ISTORIJSKI DODATAK - SUDBINA JUGOSLAVIJE ODLUČENA PRE 27. MARTA: Martovski prevrat jedna od epizoda tradicionalne buntovne istorije

Dr Mile Bjelajac

01. 04. 2021. u 13:11

STICAJEM okolnosti dugo godina smo svoju pažnju posvećivali ovoj temi. S početka ona se iskazivala kao jednostavna slika jedne tradicionalne buntovne istorije, da bi se kasnije počela iskazivati kao tema koja deli i provocira političke predstave oprečnih značenja.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - СУДБИНА ЈУГОСЛАВИЈЕ ОДЛУЧЕНА ПРЕ 27. МАРТА: Мартовски преврат једна од епизода традиционалне бунтовне историје

Kralj Petar polaže zakletvu na Dedinju

Na vrednosni sud istoričara uticala su podeljena mišljenja savremenika, ali ništa manje na njih je uticalo preispitivanje korena raspada ili sloma zajedničke jugoslovenske države 1991. godine. Danas, posle svega, skloniji smo da ukažemo da istorijske epizode imaju svoje osobenosti i kompleksnosti, da ih treba u razumevanju ostaviti u njihovom vremenu i nenametati im današnje vrednosne kriterijume.

Dakle, naš interes za temu započeli smo u vremenu dok je veličanje 27. marta bilo opšte i zajedničko mesto u poželjnom i promovisanom narativu u celoj nekadašnjoj SFRJ. Taj datum koji je prisvojen od strane NOP-a kao deo vlastite legitimacije, ostao je to nesumnjivo tokom celog Titovog života. Može da se prati u udžbenicima posleratne Jugoslavije (sažeto: uglavnom delo komunista i naroda, i to svih jugoslovenskih naroda, na čiji bunt je odgovorila vojska smenom vlade itd).

Ovaj datum je obeležavan kao simbol antifašističke borbe i nepristajanja na diktat "novog poretka". Slavljen je kao datum koji je Jugoslaviju svrstao na stranu antihitlerovske koalicije i učvrstio njen posleratni status zemlje koja je stvarala OUN. Instrumentalizacija istorije 27. marta traje od samog događaja pa naovamo. U toku Drugog svetskog rata obeležava ga Ravnogorski pokret, Vlada u izbeglištvu, Saveznici, ali se obeležavao i na tlu okupiranih zemalja.

VOJNI udar 27. marta primljen je sa ushićenjem od javnog mnjenja kako u Višijevskog, tako i okupiranoj zoni Francuske. Višijevska cenzura je bila bespomoćna da to zataška. Slično je bilo posle napada Nemačke na Jugoslaviju 6. aprila. U Francuskoj su zabeležene projugoslovenske demonstracije 10. aprila. U jednom ilegalnom letku koji se pojavio na okupiranoj teritoriji, uz sliku mladog kralja Petra II, stoji da su se digli mučenici da odbrane čast domovine, slobodu.... Srbija vraća maestralno svoj dug Francuskoj 1914-1918. Ovaj kratak opis zaista predstavlja delić tačne istorije duševnog stanja svih koji su bili u ratu ili su se spremali na borbu protiv "novog poretka". Grčki "Akropolis" je pisao da "ono što se dogodilo u Jugoslaviji predstavlja jedan od najsjajnijih događaja u novoj istoriji, u stvari, u čitavoj istoriji..." Slično piše New York Herald tribyne. O tom duševnom stanju mnogi su ostavili autentična sećanja bez zadrške i pored saznanja da je u Aprilskom ratu došlo do sloma, a zemlja pala u teška iskušenja.

Srpski narod se odlučno suprotstavio ulasku u Trojni pakt

Prvi pomak u domaćoj istoriografiji i medijskoj prezentaciji odnosio se na zapažanje da su u prvom planu bili akteri vojnici, a da je komunistička podrška došla tek tokom manifestacija građana, nadalje da je dominantna struja u obaranju politike priklanjanja Trećem rajhu i silama Osovine bila u Beogradu i Srbiji.

U hrvatskoj istoriografiji (LJubo Boban) počelo se insistirati da je puč od 27. marta imao pre svega svoje unutrašnje političke razloge, te da nije primarno bio okrenut prekidu sa silama Osovine. Insistiralo se da je meta bilo rušenje sporazuma Cvetković-Maček, a taktički potezi vlade na umirivanju Nemačke i Italije kako bi se dobilo na vremenu, imali su status "ključnih dokaza" da pučisti nisu raskinuli Pakt. Ako je deo protagonista puča imao rezerve prema Sporazumu iz 1939, Simovićevo uveravanje da taj sporazum ostaje na snazi doveo je do pristanka HSS da uđe u koncentracionu vladu.

O "drugom" argumentu ne vredi trošiti reči preko onog što je navedeno u Operativnom dnevniku nemačke Vrhovne komande 28. marta: "Vojni udar u Jugoslaviji uperen je pre svega protiv Nemačke. Nova vlada je neprijateljski raspoložena prema Nemačkoj. Juče sastanak ambasadora Herena s novim ministrom spoljnih poslova. Reč je o pokušaju da se nastavi sa dosadašnjom politikom prijateljstva sa Nemačkom. Ovo stoji u suprotnosti sa Pozivom armiji i stanovništvu."

U SOCIJALISTIČKOJ Jugoslaviji nešto ranije su započele rasprave o britanskim vezama i učešću Velike Britanije u podsticanju i izvršenju vojnog udara. Tokom sedamdesetih kroz dela domaćih i prevode stranih autora, a na osnovu do tada otvorene britanske građe, bilo je jasno sledeće: Tek 21. marta kada su propali pokušaji da se pritiskom na Vladu otkloni potpisivanje Pakta dolazi do inicijative za udar. Tada se traže snage koje bi ga mogle izvesti. Diplomatija i SOE još 24. marta procenjuju da njihove veze - Zemljoradnička stranka, Narodna odbrana, Srpski kulturni klub, SDS i pojedinci mogu pripremiti teren za udar, ali ga ne mogu stvarno i provesti. NJihove veze traže podršku unutar vojske. Traži se ličnost iz redova penzionisanih generala.

 

Hitler i knez Pavle početkom marta 1941. godine

I Poslanstvo i SOE su 25. marta nesigurni u uspeh. Na kraju niko od njihovih veza nije organizovao i izveo udar. Što se tiče kontakata po vojnoj liniji, 21, 22. i 23. marta (prema izveštajima) još uvek je preokupacija Britanaca da u slučaju pristupa Jugoslavije Paktu, evakuišu jugoslovenske vazduhoplovne snage i podrže "južnu" armiju, ako se bude htela boriti. Jedini dokument (izveštaj) pre udara, u kome se pominje general Simović kao vođa organizacije koja namerave izvesti državni udar, dobijen je iz Beograda 26. marta uveče. U njemu se još navodi da je Simović molio Britance da imaju poverenja u njega i njegovu organizaciju i da se na udar ne može čekati više od nekoliko dana.

Britanci su želeli da dođe do promene, ali oni koje su oni plaćali i pomagali oružjem i štampanjem letaka (Zemljoradnička partija, Srpski kulturni klub, Narodna odbrana) nisu bili organizatori i sprovodioci puča. Organizatori su ipak bili samonikla organizacija (sa začetkom misli o promeni još iz 1937). Osećanje da se paktom izdaju nacionalni interesi, izdaju stari saveznici i budućnost pokrenuli su i ohrabrili mlade oficire da podrže generala Mirkovića.

Posle vojnog udara mnogi, kao vojni i vazduhoplovni atašei pri britanskom poslanstvu, počeli su uvećavati svoju ulogu u zbirnim raportima.

Dok Francuska nije pala, knez Pavle je iza politike neutralnosti vodio politiku savezničke saradnje uprkos nemačkim pretnjama. Nemci su 6. aprila 1941. objavili dokumenta o aktivnoj saradnji Jugoslavije sa Francuskom tokom perioda neutralnosti, na osnovu zarobljene arhive francuskog Generalštaba i Ministarstva spoljnih poslova: Projekat formiranja ekspedicionog korpusa započet 19. augusta 1939, bliska saradnja i saglasnost gledišta dva generalštaba, razmena vojnih misija, omogućavanje ratnog transporta u korist Francuske i Engleske, razmena obaveštajnih informacija, i izjava od 11. juna 1940 da će Jugoslavijia stupiti u rat na strani Francuske ako se tamo situacija preokrene.

KNEZ Pavle je nastojao da uz pomoć patriotski orijentisanih ministara i generala, sa osloncem na SSSR, vodi politiku hitnog naoružavanja i jačanja odbrane kao faktora odvraćanja od nemačkih pritisaka. Taj pokušaj započet posle pada Francuske, prekinut je bez obrazloženja sa sovjetske strane u februaru 1941. Dakle sve su to činili "izdajnici" Nedić, Pešić, Kosić, Cincar-Marković i knez Pavle.

U konačnoj odluci, iznuđenoj pretnjama, pritiscima, poveo se za mišljenjem članova krunskog saveta, a posebno izlaganjima generala Pešića i Kosića da vojska ne može dati duži otpor do šest nedelja koliko su bile zalihe municije. Na saveznike se s pravom nije računalo.

"Kako bi prošli da nije bilo 27. marta?" Bolje, uvereni su čak i poslenici struke. Naš je odgovor da to nikad nećemo saznati, jer se nije ni desilo. Ono što kao istoričari danas znamo, a mi često podsećamo, sudbina Jugoslavije je bila odlučena pre 27. marta 1941. godine. Vojni slom Francuske 22. juna 1940. predstavljao je snažan moralni udarac za većinu iz jugoslovenskog generaliteta. Mada su činjeni ogromni napori da se nabavi nova vojna oprema (1937-1940), vladala su podeljena osećanja: ostati u oružanoj neutralnosti ili se aktivno priključiti Saveznicima. U prilog prvoj opciji, pored manjka opreme i naoružanja, dodatne argumente su davale činjenice da su separatističke snage dnevno umnožavale svoje akcije protiv države, a Nemačka i Italija povećavale politički i vojni pritisak da se vojno i državno rukovodstvo Jugoslavije opredeli. Politika neutralnosti, što su Saveznici znali, omogućavala je Jugoslaviji da njeni brodovi slobodno plove i da dopremaju naoružanje i opremu. Takođe, neutralnost je omogućavala isporuke iz okupirane Čehoslovačke, Nemačke i Italije.

Dušan Simović kao predsednik vlade

Ministar vojske i mornarice, general Milan Nedić u toj teškoj situaciji posle sloma Francuske, obratio se političkom i državnom rukovodstvu zemlje da razreši dilemu kojim će pravcem zemlja ići i da se po tome vojska orijentiše u svome radu. U svakom slučaju, smena generala Milana Nedića sa položaja ministra usledila je posle dva važna događaja, italijanskog bombardovanja Bitolja 6. novembra 1940. i Nedićevog memoranduma Namesništvu i Ministarskom savetu 1. novembra.

General Nedić je pošao od konstatacije da se strateška situacija drastično promenila na štetu zemlje. Armija, po ministrovom mišljenju, nije mogla odoleti istovremenom, koncentričnom udaru Nemačke, Italije, Mađarske, Rumunije i Bugarske. Posledica bi bila komadanje i uništavanje zemlje. Državnom rukovodstvu ponudio je tri moguće opcije. Prva je bila da se izvrši potpuna mobilizacija i da se krene u pomoć Grčkoj i spreči strateško opkoljavanje Jugoslavije prodorom Italije u severnu Grčku. Eventualnu englesku pomoć realno je procenjivao kao nedovoljnu. Druga ponuđena opcija bio je savez sa Rusijom, koja ni sama nije bila u najzahvalnijoj poziciji, a pritom fizički odvojena i u nemogućnosti da pruži direktnu pomoć. Treća opcija, za koju je, kako je smatrao Nedić, još bilo vremena, jeste prilazak Osovini.

U MEMORANDUMU knezu Pavlu i predsedniku vlade Dragiši Cvetkoviću 13. februara 1941, ministar inostranih dela Cincar-Marković, pokušava da odgoneta nemačke namere i jugoslovenske izglede. "Nemci će nam ponuditi nešto što treba najbolje da posluži njihovoj ratnoj politici i ciljevima koje imaju u ovom delu Evrope", započinje on obraćanje. Sluti da će predlozi biti teški za Jugoslaviju i njenu budućnost. Koncentriše svoju pažnju na zahtev za propuštanjem trupa koji u slučaju prihvatanja liči na samoubistvo po nagovoru. Trojni pakt po njemu nesumnjivo znači vojnu saradnju i vezivanje sudbine za tri sile koje su ga zaključile. "Pristupanje njemu dovelo bi nas neminovno u sukob sa Engleskom i Sjedinjenim Američkim Državama."

Na kraju on upozorava: "... U slučaju napada i otpora naša čast bi bila čitava, a to značiti nešto u trenutku likvidiranja ovoga rata." Ovaj poslednji stav je svakako refleksija britanskih i američkih pritisaka na Jugoslaviju i poruke američkog predsednika knezu Pavlu 22. februara 1941: "Sjedinjene Države ne gledaju samo na sadašnjost već i na budućnost. ... ceo svet gleda s istinskim simpatijama na svaku naciju koja se odupre napadu, i vojno i diplomatski, od strane razbojničkih sila." Ruzvelt je naveo primere zemalja koje su se oduprle i ukazao da će sve biti obnovljene posle rata. "Odupreti se slavno, ako je potrebno rizikovati krah, ali i verovati u konačnu pobedu saveznika."

Nedić i Cincar-Marković su, dakle, u svoje vreme znali za nemačke pritiske i "sugestije" da se Jugoslavija bezuslovno, u svom interesu, prikloni Rajhu, ali nisu znali, kao ni knez Pavle, ono što će biti vidljivo iz dnevnika grofa Ćana, a to je da je 7. jula 1940. godine bilo odlučeno kod Hitlera "da Jugoslavija kakva je sada neće moći da ima prava građanstva u novoj, od Osovine stvorenoj Evropi". Po tom načelnom planu, dogovorenom u Rimu, kada dođe vreme za njegovu realizaciju, Dalmacija je predviđena u italijanskoj zoni, Slovenija i veći deo Hrvatske u Nemačkoj, a Mađarskoj dobar deo od "sadašnje granice do Zemuna". Iz bugarske prestonice se čulo da je generalisimus Žekov posle povratka sa razgovora kod Hitlera i Fon Ribentropa preneo sofijskim zvaničnicima i da se čeka konačna pobeda Rajha za komadanje Jugoslavije, koja će se svesti na granice Stare Srbije, a Grčka, koja je saveznik Engleske, biće podvrgnuta, tretmanu kakav zaslužuje.

Imajući prethodno u vidu, u drugom svetlu pratimo dokument sa informacijom da je državni sekretar Vajczeker preneo ministru inostranih poslova Fon Ribentrpu 17. marta 1941. kako su Mađari zabrinuti da će Rajh možda odbaciti njihove revizionističke zahteve i data obećanja, ako Jugoslavija pristupi Trojnom paktu.

DAKLE, za prethodno navedeno odgovorni u jugoslovenskom vrhu nisu znali. Ostaje da nagađamo šta je u planu Osovine iz leta 1940. značilo da će se pitanje Jugoslavije rešavati kada se stvari u glavnim crtama budu prelomile na važnijim glavnim frontovima. Kao istoričari znamo da je višijevska Francuska okupirana u novembru 1942. godine, ali i pre toga Jevreji su morali da budu deportovani. U Mađarskoj je vršena deportacija 1944. kada je sudbina Rajha bila izvesna. Ne znamo, niti ćemo moći ikad proveriti pretpostavku kako bi se razvijao rat na istoku i kada bi potreba iziskivala likvidiranje "balkanskih nepoznanica". Znamo da Treći rajh nikada nije držao do potpisanih obaveza. Znamo za politiku pritisaka koje je provodio, od etape do etape. NJihova ultimativnost je rasla u srazmeri novih okolnosti.

Vlatko Maček polaže zakletvu za ulazak u Simovićevu vladu

Danas znamo prema Operativnom dnevniku da je 27. marta 1941. u 13 sati nemačka Vrhovna komanda dobila naredbu da Jugoslaviju uništi vojno i kao državu. Da je isto veče Hitler potpisao pripremljenu "Direktivu 25". Da je pomeren napad na Grčku, a da je plan "Barbarosa", napad na SSSR, pomaknut sa 16. maja za pet nedelje. Znamo da je maršal Fridrih fon Paulus, član Vrhovne komande od jeseni 1940. pred sudom u Nirnbergu izjavio da su "sve pripreme za Barbarosu vršene u skladu s predviđenim datumom za napad oko 15. maja 1941. godine. Taj je datum Hitler izmenio krajem marta zbog događaja u Jugoslaviji. Zbog odluke da napadnemo Jugoslaviju morali smo datum predviđen za napad na Rusiju odgoditi za oko pet nedelja".

Znamo, takođe, da niko od pučista, aktera 27. marta kao ni skeptici koji su pometeni sa scene nisu naslućivali niti su pominjali mogućnost genocida nad srpskim narodom u slučaju sloma države. Postojala je samo Nedićeva opservacija: "Iako na kraju krajeva ipak izgubimo izvesne delove naše zemlje za kompenzacije susedima nećemo svakako izgubiti onoliko i onako, ako bi bili neprijatelji i silom pokoreni. U protivnom izgleda mi da će srpski narod poraz Jugoslavije najviše platiti."

REALPOLITIKA KNEZA PAVLA

SEDAMDESETIH godina u Jugoslaviji otvorilo se pitanje stvarnog držanja kneza Pavla prema silama Osovine, kao i onih ljudi koji su na Krunskom savetu doneli iznuđenu odluku. Knez Pavle po svome osećanju nije bio protagonista fašizma, nije bio izdajnik u smislu delovanja majora Kvislinga ili sličnih primera. Smatrao je da vodi politiku mogućeg - realpolitiku. Nije bio ni čovek drastične odluke. Zasada izgleda da je stvarno verovao nemačkim obećanjima sadržanim u tajnom dodatku Protokolu o pristupanju Trojnom paktu (Solun u jugoslovenskim rukama, neučestvovanje u ratnim naporima sila Osovine i nekorišćenje teritorije Jugoslavije za transporte trupa sila Osovine).

ISTORIČARI UNOSE ZABUNU

U NEKIM vrednosnim ocenama koje dolaze od istoričara, ističe se da je jedna od posledica 27. marta i sloma države 1941. godine, pored ratnih patnji i žrtava, bilo nametanje 55 godina komunističke vladavine "čijih posledica nikako da se oslobodimo". Prenebregava se činjenica da je uzrok za tu posledicu pre odnos Zapadnih sila prema SSSR-u. Upoređujući sudbine Poljske, Čehoslovačke, Rumunije, Mađarske, Bugarske, Grčke i Italije možemo tačno situirati jugoslovenski slučaj. Jugoslavija je izbegla nametanje čvršćeg sistema kakav su upoznale istočnoevropske zemlje Varšavskog ugovora, njen put posle 1948. godine je imao svoje specifičnosti. Zanimljivo je da jedan broj istaknutih savremenika smatra da se nije trebalo obazirati na raspoloženje masa, pa i oficirskog sastava i vojnika već čvrsto provoditi politiku vlade i primljene međunarodne obaveze. U žargonu, "da ulica ne sme da vodi politiku". U svetlu savremenih iskustava ovo bi moglo da zvuči zanimljivo.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)