PLjAČKA UZ POMOĆ NEUSTAVNOG ZAKONA: Finansijsko i ekonomsko iscrpljivanje Srbije u SFR Jugoslaviji

Borisav Jović

30. 11. 2020. u 17:00

ПЉАЧКА УЗ ПОМОЋ НЕУСТАВНОГ ЗАКОНА: Финансијско и економско исцрпљивање Србије  у  СФР  Југославији

Foto privatna arhiva

PRIVREDOM Jugoslavije najmanje su vladali zakoni ekonomskog tržišta i konkurencije, pa je samim tim stvorenim nacionalnim bogatstvom upravljala država.

Nacionalni dohodak se prelivao pod uticajem državnih organa, ali nikada nije bilo sračunato gde se i koliko preliva i da li se na neki način nadoknađuje. Nedostatak takvog računa izazivao je nezadovoljstva i nesporazume između republika.

Primera radi, administrativnom odlukom organa federacije, u čitavom periodu postojanja Jugoslavije, cene poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda i cene električne energije držane su na niskom nivou, ispod ekonomskih, manje-više sa objašnjenjima da su u pitanju socijalni razlozi. Te proizvode je najvećim delom proizvodila Srbija i snabdevala čitavu Jugoslaviju. Može se pretpostaviti koliko je nacionalnog dohotka na taj način preliveno u druge republike.

Međutim, postojale su i kompenzacije, ne formalno, nego u vidu nekih povoljnosti državne politike za poljoprivredu, prehrambenu industriju, energetiku i druge oblasti, kao što su hemijska industrija koja proizvodi veštačka đubriva, proizvodnja poljoprivrednih mašina i slično. Proizvođači iz ovih delatnosti, pri nabavci uvozne opreme dobijali su državnu saglasnost da mogu kupovati devize iz Centralnog deviznog fonda za otplatu kredita po znatno povoljnijem kursu, koji takođe nije bio ekonomski.

NIKADA niko nije izračunao koliko na taj način poljoprivreda ili energetika dobijaju adekvatnu kompenzaciju, ali one su s tim mogle da računaju u skladu sa odobrenjima za konkretne investicije i uvoz opreme.

Ovakav sistem je važio u dugom periodu vremena, pa je zadržan po Ustavu SFRJ iz 1974. godine.

Međutim, već 1955. godine pokrenuta je inicijativa da se pomenuti Centralni devizni fond rasformira i da se podeli na republike, da svakoj pripadaju devize koje se ostvare na njenoj teritoriji i da potom jedna drugoj prodaju devize po komercijalnom kursu. Za Srbiju je to značilo da se njeni proizvodi i dalje prodaju po niskim nekomercijalnim cenama, a da ona kupuje devize po visokim komercijalnim cenama.

Odjednom su se pojavile kursne razlike koje srpska preduzeća nisu mogla da izdrže. Priliv deviza je po pravilu ostvarivan od turizma na Jadranu pa su devize pripadale Hrvatskoj, koja je i dalje kupovala poljoprivredne proizvode po niskim administrativnim cenama.

Električna energija je prodavana po kontrolisano niskim cenama, a troškovi njene proizvodnje su bitno povećani, jer su devize za uvoznu opremu morale da se nabavljaju po visokim komercijalnim kursevima, i tako dalje.

Donošenje samo jednog ovakvog zakona, o deviznom fondu, bez uzimanja u obzir posledica po ukupne bilanse, unelo je haos u ekonomiju zemlje. Srbija nije bila u stanju da preduzećima nadoknadi kursnu razliku da bi nastavila razvoj i nabavku opreme, pa su mnoga zaustavila razvoj.

Bilo je slučajeva da je preduzeće nabavilo uvoznu opremu uz saglasnost da će, kad dospevaju otplatne rate kredita, devize kupovati po niskim kursevima kod Centralnog deviznog fonda, ali pošto je on pomenutim zakonom likvidiran, a devize su na deviznom tržištu, tj. kod Hrvatskog deviznog fonda koji se puni preko turizma, sa jeftinom hranom iz Srbije, veoma skupe, nije bilo finansijskih mogućnosti da se preuzete obaveze izmire. Bilo je ne samo zastoja u razvoju, nego i međunarodnih problema. Strane firme to nisu mogle da shvate, jer su imale zaključene ugovore...

POMENUTI Zakon o deviznom poslovanju bio je neustavan. Donet je na silu. Naneo je ogromne štete srpskoj privredi i uz grdne muke posle sedam godina primene, 1982, pošto su nasilni inicijatori pomrli, Savezna skupština ga je stavila van snage kao protivustavan.

Nikakvi argumenti Srbije u fazi njegovog donošenja, kao na primer, da je neustavan, nisu uvažavani, kao što se prema Srbiji i njenim stavovima odnosilo u čitavom periodu postojanja Jugoslavije. Štetu koju je naneo niko nije mogao da nadoknadi.

Glavni siledžija i inicijator promene deviznog sistema, iako je to bilo protivustavno, bio je Edvard Kardelj, neprikosnoveni ustavotvorac, koji je valjda smatrao da, ako ga je on pisao da on ima pravo i da ga krši. Lično je bio i šef radne grupe za izradu pomenutog zakona.

Drugi karakterističan primer zakona koji je naneo veliku štetu Srbiji, svesno nasilnim načinom njegovog donošenja i politikom njegovog sadržaja, jeste Zakon o fondu za razvoj nedovoljno razvijenih republika i pokrajina. On je donet u očiglednoj koaliciji razvijenih republika, Slovenije i Hrvatske i nedovoljno razvijenih Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Makedonije i Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija. Po svakom spornom pitanju oni su nalazili zajednički interes da zakon sadrži odredbe koje će Srbija skupo platiti.

OSNOVNO pitanje bilo je šta treba da bude osnovica za davanje sredstava u Fond. Stanovište Srbije je bilo da to treba da bude dobit preduzeća, odnosno sredstva ostvarena i izdvojena za akumulaciju. Oporezivanjem, akumulacija bi bila relocirana u nedovoljno razvijena područja.

Znalo se da najveću dobit i akumulaciju ostvaruju preduzeća u Sloveniji i Hrvatskoj kao najproduktivnija i da bi ona podnela najveći teret, što je ekonomski i logično. Međutim, pobedilo je drugo stanovište, da se oporezuju republike, da njihovi budžeti daju određeni procenat od bruto društvenog proizvoda ostvarenog u republici u obračunskom periodu. Bruto društveni proizvod sadrži i potrošnju, dakle, plate, doprinose i sve moguće. To praktično znači da ako republika nema dovoljno poreskih prihoda da izvrši ovu obavezu, mora da se zaduži i da je prioritetno izvrši.

Ovo je učinjeno da bi razvijene republike teret prebacile na Srbiju, jer se u njenom bruto društvenom proizvodu nalazilo malo akumulacije, ali, s obzirom na veličinu republike, dosta sredstava za potrošnju, plate, poreze i drugo.

Nedovoljno razvijene republike i pokrajine su mogle da pristanu na ovakvo rešenje jer ta sredstva se vraćaju njima, bez obzira na koji se način uzimaju. Ali su dobile dva saveznika koji će zbog toga u primeni zakona uvek biti na njihovoj strani.

A primena zakona pretpostavlja da se svake godine u Saveznoj skupštini usvaja rezolucija o tome koliko će se izdvajati u pomenuti Fond, pa s obzirom na povoljno sistemsko rešenje, mogu biti naklonjene nerazvijenima.

Eventualno zatezanje od strane Srbije bilo bi tretirano kao velikosrpski nacionalizam koji hoće da rasturi Jugoslaviju. A ovo je trajalo 20 godina.

Krupno pitanje bilo je pravo korišćenja sredstava iz Fonda. To je rešeno nasilno, politički, nezavisno od materijalnih činjenica.

PO SVIM ekonomskim parametrima Srbija je bila za oko 20 odsto manje razvijena od proseka Jugoslavije, ali je svrstana u razvijene republike koje nemaju pravo da koriste sredstva Fonda. Mora da daje, ali nema pravo da koristi. Jeste manje razvijena od proseka, ali je svrstana u razvijenije!

Nije prihvaćen ni argument da Srbija ima kompaktno veliko nerazvijeno područje na jugu republike, manje razvijeno, a uz to i veće od svake republike kojoj daje sredstva.

Bilo je godina kada je doprinos Srbije Fondu za razvoj, po usvojenim pravilima, bio veći od njene celokupne dobiti i kada je morala da se zadužuje kod banaka da izmiruje obaveze prema Fondu.

Sredstva su davana nerazvijenima bespovratno. Onaj koji ih je dobijao nije morao nikome da podnosi račune kako će ih upotrebiti, jer ih ne mora vratiti. A što je još gore, davaoci sredstava nisu imali pravo da se mešaju u to kako se njihova sredstva koriste.

Efekat svega za Srbiju bio je da je počela naglo da usporava svoj razvoj, pa i da zaostaje u odnosu na druge republike. Na osnovu zvanične državne statistike, to nije bilo moguće poricati, pa je jugoslovensko rukovodstvo priznalo situaciju i u jednoj svojoj zvaničnoj odluci zapisalo da treba nešto preduzeti da se ekonomsko stanje Srbije zaokrene ka rastu.

Međutim, niti je išta preduzeto, niti je do zaokreta uopšte došlo dok Fond nije ukinut.

Srpsko rukovodstvo imalo je u vođenju jugoslovenske politike marginalni uticaj.

Srpsko rukovodstvo je, često, a kada je moralo da se prikloni i odlukama koje štete interesima Srbije, koristilo političku parolu da je za Srbiju sve dobro što je dobro za Jugoslaviju. Pokazalo se da nikakve žrtve nisu bile dovoljne da zadovolje one koji su želeli da je rasture.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)