Beogradske priče: Patina starih varoških vremena

MOŽDA je reč "vremeplov" najčešće upotrebljavana u okviru "Beogradskih priča", ali kako drugačije nazvati stari, porodični album, sa fotografijama koje prikazuju nečije pretke još iz 19, i s početka prošlog veka? A baš takvu zbirku požutelih snimaka otvorio nam je Srđan Đorđević, čiji su preci imali veliku porodičnu bravarsku radnju u varoši, koji su prvi smislili mašinu za točenje piva, čiji deda je bio stručnjak za upravljanje tramvajem, a pradeda je lično finansirao izgradnju prve električne centrale...

Možda je ovo i upozorenje za sve one koji vole da naprave fotografije koje će ih sećati na neki lep događaj, ali ih ostave na hard diskovima kompjutera ili sličnim mestima koje će vreme neumitno da uništi. Dobra, stara fotografija urađena na papiru i porodični album ipak duže odolevaju vremenu nego novotarije koje naizgled olakšavaju život, ali prete da će vam uskratiti neke uspomene onda kada vam postanu najvažnije...

Mirno i ratno doba

- NA Novom groblju postoji grobnica u kojoj počivaju moji preci još od 1880. godine - kaže Srđan Đorđević. - Moji sinovi Nemanja i Stefan su šesta generacija koja živi u ovom gradu, i bogme, naša porodica je, baš kao i mnoge slične, koješta preturila preko glave živeći u prestonici. Pradeda Paja bio je električar i kao retko školovan čovek onog doba imao je radnju "za laku i tešku bravariju" kod današnje pijace Đeram. Izrađivali su sve: od tepsija za pite i bureke do oluka za kuće.

Početkom 20. veka vrsne zanatlije su, po pravilu, prvo upošljavale članove porodice i rodbinu, pa su porodične radnje bile i svojevrsni esnafi. Porodica je bila znatno čvršća, njeni članovi bliži, a upućenost jednih na druge obećavala je lakše probijanje kroz večito neizvesnu budućnost. Posebno pravilo bilo je da o Uskrsu svi zajedno obavezno idu na Košutnjak na izlet, odnosno uranak. Tako Đorđević sa vidnim ponosom pokazuje svoje pretke na fotografiji, tako što su na istom snimku čukundeda Đorđe, pradeda Pavle, deda Ratomir i stric Živojin kao beba, dok njegov otac još nije dospeo na sliku, jer je rođen posle ovog snimka, nastalog oko 1941. godine.

1930. Mesara u Bulevaru

U isto vreme koje beleže stare fotografije, Ljubomir Vučković, rođak našeg sagovornika, imao je mesaru u Bulevaru kralja Aleksandra. Bio je veoma ugledan zanatlija i gospodin svog doba, pa je Đorđevićeva baka Ruža slikana sa ostalima ispred radnje u mladalačkim danima kada je tamo radila.

Međutim, došao je rat, a potom i "oslobođenje", koje je podrazumevalo i nacionalizaciju, što je bio stručan termin za otimačinu novouspostavljene komunističke države. Kako bilo, nesrećni Ljubomir nije mogao da istrpi toliku nepravdu za ogroman uložen trud, pa nije mogao da gleda kako mu drugi krčme imanje. Do rata je čak gajio i trkačke konje, imao ergelu čak u Budimpešti, a čini se i u Beču. Posle takvog sloma i propasti, digao je ruke od svega i prekratio sebi muke.

1937. Tramvajdžija Ratomir

- Kada je došao rat 1941. godine izgubili smo mnogo, kao i od potonje nacionalizacije. Ipak, ostao je vedri dedin osmeh dok u kolicima vuče unuče za vreme okupacije, ispred Đeram pijace. Iza njega, u pozadini su dva nemačka vojnika sa "šmajserima", koji su nadgledali zbivanja u gradu i oko pijace. Ipak, moji preci su se uzdali u bolje vreme. Znam iz priča oca Miodraga kako je nemaština bila teška, a crna berza još teža, pa da je čak baka bila primorana da menja zlatan prsten za kilogram hleba.

Sudbina ili maler

SOLUNSKI ratnik Pavle Đorđević, pradeda našeg sagovornika, devet godina nije skinuo uniformu. Ovo je možda priča o herojstvu, istrajnosti, ali i zloj sudbini koja ga je zadesila.

Kafana "Lion"

- Prvi balkanski rat ga je zatekao u vojničkoj službi već dve godine, a onda su se smenila dva balkanska i Prvi svetski rat - pokazuje Đorđević. - Fotografija na kojoj su trojica vojnika sa Solunskog fronta posebno mi je draga. Na njoj su trojica ratnika, od kojih je onaj sa leve strane moj pradeda Paja. Na neki nestvaran način slika je od Soluna, preko Crvenog krsta i Ženeve dospela u Beograd, i, konačno, u naš porodični album.

Čudna je bila sudbina tih ljudi. Pradedin prijatelj iz Smedereva, čovek u sredini fotografije, prošao je zajedno s njim sve grdne muke tri rata, najzad se vratio u Beograd, i ovde ga je pogodio i usmrtio neki zalutali metak. A deda Paja je zdrav došao natrag, kući, posle toga ispao iz tramvaja i slomio kuk. Nedugo zatim ga je udario motocikl i opet gadno povredio.

1918. Tri solunca

- Zamislite, posle devet godina svih mogućih nevolja i ratišta koje je preživeo, došao je u mirnodopski Beograd i doživeo dve saobraćajne nesreće u gradu koji je u to doba jedva imao poneko motorno vozilo?!

Pradeda Paja Đorđević bio je pitome naravi, a valjda su takvi svi koji prođu pakao svetskog rata i shvate lepotu mirnog, varoškog života. Čak je, kao dobrostojeći, imao jednu kuću u blizini Đerma koju je poklonio siromašnoj romskoj porodici koja je radila kod njega. Bili su, govorio je, "vredni i gladni".

1941. Ratno doba kod Đerma

Široke ruke, deda je umeo, posle mnogih kafanskih noći da sedne u kočije iza kojih bi svirali muzičari koji bi ga pratili kući, sve dok ga na pragu ne sačeka prabaka Olga.

Posle se primirio, uvek je u istoj kafani na Lionu jeo čorbicu, pio pivo i polako otplovio među nebeske ratnike.

1895. Gospodska uspomena

Varoška svadba

NA uglu Zahumske i Ulice Đuke Dimića bila je kuća u kojoj su živeli preci našeg sagovornika, a svadbu iz 1935. godine mnogi su prepričavali. Kada su se uzeli njegova baka Ružica i deda Ratomir, okupilo se mnogo sveta. Fotograf je umeo da sačuva deo atmosfere tog veselja.

Radoznali prolaznici su pogledom preko ograde pratili svadbarsko, beogradsko kolo.

Nemanja Đorđević

Očeva sećanja

PEDESETE godine u Beogradu bile su slikovite. Masarikova ulica posle kiše bila je toliko blatnjava da njome čak ni zaprege nisu mogle da prođu. Od Terazija do Londona bile su velike kuće, uglednih Beograđana, ali posle raskršća sa Ulicom kneza Miloša, na mestu današnje Beograđanke bile su oniže, sirotinjske kućice i dućani, čiji krov bi rukom svaki prolaznik mogao da dodirne.

Toliko su bile niske.

Srđan Đorđević

Deda - modni kreator

PRVE uniforme koje su nosili železničari posleratne Jugoslavije i službenici javnog prevoza u Beogradu delo su Đorđevićevog dede Ratomira. To nam je precizno objasnio njegov sin Miodrag.

Višestruko talentovan, osim toga što je umešno upravljao tramvajem, još je i iscrtao kroj po kojem su urađena odela za novopečene profesionalce, pa tako njegov sin Nemanja sa ponosom pokazuje kako je Ratomir osmislio ove odežde.

Kao potomak ovako "burne" loze, Nemanja ima zadatak da novim naraštajima Beograđana pripoveda kako su živeli oni, stari.