JEO SAM SVOG PRIJATELJA DA NE BIH UMRO: Najtragičnija avionska nesreća u istoriji u kojoj ni za preživele nije bilo spasa

Avion se srušio ranog jutra 13. oktobra, u ekstremno teškim vremenskim uslovima. U avionu je bila ragbi ekipa, njihova porodica i pijatelji.

Od ukupno 45 putnika, 12 ih je poginulo pri samom udaru u tlo, a petoro ih je umrlo sledećeg jutra od posledica povreda zadobijenih pri padu. Roberto Kanesa (63) jedan je od preživelih u nesreći, a u svojoj knjizi o iskustvu koje mu je promenilo život opisao je kako su jeli svoje stradale prijatelje da bi preživeli.

Među preživelima bio je i Kanesa, pedijatar i kardiolog, koji je 40 godina nakon nesreće svoju ispovest odlučio da podeli s celim svetom.

Kanesa je u vreme nesreće imao 19 godina. Gledajući kroz prozor aviona osetio je kako nešto nije u redu: Turbulencija je bila sve jača i avion je propadao - nikako nije mogao da dosegne odgovarajuću visinu.

#OnThisDay in 1972, Uruguayan Air Force Flight 571 crashes in the Andes https://t.co/b7JIQSEewf pic.twitter.com/8kVAwxtvOc

Iako su bili u strahu, putnici nisu ni slutili da bi moglo da se dogodi ono najgore, a odjednom je tišinu presekao zvuk snažne eksplozije i čuo se zvuk drobljenja metala.

- Čvrsto sam se držao za sedište i molio Bogu da me spase. Čuo sam krike oko sebe, sve je bilo puno dima i vatre - ispričao je Kanesa, kada je ugledao je svog prijatelja Gustava Zerbina.

Hoy en 1972, avión de la fuerza Aerea Uruguaya se Estrella en los Andes, después de 72 días y canibalismo son rescat https://t.co/PXglyTqRsh

Putnici su bili razbacani oko aviona kad da su se nalazili u centru uragana.

- I ti si živ, uzvikivali smo zajedno. Zatim smo pokušali da pronađemo još preživelih. Bilo je jako hladno i otvorili smo kofere kako bi pronašli topliju odeću. U to sam vreme bio student medicine u Urugvaju. Bio sam ragbi fanatik i krenuo sam s timom na utakmicu. Bili smo mladi, srećni i zdravi, a u sekundi se sve promenilo - priča Kanesa.

Lavina, koja se na njih obrušila 17. dana nakon nesreće, usmrtila je još nekoliko ljudi. U narednim nedeljama jedan po jedan mladić je umirao, a izgledi za preživljavanje poslednjih 16 ljudi s aviona bili su nikakvi.

Jedan po jedan su umirali od hipotermije i gladi. O tragediji je snimljen i dokumentarni film.

Bili su zaglavljeni na 3.600 metara nadmorske visine u surovom planinskom terenu, gubili su svaku nadu za spas, a i spasilačke ekipe odavno su prestale da veruju da je neko preživeo nesreću, već su tek povremeno proveravali područje, tražeći olupinu i ljudske ostatke.

The crash of Uruguayan Air Force Flight 571 occurred on this day. pic.twitter.com/qEmI2p7d2u

PREŽIVELI JELI MESO POGINULIH

Susreli su se s temperaturama koje su dosezale i do 40 stepeni ispod nule, pokušavajući da nađu utočište u ostacima aviona, ali nikako nisu mogli da se ugreju.

- To je bio jedini izvor proteina i masti koji smo imali. Bilo je odvratno. Osećao sam se poniženo. Dostojanstvo mi je bilo na podu. Morao sam da zgrabim komad mesa svog prijatelja i pojedem ga da bih preživeo. Kroz oči našeg civilizovanog društva, to je bila jeziva i odvratna odluka - rekao je Kanesa.

Temperature su bile jako niske i smrzavali su se. Nisu lako doneli odluku da jedu meso poginulih, ali nisu mogli drugačije.

- Lomio sam se. U tom sam se trenutku pitao da li je bolje da umrem. Setio sam se majke i poželeo da se što pre vratim kući. Tada sam imao i devojku Lauru s kojom danas imam troje dece. Progutao sam komad i to je bio ogroman korak - rekao je Kanesa i naglasio da mu je najveću snagu ulila želja da njegova majka ne prolazi bol zbog gubitka sina, bol kakvu je on osetio dok je gubio prijatelje, piše "Daily Mail".

(Telegraf.rs/dailymail.co.uk)