ŽIVOT UVEK ZASLUŽUJE BORBU: Šapčanka Snežana Kandić (61), ravno tri decenije na hemodijalizi i toliko se nada pozivu za transplantaciju

V. Mitrić

27. 11. 2021. u 13:00

KADA sam krenula na hemodijalizu imala sam 31 godinu i bila sam najmlađa među takvim pacijentima. Teška je ovo bolest.

ЖИВОТ УВЕК ЗАСЛУЖУЈЕ БОРБУ: Шапчанка Снежана Кандић (61),  равно три деценије на хемодијализи и толико се нада позиву за трансплантацију

Foto V. Mitrić

Preteška. Borim se svim snagama koliko mogu. Istina je, međutim, da su lekari i zdravstveno osoblje anđeli naših života. Ništa nama bez njih. Bog ih blagoslovio za sva vremena. To, možda, najbolje shvatimo mi koji dugo, dugo bolujemo od teške bolesti, ali smo živi i znamo da je život, zaista, lep i da se treba boriti za njega. Život uvek zaslužuje borbu.

Ovako, za "Novosti", govori Snežana Kandić (61) iz Šapca, hrabra žena koja ravno tri decenije ide na dijalizu. Najpre dva puta, a poslednjih godina tri puta sedmično.

- Nisam znala da imam kamen u bubregu. Posle izvesnog vremena operisana sam, ali su ostale teške posledice. Stala su mi oba bubrega, a ispostavilo se i da sam rođena sa jednim koji je bio mnogo manji od drugog - priča Snežana.

- To su bila vremena opskurne, nejasne dijagnostike. Nisu ni blizu ovima danas, kada se, recimo, kroz ultrazvuk i nalaze stvara potpuna slika o stanju bubrega.

Snežana je zahvalna osoblju u šabačkoj bolnici, Foto V. Mitrić

Naša sagovornica se seća početka dijaliziranja, 1991. godine, koji se poklopio sa teškim vremenima, sa početkom rata na tlu nekadašnje SFRJ.

- Usledile su godine sankcija, bombardovanja. Često je nedostajalo i osnovnog materijala.

Ali, naše glavne sestre su se borile, kao lavovi, da obezbede sve i kad je bilo najteže.

Zauvek sam im zahvalna - iskrena je ova hrabra žena rodom iz Odžaka.

Posle tri decenije odlaska na dijalizu, Snežana veruje da je od velike važnosti akcija za zaveštanje kadaveričnih organa, koja je, kako kaže, trenutno malo utihnula zbog pandemije kovida 19. I sama je odavno kandidat za transplantaciju, ali, do sada, ravno 30 godina, nije pozvana.

- Moj otac je želeo da mi daruje bubreg za transplantaciju, ali ispostavilo se da ima nekakve ciste na njima i da ne može - priča Snežana, spremajući se za još jednu hemodijalizu u šabačkoj bolnici, čije je odeljenje postalo davno njen drugi dom.

- Dirnula me je pažnja kada su se u bolnici setili da sam navršila 30 godina hemodijalize. Darovali su mi buket cveća i najlepše želje, i ja njima i njihovim porodicama.

Za osoblje i lekare na čelu sa dr Draganom Stanković Tošković, načelnicom Službe nefrologije sa dijalizom, kaže da su izuzetni ljudi koji godišnje obave 17.000 dijaliza!

- Sada je neuporedivo bolje, uz opremu, imamo i odličan, komforan prostor, divnu negu i brigu osoblja. Ranije smo imali skučen prostor, radilo se u tri smene, sa međusmenama, bilo je jedva desetak aparata. Sada ih je više od trideset i to vrhunskih, koji su nam doneli svetlost u sve ove muke - priča Snežana i veli da najviše brine što se njima na odeljenju, nažalost, pridružuje mnogo mladih pacijenata.

Poučena, kako kaže, svojim 30 godina dugim iskustvom, apeluje na sve da, bar jednom godišnje, urade sve analize i ultrazvuk svih organa.

- LJudi treba da znaju da, dok su zdravi, treba da piju čak pet-šest litara tečnosti. Mi na hemodijalizi ne možemo, nama je to ograničeno - kaže Snežana.

- Oduvek sam bila disciplinovana i slušala savete lekara i osoblja za uspešniju i lakšu borbu sa mukom koju nosim. Eto, to je i dalo rezultate. I mi pacijenti između sebe razmenjujemo iskustva koja su dragocena. Medicina je, za 30 godina, mnogo napredovala i ljudi ne treba da zanemare svoje zdravlje i da, ne daj Bože, dođu u situaciju u kakvoj smo mi. Preventiva je najvažnija. U vreme kada sam obolela, dijagnostika i sve drugo bili su na jako, jako niskom nivou. Zato sadašnje šanse ljudi treba da iskoriste. Da ne bude kasno!

NAJVAŽNIJA JE PODRŠKA PORODICE

SNEŽANA Kandić je i u Šapcu, a verovatno i u Srbiji i regionu, pacijent koji najduže odlazi na hemodijalizu. Živi u divnoj porodici sa sinom, snahom i dve unuke bliznakinje, Helenom i Kristinom, na koje je ponosna i koje obožava. A, i one na baku, pokazujući, iako male, mnogo razumevanja za nju. Istina, ni baka nije zahtevna. Vedrog je duha i ko je ne zna, ne bi ni pomislio da su joj bubrezi stali pre tri decenije.

- Svima hvala na brizi, nezi i razumevanju, ali za život kakav je moj, presudna i najvažnija je podrška porodice - kaže naša sagovornica.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)