Na nekadašnjim Prosinama, koje narod posle oslobođanja od Turske prozva Hareme, urušena i opkoljena modernim zdanjima, zjapi i preti nezvanim gostima kamena kula koju Beranci zovu Rizvan-begovom. Ime joj dali po čuvenom kajmekamu, Rizvan-begu, civilnom upravniku nekog od turskih vezira, arhitekti sa Sorbone, koji je tamo u 19. veku sa osvajačima dojahao u Berane.

Kako je ostalo predanje, Rizvan-beg (kome su, inače, pre desetak godina tadašnje lokalne DPS vlasti u Beranama spomen-ploču sakrile u odaje Polimskog muzeja), bacio se na uređenje grada. "Nacrtao" je njegove ulice, čaršiju, ali i sagradio zdanje koje odoleva zubu vremena, u kom je od očiju naočitih Beranaca krio svoju lepoticu Albinu. Albu, kako su joj tepali u gradu, oni koji su čežnjivim pogledima mogli doprti do nje, dobro čuvane od evnuha Hamze, sina Evdata, brojnih askera. Sve do trenutka kada je, kako se priča, Rizvan-beg za svog čivčiju za rad u vrtu odabrao plećatog i ćutljivog pravoslavca Prebila, iz udaljenih Rudina.

- O poreklu lepe Albe pisao je turski profesor istorije i etnolog dr Erdat Jurdaz. Ispod svog rukopisa je dopisao da je moguće da je Alba bila i Alma, jer ga je na tu pomisao navela priča koju je neki asker, koji je preživeo svu golgotu koja je Turke snašla u beranskoj dolini, ispričao svom ocu. Do profesora je doprla preko njegove tetke Emre, koja je bila prijateljica sa askerovom unukom Lejlom. Alba i Alma, što bi u prevodu značilo belo i jabuka, imena su koja su Rizvan-begovoj ljubi pristajala, jer je po predanju bila u licu bela kao sneg, apo obrazima rumena kao jabuka - priča hroničar Berana, pisac i novinar Milija Pajković.

Pajković je zabranjenoj ljubavi lepe muhamedanke i pravoslavca, posvetio priču-legendu, po kojoj se prvi njihov "vreli" susret zbio na obali plahovitog "momka" Lima, odnosno na viru Zelenika, koji je postojao do pre nekoliko decenija.

Pročitajte još: PRIČE IZ VOJVODINE: Kolač u čast zabranjene ljubavi

- Dok se Prebil jednog vrelog dana hladio u vodi, čuo je vesele ženske glasove i ciku. Izašao je i obukao pantalone i onako ogroman, kao kakva statua starih vajara, stao i upiljio pogled u Albu i njenu vernu pratilju, mlađanu Đulicu, koja je tešila gospodaricu koja je vrisnula da ga se ne boji, jer ga nije nikada videla. I tako, dok je Rizvan-beg bio ko zna gde na putu, kršni Prebil je izgubio pojam o vremenu, iako je i dalje bio vredan. Svake večeri mu je u san dolazila "prosinska Venera" Alba, dugih nogu, visoka, kose do ispod pojasa, sjajnih očiju iz kojih su varničile iskre na sve strane i koje su se gubile u nebu iznad doline, stapajući se sa zvezdama. Ali, i on je ušao u njene snove... Posle nekog vremena poslala je vernu Đulicu da presretne Prebila, u samu noć, kad je najsigurnije i kada je neopažen odlazio iz dvorišta. "Poslala me je gospodarica da ti kažem da će te čekati sutra, kad se potpuno smrači, kod Zelenike. Biće u vrbacima, na onom istom mestu gde si nas i vidio", dobacila je Prebilu u mimohodu i brzo se uputila natrag prema kuli da je neko ne bi opazio - deo je Pajkovićeve priče o Albi i Prebilu, koji su se u gluvo doba noći, sakriveni vrbacima od mesečine, sreli pored Lima.


I sledeće noći. I one iza nje. A onda su učestali sa susretima, sve dok jedne zadocnele ure nije odjeknuo urlik evnuha Hamze.

- Sikter, Vlaše. Sikter - besneo je Hamza.

- Hanuma, platićeš mi - obratio se Albi koja ga je sa zemlje gledala podignute glave.

- Neka te je stid što si Rizvan-bega ovako izneverila, a i svoju veru izdala - penio je Hamza, podižući pušku na Prebila, koji mu ju je munjevito istrgao u bacio u vir. Potom se dao u beg, ne zaustavljajući se do Albanije. Pre toga, preko Đulice poslao je poruku Albi da se iskrade i da uteknu. Međutim, Hamza, rešen da ispuni svoj naum, u čekanju gospodara, stavio je Albu pod ključ. Sve dok jednog dana nije uspela da ga izmoli da je povede u šetnju pored Lima. Stigavši do reke, iznad Zelenike, podigla je ruke uvis i zakoračila je prema ivici stene. Hamza je kriknuo. Molio je, kumio, obećavao ćutanje. Nije vredelo. Nad Albom se brzo sklopila voda. Vir je tada dobio ime po njoj.

LASTA

Vek i po pošto su Turci oterani iz Berana, Albin vir, koji je narod zvao i Zelenikom, zbog boje vode u kojoj su se ogledale vrbe i jove, progutao je još jednu mladost.

Lepi momak Šeki, iz "trinaestojulske mahale", posle nekoliko "lasta", kojima je sa livade iznad "sletao" u vir, poželeo je u predvečerje da pre polaska kući, izvede još jedan let. Kao i lepu Albu, voda je i njega brzo progutala.