U susret godišnjici jednog događaja od pre tri decenije – trodnevne sednice Predsedništva SFRJ i Štaba Vrhovne komande Oružanih snaga SFRJ (održane 12, 14. i 15. marta 1991. godine), Pečat objavljuje autentično svedočenje o toku ovog skupa, izuzetno značajnog za razumevanje istorijskih i društvenih kretanja vezanih za raspad Jugoslavije. Sednici su, pored članova Predsedništva i Štaba VK, prisustvovali i pukovnici Vuk Obradović, u svojstvu načelnika Kabineta SSNO, njegov zamenik Nebojša Pavković i autor ovog priloga, u to vreme načelnik Službe za informisanje javnosti o oružanim snagama i organizator za pripremanje TV priloga sa ovog skupa.

Autor svedočenja koje objavljujemo predočava javnosti brojne, do danas nepoznate podatke koji su obeležili istorijsku sednicu od koje se očekivalo rešenje krize što je potom rezultirala nestankom zajedničke države. Pojedini detalji te priče, neposredno posle skupa i dugo posle njega, predstavljali su državnu tajnu i do sada su bili nedostupni široj javnosti. Posebno je u okviru tih zbivanja važna poseta generala Veljka Kadijevića Moskvi gde je, posle prvog dana sednice, razgovarao s maršalom Dmitrijem Jazovim (nedavno preminulim), ministrom odbrane SSSR-a. Bio je to susret dva ministra o kome ni u ruskim ni u jugoslovenskim medijima nije objavljena nijedna jedina reč.


Neobičnu sudbinu imao je pripremljen televizijski izveštaj o trodnevnoj zajedničkoj sednici Predsedništva SFRJ i Štaba Vrhovne komande, održanoj 12, 14. i 15. marta 1991. godine. Pripreme za sednicu, vršene u najvećoj tajnosti, protekle su, kada je reč o oblicima informisanja javnosti, u profesionalnom nesporazumu između predstavnika Kabineta SSNO i Službe za informisanje javnosti o oružanim snagama. Načelnik kabineta, pukovnik Vuk Obradović preneo je načelniku Službe za informisanje naređenje admirala Staneta Broveta, zamenika saveznog sekretara za narodnu odbranu, da se, s obzirom na značaj tog „istorijskog skupa“, celi događaj snimi „od reči do reči“. U okviru tog naređenja posebno je zabranjeno prisustvo bilo kog domaćeg i stranog novinara, kao i bilo kog foto-reportera. Neshvatljivo je bilo naređenje da snimanje od „reči do reči“ treba da se realizuje angažovanjem samo jednog televizijskog snimatelja. Služba za informisanje je prigovorom na navedeno naređenje naglasila da je snimanjem jednom kamerom tehnički nemoguće obezbediti zahtev da se ceo tok sednice snimi „od reči do reči“. Takođe je ukazano na potrebu angažovanja jednog foto-reportera iz Foto-službe „Narodne armije“ i „Fronta“, jer je, kako je glasilo naređenje admirala Broveta, reč o „istorijskom događaju“. Krajnji ishod je bio da se snimanje, umesto jednom obavi uz dve kamere, odnosno s dva snimatelja i s jednim asistentom rasvetljivačem. Predlog za angažovanje foto-reportera nije prihvaćen.
Ceo tok sednice snimila je, u organizaciji Službe za informisanje, mobilna TV ekipa VFC „Zastava-filma“. Neposredno po završetku trodnevnog skupa, pripremljen je jednočasovni televizijski izveštaj. Iz snimljenog materijala, kojim su bila obuhvaćena izlaganja i diskusije učesnika, jasno se videlo kako su Stipe Mesić, Janez Drnovšek, Vasil Tupurkovski i Bogić Bogićević otvoreno minirali napore Štaba Vrhovne komande za preduzimanje mera putem kojih je trebalo sprečiti međunacionalne oružane sukobe i osigurati da se na miran, demokratski i na ustavu zasnovan način razreši postojeća kriza u zemlji. Iako je materijal bio spreman za emitovanje iste večeri, po završetku sednice – 15. marta 1991. godine, u večernjim časovima, iz Kabineta saveznog sekretara za narodnu odbranu je naređeno da se do daljeg ništa ne sme emitovati. Umesto toga, četiri dana posle sednice, 19. marta, Štab Vrhovne komande izdaje saopštenje preko Novinske agencije „Tanjug“, u kome se pored ostalog navodi sledeće: „Prvo, JNA će pouzdano obezbeđivati granice SFRJ od svih oblika ugrožavanja i neće dozvoliti njihove promene sve dok se ne postigne i ne stupi na snagu eventualni dogovor o tome u skladu sa Ustavom SFRJ. Drugo, JNA ni pod kojim uslovima neće dozvoliti međunacionalne oružane sukobe i građanski rat u Jugoslaviji. Treće, u rešavanju međunacionalnih sporova neće se dozvoliti nasilje sa bilo koje strane…“











NA DELU JE PERFIDAN KONCEPT”

Istine radi valja reći da je uvodno izlaganje, odnosno predlog Štaba Vrhovne komande za razrešenje nastale krize u zemlji, ukazivalo na odlučnost Kadijevića da se po svaku cenu očuva jedinstvo i teritorijalna celokupnost SFRJ. Njegove reči, nažalost, nisu doprle ni do domaće ni do inostrane javnosti. Pre prelaska na zvanično izlaganje Kadijević se prisutnima obratio rečima da „iz ove prostorije nećemo izići dok se ne donese konačna odluka u vezi sa predlogom Štaba Vrhovne komande“. Na tu Kadijevićevu opasku oglasio se Stipe Mesić pitanjem: „Znači li to da smo uhićeni?“ Umesto odgovora Kadijević je izložio predlog za razrešenje nastale krize. Njegovo autentično kazivanje, u ime Štaba Vrhovne komande, glasi:
„Na delu je perfidan i do kraja razrađen koncept razbijanja Jugoslavije da se izazivanjem građanskog rata stvore uslovi za spoljnu intervenciju i definitivnu uspostavu marionetskih režima na prostorima Jugoslavije. Surova realnost sučeljava naše oružane snage faktički sa istim protivnikom kao i 1941. godine. Tu su i domaće kvislinške snage – fašističke, ustaške, četničke, belogardejske, balističke, bugarofilske. Ponovo smo sa njima sukobljeni u borbi za Jugoslaviju. Polazeći od ustavne uloge i odgovornosti oružanih snaga u obezbjeđenju nezavisnosti, suvereniteta, teritorijalne cjelokupnosti, ustavnog poretka Jugoslavije, u ime Oružanih snaga i Štaba Vrhovne komande, predlažem:
1. Odmah donijeti odluku o zavođenju vanrednog stanja na cijeloj teritoriji zemlje i suspendovati sva akta koja su u suprotnosti sa Ustavom SFRJ i saveznim zakonima.
2. Donijeti odluku o podizanju borbene gotovosti oružanih snaga uključujući i mobilizaciju djela jedinica do nivoa koji će, prema proceni Štaba Vrhovne komande, garantovati sprečavanje građanskog rata, uspješno suprotstavljanje svakom pokušaju strane vojne intervencije i obezbjeđenju uslova za miran, demokratski i na Ustavu SFRJ i zakonima zasnovan rasplet jugoslavenske krize.
3. Hitno dovođenje narušenog sistema odbrane zemlje u ustavne okvire. Razoružanje i rasformiranje nelegalno formiranih oružanih sastava, u skladu sa Naredbom Predsjedništva SFRJ od 9. januara, potpuno realizovanje stavova i odluka Predsjedništva o rukovođenju Teritorijalnom odbranom i stavljanju sistema vojne obaveze u nadležnost Oružanih snaga.
4. Hitno nastaviti političke razgovore o budućem uređenju Jugoslavije, a u republikama čija se rukovodstva opredjeljuju za otcepljenje, organizovati referendum na kome će se svakome narodu pružiti mogućnost za neposredno i slobodno izjašnjavanje, bez ikakvoga diktata i majorizacije.
5. Sledeći volju naroda iskazanu na referendumu, što prije, a najkasnije u roku od šest mjeseci, doneti ustav jugoslavenske države, organizovati višestranačke izbore i konstituisati nove organe vlasti. Buduće jugoslavensko društvo izgrađivati kao parlamentarnu demokratiju višestranačkoga tipa, bez nametanja bilo kakvih i bilo čijih ideoloških nazora i monopola. Jugoslavija je, kao zajednička domovina svih naših naroda, stvarana u ratu, uz ogromne žrtve. Stoga niko od onih koji su danas na vlasti nema pravo da daje saglasnost za raspad Jugoslavije, niti da se miri sa rušilačkom stihijom kojom je zemlja zahvaćena. Jugoslaviju su stvarali naši narodi i samo oni, svojom slobodno izraženom voljom, mogu da odlučuju o njenoj sudbini. Oružane snage SFRJ dužne su da obezbjede uslove za to. One ne prihvataju raspad Jugoslavije politikom svršenog čina i ugrožavanje njenog opstanka na bilo koji drugi protivustavan način. Svako njihovo drukčije ponašanje predstavljalo bi izdaju zemlje i najteži zločin prema narodu. Završio sam!“


Da ono o čemu je Kadijević govorio na sednici ne predstavlja njegov odlučan stav u vezi s predlogom Štaba Vrhovne komande, izrazio je pored ostalih i admiral flote Branko Mamula, njegov prethodnik na mestu saveznog sekretara za narodnu odbranu. Govoreći o tome Mamula je pored ostalog izjavio: „Kadijević je meni rekao da treba da baci na koljena Tuđmana i to rukovodstvo HDZ, jer je to toliko očevidno da oni na jedan krvav način žele da izvrše razračun u Jugoslaviji i da to ne može proći… On je, van svake sumnje, želio Jugoslaviju braniti, ali da istupi sa oružanim snagama, sa armijom da to učini, to on nikada u svojoj svesti, ni u svom načinu razmišljanja, uopće nije mogao učiniti.“
Javnosti je danas vrlo dobro poznato kako je Štab Vrhovne komande, odnosno vojni vrh, „obezbedio“ granice, kako „nije dozvolio“ međunacionalne oružane sukobe i građanski rat i kako je „sprečio“ nasilja u rešavanju međurepubličkih i međunacionalnih sporova. Što se šezdesetominutnog TV priloga tiče, on je gotovo i zaboravljen, da bi iz „bunkera“ bio izvađen i emitovan u vreme kada je secesija Slovenije i Hrvatske bila gotovo okončana, a vojska sramno podvila rep pred paravojnim formacijama. Prilog sa sednice je, naime, bio emitovan tek u novembru – više od osam meseci po okončanju sednice, neposredno pre nego što je Kadijević „iz zdravstvenih razloga“ podneo ostavku na mesto saveznog sekretara za narodnu odbranu.


ZBOG ČEGA SVET NIJE BIO INFORMISAN „NA PRAVI NAČIN”


Simptomatično je, kada je o ovoj sednici reč, da je Kadijević o njoj govorio jednom stranom izveštaču, ne komentarišući je, ni tada ni kasnije – do odlaska u penziju, pred domaćom i stranom javnošću. Krajem septembra 1991, naime, Kadijević je primio reportera „Skaj njuza“ Ajernuta van Lindena, i odgovarao mu na neka pitanja o krizi i trenutnom stanju na prostorima Jugoslavije. U prilično bledom, nepovezanom i domaćoj javnosti nepoznatom intervjuu, Kadijević je, uglavnom, zauzimao odbranaški stav. On je, kako stoji u stenografskim beleškama s tog razgovora, rekao i sledeće:
„U martu mjesecu ove godine tri dana je zasedala Vrhovna komanda, to znači Predsedništvo kao Vrhovna komanda i Štab Vrhovne komande. Ima sve snimljeno filmom, iz čega se jasno vidi da smo Predsjedništvo upozoravali da će se dogoditi ovo što se događa sada u Jugoslaviji i tada smo zahtevali da se stane na put dok je još vrijeme. Nažalost, nisu nas poslušali, nisu prihvatili naše predloge. Zar je bilo moguće pretpostaviti da se jedan narod naoružava na taj način, a da drugi to neće učiniti…“
Kadijević se ovde poziva na film (reč je, u stvari, o video-materijalu), koji je snimljen šest i po meseci pre ovog intervjua, a koji će javnost videti dva meseca posle navedenog intervjua. Iako je bilo očigledno da je vojni vrh, na čijem je čelu bio Veljko Kadijević, dobrim delom uticao na medijske i vojničke poraze, on se nije ustručavao da zaključujući intervju „Skaj njuzu“ kaže sledeće:
„Mi ništa više ne bismo želeli, što se svijeta tiče, nego da bude zbilja na pravi način informisan o pravoj situaciji u Jugoslaviji i posebno JNA, o njenom ponašanju, mestu, ulozi i nameri.“


Zašto svet dotle nije bio informisan „na pravi način“, zašto ništa nije znao o „ponašanju, mestu, ulozi i namerama JNA“, Kadijević nije rekao ništa. Nije čak nagovestio zbog čega je svet dobio iskrivljenu sliku o događajima u Jugoslaviji. A i laicima je tada bilo jasno da je ta iskrivljena slika bila velikim delom i proizvod činjenice da je vojni vrh od početka odbijao saradnju s domaćim i stranim medijima. Jer svima je, osim vojnom vrhu, bilo jasno da boj ne bije samo „svijetlo oružje“, već da izuzetnu ubojnu moć imaju i mediji. Na nesreću, osim praznih pretnji, vojska čak ni ubojito oružje nije znala da upotrebi.

Javnosti je malo poznato da je Veljko Kadijević posle završetka prvog dana rada trodnevne sednice otputovao u Moskvu radi konsultacije sa ministrom odbrane SSSR-a, maršalom Dmitrijem Jazovim nedavno preminulim (25. februara 2020. u Moskvi), poslednjim sovjetskim maršalom. Još manje je bio poznat sadržaj razgovora koji je vodio sa svojim domaćinom zbog čega su među starešinama u SSNO kružile razne pretpostavke – od podrške Sovjetskog Saveza da JNA izvrši državni udar, do obećanja da će Sovjeti, zatreba li, pružiti vojnu pomoć u cilju očuvanja teritorijalnog integriteta Jugoslavije.
Odlazak Kadijevića u Moskvu čuvan je u najvećoj tajnosti, čak i od mnogih generala pa i od nekih ljudi iz vojnog vrha. Posebno se vodilo računa da vest o putu u Moskvu ne dopre do generala Antona Tusa, komandanta Ratnog vazduhoplovstva, u koga se već tada sumnjalo da iza leđa Vrhovne komande šuruje s Franjom Tuđmanom. Na opšte iznenađenje, međutim, rano ujutru 14. marta putnike za Mosku dočekao je na vojnom aerodromu u Batajnici Anton Tus. Do današnjih dana je ostalo nejasno ko je generala Tusa informisao o putu kada se ima u vidu da je to znalo samo nekoliko ljudi: Borisav Jović, general Blagoje Adžić, admiral Stane Brovet, vazduhoplovni general Mirčetić, pukovnici Vuk Obradović, Nebojša Pavković i autor ovih redova.


VELjKO KADIJEVIĆ I DMITRIJ JAZOV - RAZGOVOR ZA ISTORIJU


Dvočasovnom razgovoru između maršala Dmitrija Jazova i generala Veljka Kadijevića, bez prisustva predstavnika medija, prisustvovali su pukovnik Vuk Obradović, ađutant sovjetskog maršala i prevodilac

Tok razgovora, o kome ne postoje nikakve službene zabeleške, obelodanio je šest godina kasnije Vuk Obradović koji je, na osnovu sećanja i nekoliko ličnih beleški, o razgovoru Kadijevića i maršala Jazova, zapisao pored ostalog sledeće:

V. Kadijević: Američko je polazište da je bolje da se Jugoslavija razbije, nego da ponovo bude socijalistička. To smatraju i neke druge zemlje – pre svega Nemačka, pa čak i Mađarska. Situacija u zemlji je krajnje teška. U Sloveniji i Hrvatskoj na delu je direktni separatizam. Nacionalizam buja i u Bosni i Hercegovini i Makedoniji. Vlada se ponaša proamerički, a Predsedništvo SFRJ je podeljeno – pola članova je za Jugoslaviju, a polovina protiv nje. U takvom odnosu snaga osnovni cilj je da se razbije Armija i preotme vlast u Srbiji. U početku su težište imali na JNA, ali nisu uspeli, pa su u međuvremenu težište prebacili na Srbiju. Ako se ovako nastavi raspad će se dogoditi do kraja godine. Neophodne su odlučne mere da se Jugoslavija sačuva kao država, s tim da u njoj ostanu oni koji to žele i da se promene izvedu bez građanskog rata. Glavnu ulogu u tome imaće Armija, bar u prvoj fazi. To nije lako ostvariti, ali tražimo načina. Interesuju nas vaši stavovi o nekoliko pitanja: prvo, da li bi i šta bi rukovodstvo SSSR-a već sada moglo učiniti da se Americi skrene ozbiljna pažnja na mešanje u naše unutrašnje stvari? Znam da to nije lako, mešaju se i u vaše, ali ako se ne zaustave biće loše i vama i nama. Smatram da je vreme da se to učini. Ako donesete tu odluku, nećemo se ni mi obazirati na njih.

D. Jazov: Možda je trebalo uraditi kao Den Sjaoping. To je bolje nego građanski rat ili da nam narode tuče Amerika. I kod nas se stvari kreću u sličnom smeru. Šest republika ne priznaje centralnu vladu: tri baltičke republike, Moldavija, Gruzija i Jermenija. Sada čekamo referendum, ali jednom ćemo morati da zavedemo red. Tamo su došli fašisti: u Letoniji, Litvaniji, Estoniji i Moldaviji separatisti, a u Gruziji robijaši. Šta da se radi?

V. Kadijević: Ja sam za odlučno delovanje, jer pitanje je: ili ćete vi nastupiti za socijalizam, ili će zavladati oni, pa će vas onda vešati! Drugo, nama prete upotrebom vojnih snaga Zapada. Kažu: nećemo dozvoliti libanizaciju Evrope! Ako dođe do vojnog sukoba u Jugoslaviji i vojne intervencije Amerike, onda bi se to učinilo pod vidom snaga OUN. Kako bi SSSR reagovao – ako bi došlo do toga? Treće, može li se prostor Mađarske koristiti za intervenciju protiv Jugoslavije i da li Mađarska i dalje ilegalno snabdeva Hrvatsku oružjem? Četvrto, kakva je vaša procena moguće uloge Bugarske u predstojećim nedeljama ili mesecima, jer ona se već nudi NATO zemljama? Na kraju, želim da prenesem pozdrave Borisava Jovića predsedniku Gorbačovu. Jović želi da se sastane s njim i spreman je da to učini u svako doba koje odgovara Gorbačovu. Može oficijelno, a može i neslužbeno.

D. Jazov: Bilo bi mi drago da dobijete odgovor na to pitanje do vašeg polaska iz Moskve. Ako to ne bude mogućno, onda ću se postarati da ga dobijete što pre. Gorbačov će u 16 časova biti sa ljudima iz Crkve. Zvaću ga u vašem prisustvu, imam direktnu vezu.

V. Kadijević: Molio bih odgovore na prva dva pitanja: šta učiniti prema Amerikancima, da li je moguće ići sa nekakvim upozorenjem i kakav je vaš stav povodom moguće vojne intervencije Zapada na Jugoslaviju? To je smisao mog dolaska. Stanje kod nas mnogo zavisi od stanja kod vas.

D. Jazov: Slažem se i dobro je što situaciju cenite objektivno. Nedavno su me pitali kako gledam na postojanje Varšavskog ugovora. Odgovorio sam direktno: samo slepac ne vidi da više nema Varšavskog ugovora i socijalističke zajednice. Pitali su me dalje: šta će biti sa tim državama. Rekao sam im da one nisu potrebne NATO-u. Ranije su ih Nemačka i Amerika zvale i obećavale prijem u NATO ako napuste Sovjetski Savez, a kad se Varšavski ugovor raspao rekli su – šta će nam te zemlje! Amerika bi želela da one ostanu takve kakve su i da njihova rukovodstva vladaju što duže, kako bi što više grehova mogla da pripiše socijalizmu. Te zemlje sada lošije žive nego u socijalizmu. Stvar je u tome da se svi bore za vlast, a niko ne radi. Glavni izvor destabilizacije u Sovjetskom Savezu je uništenje privrede. Tri, četiri godine govore: naš glavni bič je državni plan! Ali sve se planira, a niko nije zainteresovan da proizvodi. Sve veze su pokidane. Sada radi samo ono što je u rukama centralne vlade (vojna industrija, ali ne cela), a sve ostalo je otišlo u tandariju… Zapad neće da ratuje, ali će ekonomskim putem ići na Sovjetski Savez i druge socijalističke države. Zbog svega toga delujte hrabro i nikoga se ne bojte… Zapad za sada nema snage za brze intervencije. Tek žele da ih stvore u Istočnoj Nemačkoj. Jugoslovenskoj narodnoj armiji i Jugoslaviji nikakve zapadne snage ne prete. Oni nemaju ni pravo da JNA proglašavaju intervencionističkom.

V. Kadijević: Oni se neće mešati samo ako budu uvereni da će dobiti batine.

D. Jazov: Što se tiče mogućnosti da Mađarska teritorija bude iskorišćena za intervenciju protiv Jugoslavije, mogu da kažem sledeće: sve je moguće, ali kako da se to obrazloži? Oni su već priznali da su isporučili Hrvatskoj deo oružja, ali imaju ugovorenu isporuku veće količine. Ne znamo da li je sve isporučeno… Što se tiče Bugarske, ona je, dok se još nije osušilo mastilo s potpisa o raspuštanju Varšavskog ugovora, tražila od Amerikanaca besplatnu isporuku tenkova. Oni su rasturili komunizam, Socijalističku partiju, sude Živkovu… Kada je o armiji SSSR-a reč, tu je sve komplikovanije nego u Jugoslaviji.

V. Kadijević: Da li se i kod vas organizuju republičke armije?

D. Jazov: Da, ali sada je sve to primitivno. U Gruziji stvaraju nacionalnu gardu i za godinu, dve dana imaće nekoliko hiljada ljudi. Kakva je to armija?

V. Kadijević: Hoćete li ih razoružati?

D. Jazov: Mogu danas, ali nema komande, odnosno odluke! Zašto su to uradili, samo – zašto, zašto, zašto… Samo se pitaju i grde. Sve je na primitivnom nivou, ali i takve formacije pucaju i ubijaju. Kada u Sovjetu počne razgovor o tome, glavna parola je: samo da se Sovjetska armija nigde ne meša. Hoće da nam vežu ruke. Kada su ovde došla dva puka za paradu, svaki dan su me pitali: šta će oni tu?
Tokom daljeg razgovora Jazov je najveću pažnju posvetio političkoj situaciji u SSSR-u, posebno ističući da je sve probleme izazvala perestrojka. On je, pri tome, otvoreno ispoljavao odbojnost prema Gorbačovu. Pri kraju razgovora, pokazujući na njegovu sliku ogorčeno je dodao: „Ma samo kad bi nam ovaj dozvolio, pokazali bismo mi Amerikancima. Bili bi oni manji od makovog zrna.“
Jedina konstatacija Kadijevića posle razgovora s ruskim ministrom odbrane svela se na više puta ponavljane reči da su „Rusi u blatu do kolena i da nisu u stanju da pomognu ni sebi, a kamoli nama“.

* * *

O boravku u SSSR-u i susretu s ministrom Dmitrijem Jazovim Borisav Jović piše:
„Veljko mi je sinoć (12. marta) zatražio saglasnost da preko noći ode u Moskvu na konsultaciju sa Jazovom. Želi da pita da li će nas SSSR zaštititi od eventualne intervencije Zapada, ako idemo na upotrebu vojske za sprovođenje Naredbe Predsedništva. Složio sam se. Išao je i vratio se iste noći. Rusi su rekli da nema varijante u kojoj Zapad računa sa njihovom intervencijom. O sovjetskoj pomoći su izbegli razgovor.“
U toku trodnevne sednice, dodajmo i to na kraju, svakodnevno je snimljen materijal dostavljan pukovniku Ljubodragu Stojadinoviću u VFC „Zastava-film“, gde je trebalo da pripremi jednosatni TV prilog za emitovanje u mreži JRT. Iako je Stojadinović, gledano sa profesionalnog stanovišta, izvanredno obavio povereni mu posao, domaća i inostrana javnost bile su uskraćene za izveštaj o događaju koji je, prema očekivanjima Štaba VK, trebalo da razreši krizu koja je, nažalost, ubrzo prerasla u besmislen krvav bratoubilački rat.


(Pečat/Radisav Ristić)