POZORIŠNA KRITIKA: Smrtonosna avantura opstanka čovečanstva

Posle nervoze čekanja na početak prve predstave, koja je kasnila čitav sat, "PA'AM", mladog izrealskog muzičara i multimedijalnog umetnika (rođen 1987) Nadava Barnee, našli smo se u konvencionalnom gledalištu Bitef teatra, zureći u ugašenih osam televizijskih ekrana, okačenih u vazduhu, plus dva, sa kojih smo čitali engleski i srpski prevod... Nikakvog ulaska u tamu, koja bi uvela u začudnost Barneinih fascinantnih svetlosno-maglovitih instalacija, nije bilo. Mrak, koji je nastupio sa početkom, bio je sečen histeričnim svetlima ekrana mobilnih telefona primitivne publike, koja je, nažalost, učesnik ovakvih umetničkih instalacija. Odvratno!

Pročitajte još - POZORIŠNA KRITIKA: Estonski "prljavi ples", za svet i savest

Vizuelni fleševi i montaže video-materijala na ekranima su upotpunjeni naracijom poznatih izraelskih glumaca koji su pripovedali, kao lične ispovesti, o bolesti, u godini smrti oca, o smrti majke u staračkom domu... Slika sa naracijom nije u dramskoj vezi. I muzika, i svetlo, i video, i interpretacija teksta bili su deo magijskog predstavljanja korespondencije života i smrti, koji se stapaju u isti univerzum.

"PA'AM" se, na 52. Bitefu "Svet bez ljudi" rado poredi sa nekadašnjim pobednikom, "Šifterove stvari", Hajnera Gebelsa, gde su klaviri "glumili" likove u predstavi. Činjenica je da je ova paralela neodrživa - klaviri su u švajcarskoj predstavi imali sopstvenu dramsku ulogu, mizanscen uslovljen muzikom. U izraelskoj, jedan odličan video-art se definiše kao pozorišni čin, samo zato što se događa na sceni. Lelujava pojava ljudskog bića u tami, na kraju predstave, gotovo da je nepotrebna ilustracija ovog specifičnog, psihološkog i zaumnog "matriksa", koji dozvoljava učitavanje sopstvenog smisla u nostalgiju sećanja, ispunjenu kajanjem, krivicom i bolom.

Pročitajte još - Reditelj Nadav Barnea: Bavim se smrću, ali i životom - onome što se nikada neće vratiti

Iako je savremeni teatar izašao iz scenskih i aristotelovskih okvira i uspešno se prepleo sa drugim, srodnim umetnostima, film, video na ekranima nema dramsku interakciju sa gledalištem, zbog posredovanja "hladnih medija", elektronike, uprkos tome što se emituje živa slika. Ni glasovi, ni svetla, ni ekrani ne podražavaju živost, neophodnu teatarskoj umetnosti. Ta dramska dinamika, konflikt ili poruka, ostavljeni su gledaocu, da ih osvesti. A ko to, onda, gleda? Bez suda i reakcije gledaoca, primaoca, ljudskog bića, nije li to, umesto pozorišta, samo psihoterapija?

Vreme je da ovakve, neosporno zanimljive instalacije pređu u prateći program značajnog festivala. A publika, kako je obavezno, upozori da blesak svetla u tami može kod nekih gledalaca da izazove epileptični napad.