Pozorišna kritika: Sve dobro, a malo pravog

PO svom romanu "Arzamas", nagrađenom "Ninovom" nagradom, u kome je opisala poslednje godine suživota sa svojom majkom, Ivana Dimić je sazdala pozorišni komad, sa istom temom. Kao iskusni, profesionalni dramaturg, Ivana Dimić je morala znati da se, dramatizujući prozu, pisac opredeljuje za jednu ključnu liniju radnje, kojoj se pridružuju bogati sporedni tokovi. Ostavljajući rasutu, literarnu priču o tonjenju voljenog, zahtevnog roditelja u demenciju i skori odlazak, Dimićeva je postigla utisak scenske ilustracije sopstvenog romana, u izvođenju divnih glumaca, tačnih, ali bez jakog uporišta u dramskoj radnji, da bi bili i istiniti. Ni majka, a ni kćer, nemaju svoj pravi život na sceni, one su samo pojave, čije stanje se ne gradi, nego se podrazumeva.

Uvođenjem lika Smrti, autorka je postigla izvesni iskorak iz realizma, koji bi, svojom bliskošću sa svakodnevicom, mogao da učini scenski život "Arzamasa" banalnim. No, kako je koncipirala pojavu ovog lika, on deluje kao nepotreban dodatak na pretpostavljeni suptilan, delikatan odnos majke i kćeri, blizak, koliko i surov. U tome joj, kao ni u ostatku predstave, Ljiljana Todorović, rediteljka, nije pomogla. Odnos majke i kćeri sa likom Smrti nije produbljen, Smrt nije integralni deo njihovog života, kao ideja konačne i definitivne samoće, o čemu govori, zapravo, ova predstava. U njenom prisustvu sve mora da bude multiplicirano i sudbinsko. A ako se taj lik pojavi samo na početku i na kraju, onda se to čini kao ukras, bez koga se i moglo, uz dobar dramski dijalog dueta na sceni. Pritom, Milan Lane Gutović, kome je rediteljka poverila ulogu Smrti, napravio je od nje svoj poznati kabare. Neizbežnost njegovog lika pretvorila se u komediju bez stvarnog pokrića.

PROČITAJTE JOŠ: Film "Irac" u 10 odsto američkih bioskopa

Branka Petrić, kao Majka, i Nela Mihailović, kao Ćerka, neodoljive su i kao par, i pojedinačno. Velika većina gledalaca je zasuzila, u sećanju na odlazak i ono što je tome prethodilo, svojih roditelja. Nekoliko izvanredno emotivnih scena (zagrljene u krevetu), uz lepu muziku Zorana Erića, doprinelo je da emocija pokrije nesavršenosti ove predstave, koja tretira bolnu i blisku temu, prepoznatljivu u svačijem životu. Drugačijim pristupom autorke i rediteljke, stvarnom dramskom interakcijom, a ne ilustracijom njihovih međusobnih odnosa, a onda i sa Smrću, postigao bi se i viši cilj - tragična karakteristika života, da ne vidimo najvažnije kada nam se događa, nego tek onda kada postane bolna prošlost.