Brat ubijenog policajca: Plava uniforma kao zavet

DEČAČKI san Miloša Grandića (30), da poput oca i starijeg brata, kad stasa, obuče plavu - policijsku uniformu, ispunio se. Uprkos silnom protivljenju majke Srbislave, i molbama da izabere neko drugo, manje opasno zanimanje, Miloševa želja nije jenjavala, i pored dve velike porodične tragedije, pogibije oca Nikole u policijskoj uniformi pre 27 godina na zadatku, i identične sudbine brata Vladimira 2009. godine, zbog čega je posthumno odlikovan priznanjem „Novosti“ za „Najplemenitiji podvig godine“.

Krv nije voda. Od malih nogu usađena hrabrost, upornost, pravdoljubivost i spremnost da pomogne, i najmlađem Grandiću je pomogla da istraje u svojoj nameri. Posle dve i po godine nestrpljivog čekanja, trećeg dana septembra obukao je toliko željenu plavu uniformu. Na radnom mestu u Policijskoj stanici u Beočinu, niko ponosniji od njega. A osmeh mu ne silazi sa lica.

- Uniforma me othranila i odškolovala, i razumljiva je tolika ljubav prema njoj - započinje razgovor Miloš, prisećajući se hrabrosti brata Vladimira i oca Nikole, obojice ubijenih na zadatku. - Imao sam tri godine kada sam ostao bez tate, gotovo ga i ne pamtim, samo sa fotografija i iz majčinih priča. Moja dva najveća uzora u uniformi su dali najvrednije - život.

Strepeći zbog zlehude sudbine, majka Srbislava je preklinjala Miloša da zaboravi na policijski poziv. Nije mu preostalo ništa drugo, već da popusti na njeno navaljivanje i koliko-toliko smiri majčino ranjeno srce. Završio je srednju građevinsku školu, ali ga želja za plavom uniformom nijednog trenutka nije napuštala.

Posle Vladimirove tragične pogibije 11. aprila 2009. godine na dužnosti, kada se kao saobraćajni policajac, sam na auto-putu Novi Sad - Beograd, kod benzinske stanice „Minut“, suprotstavio četvorici naoružanih razbojnika, ogorčenost pomešana sa besom samo je pojačala Miloševu želju za uniformom. Krišom je iz ormana vadio Vladinu uniformu, satima je gledao i zamišljao sebe u njoj.

- Pre dve i po godine sam dobio posao u policiji, ali u civilu, radio sam administrativne poslove - prepričava nam Miloš svoj put do dobijanja uniforme. - Čežnjivo sam gledao kolege u plavom i sanjao dan kada ću im se pridružiti. Prošle godine sam uspešno završio obuku, i evo sada, niko nije srećniji od mene. Uniforma je ponos, ali i velika obaveza.

PODRŠKA MAJKE

MAJKA Srbislava sa strepnjom ispraća Miloša na posao. Odahne tek kada ga ugleda na vratima stana U Ulici Jug Bogdana 24, ispunjenog fotografijama i odlikovanjima supruga i starijeg sina.

- Nisam odobravala Milošev izbor, jer mi je on jedini ostao - iskrena je Srbislava. - Samo ja znam kako mi je bilo posle muževljeve, a zatim i sinovljeve pogibije. Na kraju sam, međutim, stegla srce i podržala ga. Šta mi je drugo preostalo? Vidim da se promenio otkako je u uniformi.