarka. Glavni odbor, izabran na Majskoj skupštini, imenovao ga je za narodnog pukovnika i komandanta srpske vojske na Jarku, te je u narodnom sećanju ostao upamćen kao "vojvoda na Jarku". Zauzeo je selo Jarak i učestvovao zajedno sa Đorđem Stratimirovićem u napadima na Temerin. NJegovi savremenici su zabeležili da je u vojnim logorima kojima je komandovao zaveo red i da je među saborcima i u narodu bio veoma omiljen. Tokom rata izgubio je svu imovinu. Pred zimu 1850. uputio se u Beč da isposluje priznavanje pukovničkog čina i pravo na penziju, ali se u putu razboleo i umro u najvećoj bedi. Spomenik na njegovom počivalištu u Beču podigli su mu Srbi iz tog grada.


Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (2)

dan

17.05.2018. 10:24

Poduka: Ako nekom daš autonomiju taj se neće smiriti dok se konačno ne otcepi ! Da neko piše o istoriji autonomijie u Srbiji mi bi se bunili !

Zarije Čiča

17.05.2018. 22:36

@dan - Austrougarska, a narocito Ugarska, nije Srbima dala pravo da se Srbima zovu, nametala im je madjarski jezik, a na srpskom su mogli samo da obavljaju bogosluzenje u crkvi. Autonomiju im je car Leopold dao samo na papiru, ona nikad nije zazivela u praksi. Vojvodstvo su Srbi osnovali upravo na Leopoldovim privilegijama, ali bilo je kratkog veka. Neki drugi, manje uporan i manje hrabar narod, odavno bi odustao od borbe za svoja prava. Srbi u Ugarskoj, na srecu ,nisu nikad odustali.