FELJTON - ČETNIČKA ŽUDNJA ZA OSVETOM: Savetnik predsednicima Argentine bio je Milan Stojadinović

Đuro Zagorac

26. 06. 2022. u 18:00

POSLE Drugog svetskog rata većinu emigranata iz Jugoslavije činili su Srbi i Hrvati. Rasuli su se po svetu, s nagonom da se grupišu.

ФЕЉТОН - ЧЕТНИЧКА ЖУДЊА ЗА ОСВЕТОМ: Саветник  председницима Аргентине био je Милан Стојадиновић

Milan Stojadinović i Ante Pavelić u Buenos Ajresu, Foto Vikipedija

Bile su to mešavine sa različitim upotrebnim potencijalom, od nepismenih do akademika i u životnim raznolikim dobima. Srbi su najbrojniji bili u Engleskoj i Severnoj Americi, a Hrvati u Australiji i po južnoameričkim državama, posebno u Argentini. I jedni i drugi su proklinjali sudbinu, a čim su zaradili prvu platu, pomišljali su na osvetu i povratak na "mesto zločina".

Srbi, pripadnici građanske klase, okupljali su se oko kralja Petra II Karađorđevića (1923-1972) i preostalih ministara izbegličke vlade u Londonu; četnici oko vojvode Momčila Đujića (1907-1999) i preživelih pojedinaca iz okrilja Draže Mihailovića; ljotićevci, oko nastavljača svog ideologa Dimitrija LJotića (1891-1945); veliki broj oficira iz nemačkih logora ostao je veran zakletvi "za kralja i otadžbinu".

Komunisti su osvojili vlast, prepakovali teritorijalnu podelu stare-nove države, formirali šest nacionalnih republika-država, jednim zakonom ukinuli su sve zakone kraljevine i u republici, po ugledu na SSSR, jurišom krenuli da grade novi poredak.

IZBEGLI Srbi, ekstremno nastrojeni i zavađeni, imali su, na kraju, zajednički cilj, borbu protiv novog režima oličenog u ličnosti Josipa Broza Tita (1892-1980). Do ostvarenja konačnog cilja trebalo je obavljati pomoćne radnje, organizovati zavere i atentate na određene ličnosti. Među grešnicima iz ratne prošlosti, kojima je sledovala osveta, bio je i Ante Pavelić (1889-1959), poglavnik genocidne Nezavisne Države Hrvatske. Preko Pavelića želeli su osvetu za brojne srpske žrtve, on je Srbima dugovao i jednu "krunisanu glavu", posle ubistva kralja Aleksandra Karađorđevića (1888-1934) u Marselju na smrt je bio osuđen od francuskog suda. U greh, dovoljan za osvetu, pripisan mu je i zločin koji je izvršio nad crnogorskim četnicima Pavla Đurišića, kojima je garantovao prolaz preko Bosne i Hrvatske, a onda ih masakrirao.

Za ovom osvetom naročito je žudela jedna grupa četnika koja je izbegla u Južnu Ameriku. Bilo ih je ne više od tri stotine, najviše u Argentini. Najveće zasluge što se osvetnička vatra nije gasila pripadale su Jakovu Jovoviću, čoveku gvozdenog kova. Jakov je karijeru gradio kao vojnik, dogurao je do komandanta ratnog broda, a našao se i među učesnicima martovskog puča u Beogradu 1941. U toj noći imao je i delikatnu ulogu, uspešno je odglumio glas kralja Petra II Karađorđevića, kada se u ime još maloletnog kralja obratio narodu, preko Radio Beograda, da u istorijskom trenutku za zemlju preuzima kraljevstvo.

Jakov je tako uspešno, za mikrofonom, zamenio kralja da podvala dugo nije bila otkrivena.

U ARGENTINI da se više čuje za Srbe najviše je doprineo i dolazak Milana Stojadinovića (1888-1961). On je bio lider Radikalne stranke u kraljevini, predsednik vlade i tvorac političkog zaokreta Jugoslavije, od tradicionalnih saveznika, Francuske i Velike Britanije, prema Nemačkoj i Italiji. Zdušno se zalagao za postizanje crkvenog saveza, konkordata između Vatikana i Srpske pravoslavne crkve. Oko toga sporazuma strasti, crkvene i političke, toliko su se rasplamsale da ih ni Stojadinović više nije mogao kontrolisati, dovele su do toga da i on sam bude prognan iz zemlje. Preuzeli su Stojadinovića Englezi, koji su ga držali u izolaciji svih ratnih godina.

Stojadinović je važio za ekonomskog stručnjaka, pročuo se u kraljevini i po operaciji sa obveznicama za ratnu odštetu. Siromašni i neupućeni, lako su se, u bescenje, odrekli obveznica. Kad je došao za ministra finansija, Stojadinović ih je isplatio. Omogućio je, tako, partijskim i drugim prijateljima da se preko noći obogate. I u Argentini je pokrenuo list "Ekonomist", kao ogranak čuvenog londonskog nedeljnika. Bilo je i predsednika vlada kojima je Stojadinović pružao savetničke usluge. A kakve je usluge pružao Paveliću, poglavniku NDH, sa kojim je bio i u prisnim odnosima. Otkud ta bliskost?

U VREME kad je vodio jugoslovensku vladu, Stojadinović je razgovarao i pregovarao sa vladom Italije o uspostavljanju odnosa, novom poglavlju između dve države. Stojadinović je tada obećao Musoliniju (1883-1945) da će Jugoslavija sklopiti ugovor, konkordat, sa Vatikanom, čime će se dugoročno rešiti odnosi Katoličke i Pravoslavne crkve. Zauzvrat, tada moćni Benito ponudio je Stojadinoviću - da izruči Jugoslaviji pripadnike ustaške terorističke organizacije na čelu sa Pavelićem, koji su imali svoj kamp u Italiji.

Stojadinović je krenuo da ispuni svoje obećanje, a Musoliniju je zahvalio na "poklonu", nije želeo da preuzme tu terorističku grupu i da joj se sudi. Procenio je tada ovaj Čačanin da mu takva politička predstava može samo naškoditi, još više iskomplikovati ionako otrovane srpsko-hrvatske odnose.

Šta bi bilo da je bilo...

POSLE više godina Stojadinović i Pavelić su se našli na neutralnom terenu, jedan otpisan, propali političar i drugi kao ratni zločinac kome se radilo o glavi. To im nije smetalo da se povampire, sačine ambiciozni plan, da razgraniče Srbe i Hrvate. I šta su tim planom sve usaglasili, jer nisu verovali u opstanak druge Jugoslavije?

I, 1954, posle dosta prijateljskih, a, naravno i po njima, državničkih umovanja, saglasili su se: na tlu Jugoslavije nacrtali su ove tri države - Srbiju, Hrvatsku i Sloveniju. Razgraničenje između Srbije i Hrvatske ih je najviše mučilo, ali su na kraju uspeli. U principu su se držali prirodnih vododelnica, reka - Dunava, Save, Bosne i Neretve. Leve teritorije Bosne pripale su Hrvatskoj, a desne Srbiji. Neretvom su podelili Hercegovinu, a Dunavom Vojvodinu i Slavoniju. Srem, kakav je i danas, pripojen je Srbiji. Srbiji je pripala i južna Dalmacija, osim Dubrovnika, a Hrvatskoj ostatak i ostrva. Da, još važno: Sarajevo bi bilo u Srbiji, a Banjaluka u Hrvatskoj, o kojoj je Pavelić maštao da postane i glavni grad Hrvatske.

Pavelić i Stojadinović su se saglasili da sa obelodanjivanjem "istorijskog sporazuma" ne žure. Da se sačeka povoljan trenutak. Toga se nisu držali prvo novinari u Argentini, a onda su temu preuzeli i mediji u Italiji. Naglašavano je da je sporazum utoliko zanimljiv jer istovremeno uspostavlja i "veliku Srbiju" i "veliku Hrvatsku". Kako su sporazum doživeli u Jugoslaviji i među Jugoslovenima?

POGLAVNIKOVE UMOBOLIJE

U SPORAZUMU Stojadinovića i Pavelića, koje je stvarnost pretekla, najvažnije rešenje je bilo ono o preseljenju naroda. Svi Srbi i Hrvati, koji ne bi bili voljni da ostanu u povučenim granicama mogli bi, uz pomoć državnu, da se presele. A kao najgluplje rešenje bilo je svakako ono da bi Srbi, koji odluče da ostanu u Hrvatskoj, stekli i novi nacionalni status, tretirani bi bili kao Hrvati pravoslavne vere. Vidi se da je Pavelić uspeo da u sporazum "ugradi" duh politike koju je prema Srbima primenjivao i kao poglavnik NDH. Bilo mu je očito važno da u sporazum ugradi i odredbu: službeni jezik i pismo u Hrvatskoj će biti - ikavica i latinica, a u Srbiji - ekavica i ćirilica. To je trebalo da bude nastavak kidanja vekovima uspostavljene kulturne i istorijske veze između Srba i Hrvata, koje je započeto u NDH. Kakav bi nacionalni status imali Hrvati koji ostanu u Srbiji, nije pomenuto.

SUTRA: DVA METKA ZA ANTU PAVELIĆA

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)

ŠTA KAŽE ZAKON: Sme li se voziti u papučama i štiklama - među vozačima postoji velika zabluda vezana za ovu temu