Dragan Vujić Vujke: Ne želim da ostarim

KAO na harmonici imaš bele i crne dirke, a sve imaju svoj ton. Zvuk mora da bude tačan, iskren i simpatično bolan. Nekad ti se kao u pozorištu, u ljubavi desi da ne izađe premijera. Ponekad budu samo dve reprize. Ili predstava, jednostavno, ne doživi dobar prijem kod "publike"... - kaže, u svom stilu, popularni glumac Dragan Vujić Vujke, povodom prve zbirke (ljubavne) poezije "Druga strana mene".

Stihove piše više od tri decenije, a sada se odvažio da izbor od dvadeset tri pesme smesti među korice knjige. Prva je nastala davne 1981. godine, po izlasku iz vojske:

- Od roditelja i profesora Radeta Markovića naučio sam da je važno da trajem i da nikog ne povredim svojim delom ili postupkom. Uvek sam bio misionar, ne revolucionar. A poezija mi dođe kao "dan otvorene duše": tek sada je objavljujem i to na nagovor prijatelja. Svojim pesmama sam dodao još jednu, Milutina Bojića - da ih bude dvadeset četiri. Jer, moja najveća klinačka želja je bila da vozim autobus "24"!

Naš glumac kaže da ga publika uglavnom zna kao čoveka pozorišta i televizije, najčešće u programima sa humornim sadržajem. A on je, u stvari, čovek drame:

- Sada je došlo vreme da se susretnu taj "iks" i "ipsilon". U suštini sam stidljiv čovek. Na neki način, "izdao" sam sebe kao i knjigu. Otkrio sam se ovim emocionalnim kalendarom, prisetio svih žena kojima su pesme namenjene, nekih situacija, večeri. Jer, ja volim mrak pozorišne i bioskopske sale, ali nisam mračan čovek. Živim pored reke, u miru i tišini, gotovo bibliotekačkoj atmosferi koja je moj štafelaj za slike ostale u sećanju. Zajednički "sadržalac" svih pesama je topla, pomalo naivna emocija, dečačka u nekom smislu. Ja sam vam kao dete koje hoće da pokaže gostima odmah sve svoje igračke: i konja, i medu, i zeku!

Vujke dodaje da je poezija njegov "kućni mantil" u kom su do sada retki ljudi imali priliku da ga vide. Zato je ova zbirka "diskretna retrospektiva", ali nikako i podgrevanje emocija:

- Lep je osećaj kad se sretnete s nekim parom očiju dok čitate svoje stihove i s onim što je nekada bilo među vama - iskren je Vujke, veliki šarmer, još uvek neženja. - Pojedini ljudi stare ljubavi zovu ožiljcima. Kad prvi put osetim setu, znaću da sam u trećem poluvremenu. Ne želim da ostarim. Stare ljubavi su moj herbarijum: vrlo sam pažljiv s njima da se ne rasprše...

Popularni glumac s već velikim životnim iskustvom podseća i da ljubav ima dve pratilje: strpljivost i plemenitost. Za sebe kaže da je plemenitosti imao, ali mu je sprpljenje uvek manjkalo.

- I danas je tako, mada sam strpljiviji nego ranije. I ponovo sam zaljubljen. Pronašao sam opet moju staru ljubav. Ko je ona? Nomen est omen. Njeno ime ima veze s Danom sv. Valentina... Napunio sam 51 godinu, sada sam većinski vlasnik života. Zato zbirku završavam pesmom kao replikom na knjigu "Poslednji Mohikanac":

"Rezervat ljubavi tražim,

u gradu žena usamljeni stranac,

bio sam, jesam i biću

- emotivni poslednji

Mohikanac".

TRENUTAK OTREŽNJENJA

- NA cilj može da stigne samo onaj ko ga ima. Ali, za cilj je važan i start. Sve što sam postigao, postigao sam sam. Prepreke su me očvrsle tokom života. Pre tri godine imao sam saobraćajku kod Vrčina. Bio je to "žuti karton" odozgo, opomena da sam se rasipao na milion strana, besomučno trošio energiju, dok je rezultat često bio ili zamor ili osećaj blagog zasićenja. Posle ovog događaja postao sam smireniji, samokritičniji, bogami i oprezniji. Umesto petarde imam sporovozni fitilj...