U RATU na Kosmetu, život su mi spasli Bog i major Rajko Baltić. Pre dve godine, izvukla me je doktorka Katarina Marković. U poslednjem trenutku otišao sam kod lekara, shvativši da se "gasim". U Gradskoj bolnici u Beogradu za mene se zauzela ova dobra žena i vodila od laboratorije do skenera i operacione sale. Kada je došao histopatološki nalaz sa dijagnozom Nehočkinsov limfom, prepisala mi je, na račun "socijalnog", najskuplje lekove, koji me drže u životu.

Ovako priča Dejan Marković, nekadašnji vojnik po ugovoru iz 55. bataljona Vojne policije, koji je ratovao na Kosovu i Metohiji 1999. godine. Kao razvodnik, Marković je bio u jedinici naše vojske koja je italijanskim pripadnicima Kfor "predavala" sektor Metohije u blizini Dečana. Taj deo naše zemlje najviše je gađan projektilima sa osiromašenim uranijumom iz NATO aviona A-10.

Na nedavno održanom seminaru u Nišu, gde se govorilo o posledicama osiromašenog uranijuma, zaključeno je da Srbija treba da tuži zemlje koje su bombardovale SRJ 1999. godine. Na skupu su predstavljeni i dokazi iz Italije i saopšteno je da je zvanični Rim obeštetio 22 svoja vojnika za koje je ustanovljeno da su oboleli zbog službovanja na KiM.

Pročitajte još - GODIŠNjICA NATO BOMBARDOVANjA: Sećanje na 78 dana pakla

Markoviću ovih dana u Ministarstvu odbrane treba da "povežu" staž - pet godina službe i dve zbog benificija, da bi sa tih sedam godina dobio kakvu-takvu penziju. Zbog invalidske bolesti, država mu mesečno daje 14.000. I on će, kaže, tužiti NATO, mada, kako ističe, u ovom "životnom krugu" trenutno ima preča posla.

Marković pred kućom u Vrčinu

Zatičemo ga u kući u Grobljanskoj 24, u Vrčinu. A kuća mala, tri prostorije bez kupatila i toaleta. Napravljena je 1964. Spolja red cigle, dok su unutrašnji zidovi malterisani blatom. Tu žive Dejan, njegova majka Nada i sin Luka. Do prvog snega ostaće sigurno, ali ako bude obilnih padavina, grede na krovu teško da će izdržati.

Sin Luka je upisao prvi razred Građevinske škole. Ali, ako u Beogradu ne naiđe na razrednu kakvu je imao u Vrčinu, koja će mu nabavljati knjige, teško da će sam moći da ih kupi.

Majka Nada priznaje da od bolesti sina "samo pada". Ako od svojih 13.000 dinara penzije "uzme" drva za grejanje, neće imati za organski med od koga svom Dejanu spravlja meleme.

To su, verovatno, ta "pametnija posla" koja Dejan treba da reši pre nego se zaputi kod advokata da se tuži sa NATO.

NE UMEM DA MOLIM NEMAM žiro-račun za pomoć, ne umem da molim - priča Dejan. - Nisam član partije i udruženja. Ovako nesrećan, s kim da se družim... Pomoć mi je potrebna, jer sad ne mogu sam da se izborim. Sem na kontrolu u Beograd, nigde ne idem od kuće i svi mogu da me nađu u Vrčinu, u Grobljanskoj 24.

Pročitajte još - NATO nas ubija punih 19 godina!

- Nije meni niko kriv što sam se razboleo, niti što sam se loše oženio, i nikog ne krivim što mi je otac bio boem pa mi mnogo nije ostavio - počinje ispovest Marković. - Vojska mi se učinila kao dobro rešenje, pa sam 1994. stupio u profesionalnu službu. Najviše se ponosim što sam bio na Kosovu, i to u jedinici majora Baltića. Da smo mi išta odlučivali, borili bismo se do zadnjeg.

Usud je razvodniku Markoviću stigao na krilima aviona A-10. Negde u aprilu kod Brolića i Gornjih Streoca, ispred Radonjičkog jezera, nadletao ih je i tukao postavljene makete municijom od osiromašenog uranijuma. Makete su uništene na licu mesta, a šta je danas sa oko 150 drugova iz Dejanove jedinice, on to ne zna.

- Otišao sam iz vojske u jesen 1999. Teško mi je palo sve to na KiM. Izgubio sam kontakt sa klasićima. Boga molim da su živi i zdravi i sa više sreće nego ja - govori razvodnik.

Do pre dve godine, dok, kako kaže, nije počeo da otiče, Marković je radio u firmi u Vrčinu. Kaže, baš pre novinara "Novosti", bio mu je u gostima bivši poslovođa... Dejan tvrdi i da ga je od od životnog kraja spasla doktorka Katarina, hematolog, kojoj se sve kod njega "učinilo sumnjivim", mada su i skener i krvna slika i koješta drugo - bili dobri.

- Kad idem na kontrolu, doktorki odnesem čokoladu, a majka stalno pali sveću, tu ispod ikone - pokazuje vojnik na Svetog Nikolu, jedinu sliku na zidovima.

Majka Nada je u tom trenutku htela da "objasni" svoju tešku muku. U prvoj rečenici stigle su je suze. Probala je da im pobegne brišući drvenu policu ispod ikone, pa da nastavi, ali Dejan je komandovao: "Ajmo napolje, ispod oraha..."


ITALIJANI OSTALI U ČUDU

MOJ 55. bataljon Vojne policije je čekao italijansku kolonu da se pojavi kod Dečana, pa odatle da otpratimo naše tenkove u povlačenju - seća se Marković. - Kad su prišli, vidimo oni prestrašeni, samo se osvrću. A tek kada su uočili kako naša tehnika silazi sa brda i postrojava se na livadi,pola ih je skinulo šlemove u čudu. Šta su ovi gađali, pitali su na raznim jezicima.

A onda, prema Markovićevoj priči, umalo težak incident. Italijanski narednik izvadio je odnekud flašu viskija i boks cigareta, da ih menja za našu zastavu. Srećom, naši oficiri su bili blizu i čuli repetiranje oružja pa nije pala krv.

- Da se nešto desilo, tada mi ne bi bilo žao, a danas bih se kajao - završava razvodnik.