ISTORIJSKI DODATAK -DOMOVINA , TO JE - SLOBODA: Milovan Đilas i Mihajlo Mihajlov, prvi disidenti koji su se našli na svetskoj sceni

Slobodan Kljakić

10. 06. 2021. u 17:14

U BEOGRADSKOM časopisu "Republika", započeta je neka vrsta rekonstrukcije istorijata disidentstva u Jugoslaviji i Srbiji posle 1945. godine. U uvodnom tekstu tog serijala, Nebojša Popov objavio je ogled pod naslovom "Disidentska skrivalica", u kome je izneo stav da se "pod disidentima i disidentstvom obično podrazumeva jedna osobena politička i kulturna pojava u zemljama "realnog socijalizma" iz razdoblja između Staljinove smrti (1953) i pada Berlinskog zida (1989).

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК -ДОМОВИНА , ТО ЈЕ - СЛОБОДА: Милован Ђилас и Михајло Михајлов, први дисиденти који су се нашли на светској сцени

Arhiva

Puteve istraživanja ovog fenomena, ukazao je Nebojša Popov pre više od dve decenije, otvarali su analitičari kulture, na primer, Mirko Đorđević, koji disidentstvo posmatra kao pojavu između revolucije i reforme, pojavu koja se javlja kroz istoriju religije i crkve, a u novije vreme - komunizma. Popov navodi i stav sociologa Božidara Jakšića, "koji disidentstvo smešta u tradiciju pobunjenika i jeretika". Mih ajlo Mihajlov je pojam disidentstva etimološki izveo iz latinske reči dissideo koja znači "ne slažem se".

U pomenutom ogledu Nebojša Popov navodi da je "u prvim godinama nakon Drugog svetskog rata, Jugoslavija spolja izgledala kao demokratska država", ali je iznutra bila antidemokratska: "Fasada je izgledala svetlo, a unutra je bilo sve tamnije." Izbori su bili "trka jednog konja", "prividno su postojale institucije parlamentarne demokratije - sloboda štampe, sloboda političkog organizovanja i delovanja i sloboda izbora", postojala je i opozicija - "vanfrontovska" i "frontovska" - ali je ona ubrzano gašena. "Ništa od toga nije bilo formalno zabranjeno, ali je sve faktički onemogućeno i odgurnuto na 'smetlište istorije', u ime novog poretka - bespartijske demokratije i samoupravljanja."

TAKVE OKOLNOSTI bile su rodno mesto disidentstva u poratnoj Jugoslaviji. Veliki buntovnik Milovan Đilas, uz Josipa Broza Tita, Edvarda Kardelja i Aleksandra Rankovića, vodeći kormilar jugoslovenske revolucije i do 1950. godine kreator temelja nove Jugoslavije, u prvom zamahu po sovjetskom, staljinističkom obrascu, a posle 1948. po obrascu specifičnog jugoslovenskog "antistaljinističkog staljinizma", vrlo brzo će, kroz burnu unutrašnju transformaciju, razumeti da izborena, revolucionarna pobeda u ratu, nema izgleda na uspeh ukoliko ne bude učinjen odlučujući korak - pokretanje nove revolucije.

Suočen sa stanjem u zemlji Milovan Đilas digao je svoj glas protivljenja. Istakao je zahtev da na pragu nove epohe socijalizam u Jugoslaviji zasnuje svoje temelje u novoj revoluciji - novoj demokratiji koja će značiti prošireno polje slobode i nemilosrdnu borbu protiv birokratije, pošto su socijalizam i demokratija vezani neraskidivom pupčanom vrpcom, pošto socijalizma bez demokratije nema.

Ove stavove Đilas je izneo u tekstu "Novi sadržaji", koji je objavio u zvaničnom partijskom glasilu, dnevnom listu

"Borba" 11. oktobra 1953. godine, definišući neku vrstu sopstvene strategije za budućnost - nova demokratija u Jugoslaviji treba da traži i da pronađe svoje nove ciljeve, što su buržoazija i birokratija u poratnom svetu već učinile.

USLEDIO je niz Đilasovih tekstova, uključujući i onaj od 15. novembra u kome se zalaže za nezavisno sudstvo, a činjenica da otvara pitanje demokratije u državi stvorenoj 1945. godine, u čemu je zdušno učestvovao, izazvala je među čitaocima ogromno iznenađenje. Bilo je to čudo zbog koga je tiraž "Borbe" naglo rastao, a odjeci u javnosti jasno su pokazivali da Đilasovi stavovi nailaze na veliku podršku u svim slojevima društva, izuzev u već okoštaloj birokratskoj nomenklaturi.

Tito je ćutao, nije se protivio objavljivanju Đilasovih članaka, ali se nije, čak ni među najbližim saradnicima, izjašnjavao u prilog stavova izloženih u tim tekstovima.

Tek uoči nove, 1954. godine, Peko Dapčević je samom Đilasu i Vladimiru Dedijeru preneo poruku koju je čuo od Tita, pošto se s njim prethodno sreo u LJubljani - Tito je protiv Đilasovih članaka. U atmosferi potpune neverice, uz komentare natopljene čuđenjem, Đilas je ćutao, ali je, uprkos tom šoku, 4. januara 1954. u "Borbi" objavio poslednji tekst s naslovom "Revolucija". Ustao je protiv monopola komunističke partije, Tim tekstom, Đilas je definitivno postao pobunjenik s kojim se treba radikalno obračunati.

U isto vreme je objavljen i januarski broj časopisa "Nova misao" za 1954. godinu, u kome je Đilas objavio tekst "Anatomija jednog morala", koji će Đilasu konačno doći glave. Taj broj "Nove misli", poslednji u kratkom životu ovog nadpartijskog časopisa, odmah je zabranjen, a kakva će sudbina Milovana Đilasa biti, bilo je očito na sednici CK SKJ održanoj 16. i 17. januara 1954. - bačen je na partijsku lomaču. Bila je to "tipična staljinistička inkvizitorska predstava", na kojoj je "više od sto crkvenih kardinala ponavljalo dogmatske optužbe" protiv Đilasa, piše Vladimir Dedijer, jedini koji je, uz Mitru Mitrović, na tom dvodnevnom skupu ustao u Đilasovu odbranu.

Prvi veliki disident jugoslovenskog komunizma našao se na sceni ne samo lokalne, nego i evropske i svetske istorije. Progon je počeo i trajaće godinama, uključivši Đilasove mnoge zatvorske godine, a Dedijerov višegodišnji odlazak u inostranstvo.

U pomenutom ogledu Nebojša Popov navodi: "Zna se da je o disidentima mnogo šta sporno, ali je opšta saglasnost da je Đilas najpoznatiji i najveći disident, daleko pre disidentstva Solženjicina, Saharova, Mihnjika, Havela i drugih. NJegove knjige nalaze se u mnogim bibliotekama. Najpoznatija od njih - 'Nova klasa' (prvo izdanje, na engleskom jeziku, 1957, a domaće izdanje tek 1990. godine) - prevedena je na bezmalo sve poznatije svetske jezike i nalazi se u svakoj boljoj biblioteci sveta."

NEBOJŠA Popov je čak rednim brojem označio da se na njegovoj listi disidenata, pod brojem 2, nalazi Mihajlo Mihajlov, "naučnik, književnik i publicista", koji "važi za najznačajnijeg i najplodnijeg jugoslovenskog disidenta, odmah iza Đilasa". Potomak ruskog emigranta, rođen u Pančevu, student u Nišu, Sarajevu, Beogradu i Zagrebu, asistent na Filozofskom fakultetu u Zadru, koji je "najviše objavljivao u Beogradu, a u Srbiji je najviše i robijao", Mihajlov je boravio u SSSR-u 1964. godine. U beogradskom časopisu "Delo" početkom 1965. počeo je da objavljuje utiske iz Moskve, opisujući tamošnju alternativnu scenu - pesnike, slikare, muzičare, naučnike i filozofe, stavove "raznih bundžija". Posle drugog teksta "Delo" je zabranjeno, pošto je ambasador SSSR-a u prilozima Mihajlova video tešku nepodopštinu. Intervenisao je kod Tita, koji je tekstove mladog zadarskog asistenta ocenio kao povampirenje "đilasovštine". Mihajlov je uhapšen 5. marta 1965, osuđen je na godinu dana zatvora uslovno i izbačen s fakulteta. Pošto je nastavio da objavljuje u inostranstvu, u Zadru mu je 1966. priređeno drugo suđenje, a kazna preinačena u bezuslovnu. Dok je izdržavao kaznu, zbog pokušaja da s grupom prijatelja pokrene nezavisni časopis, u Beogradu je u aprilu 1967. godine osuđen na tri i po godine zatvora zbog "neprijateljske propagande".

Pohapšeni su i drugi članovi ovog kružoka, u Zadru filozof Franjo Zenko, u Zagrebu istoričari Marijan Batinić i Danijel Ivin, a u Beogradu slikar Leonid Šejka i arhitekta Predrag Peđa Ristić. Pod udar istrage su došli i slikar Mladen Srbinović, arhitekta Slobodan Mašić, pisac i slikar Miro Glavurtić i advokat Jovan Barović, ali njima nije suđeno.

I U PISMU upućenom Titu posle pada Aleksandra Rankovića, Mihajlov se deklarisao kao pristalica đilasovštine (bez navodnika). "Ja se u potpunosti sa Vama slažem da služba državne bezbednosti ne sme biti iznad društva, ali smatram da niti Savez komunista... takođe ne sme biti iznad i iznad jugoslovenskih zakona i Ustava... ni u kom slučaju ne može imati isključivi monopol na izgradnju socijalizma." Stvaranje druge socijalističke partije, "ni u kom slučaju ne vodi u uništavanje Vašeg načina mišljenja, kao što niti stvaranje demokratske socijalističke druge partije, ne vodi uništenju Saveza komunista. U slobodi se mnoga dobra mogu ostvariti". Posle izlaska iz zatvora 1970, nastavio je da piše, opet mu je suđeno 1974, sada s kaznom od sedam godina strogog zatvora, ponovo zbog "neprijateljske propagande". Pomilovanje je usledilo u novembru 1977. godine, posle čega je Mihajlo Mihajlov u maju naredne godine otišao na "privremeni rad u inostranstvo".

Često je citirana jedna rečenica iz eseja Mihajla Mihajlova: "Domovina, to nije geografski pojam, domovina, to je - sloboda!" Zbirka njegovih ogleda objavljena 1994. godine ponela je baš taj naslov - "Domovina je sloboda".

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)