Petar Omčikus: Njima su bitni rudnici, a nama crkve, život, identitet

SUKOB mišljenja je naša vrlina, inaćenje zanimanje, a duhovnost suština. Tako, u intervjuu za „Novosti“, svoju srpsku naciju opisuje pariski slikar i akademik Petar Omčikus, u vremenima kada nas očekuju velike nacionalne prekretnice, rešavanje kosovskog pitanja i pripreme za ulazak u evropsko zajedništvo.

* Raduje li vas to što smo konačno dobili datum za početak pristupnih pregovora s EU?

- U principu, ne umem da se radujem brojkama. Ne znam šta nas tamo čeka. Neka nam tačno kažu šta rizikujemo, a šta dobijamo. Nisam previše siguran da je to blagostanje. U Briselu su na delu siva nomenklatura i ljuta administracija. Pišu kaznu čim se okreneš. Teško tako može da se živi. Gola konkurencija nigde ne vodi. Slikar slikaru nije konkurencija. Radimo za istu stvar.

* Da li nam je, onda, mesto u Evropskoj uniji? Ima li, uopšte, alternative?

- Mi smo Evropa odavno. Uvek smo bili Evropejci. Niko to ne može da nam ospori. Bili smo Evropejci pre mnogih, pitanje je samo da li ćemo biti i posle njih. Ne verujem da su Hrvati i Slovenci ulaskom u EU bogzna šta dobili. Ali, pitanje je šta bi sve izgubili da nisu ušli. Pamtimo i gora vremena. Tu sad treba biti veoma pametan. Izgleda, zato, da nam nema druge nego da zažmurimo i uđemo u Uniju, pa šta bude.

* I šta ćemo time dobiti?

- EU je malo praktičnija za život. Biće nam lakše da putujemo bez pasoša, nećemo morati da menjamo devize, i da im uzmemo malo para, ako nam daju.

* A šta će nam, zauzvrat, uzeti?

- Mnogo toga. Samostalnost. Bojim se, i dušu. Dobili smo datum, a dali smo sve što možemo. U suprotnom bi, međutim, verovatno moglo da bude još gore.

* Između se isprečilo i Kosovo...

- Znam da je Kosovo srpska zemlja, zato što sam slikar. Tamo se nalaze mnoga od najvažnijih dela srpske umetnosti i slikarstva. A, samim tim, i srpskog nacionalnog bića. Taj predeo je stariji od svake situacije. Niko nam ga nije poklonio. Borili smo se za njega. Naš narod je imao šta da donese. Tradiciju, pojam o kulturi. Dokaz su svi ti manastiri. To su viša svest i viši kvaliteti. Išao sam u Prizren, Peć, Prištinu. Volim to tlo. Imalo je šta da mi pokaže. I, kome to sada treba da pripadne? Jesam li ja sad kriv što sam dizao crkve, i što pripadam duhovnom narodu?

* Može li aktuelni dijalog da smiri strasti?

- Muka su pregovori, ali nema drugog puta. To je malo područje, ali vrlo žestoko. Tu se, kao u bermudskom trouglu, sudaraju najrazličitije struje, političke i kulturološke, i događaju najtragičnije situacije. U preseku smo interesa velikih sila. Ima tu nečeg začaranog, nečeg što nekome uvek treba. Njima su bitni rudnici, a nama crkve, život, identitet. Inače, ne bi se danas oko Kosova tek tako, uz učešće celog sveta, silno lomila koplja na najvišim nivoima. Opet smo, po ko zna koji put, u žiži. Naša je nesreća što smo se stvorili u tom predivnom ali trusnom regionu.

* Koje su još naše nesreće?

- Ima ih napretek. Nesreća je, na primer, to što ni same sebe nekad ne razumemo. Nismo, na primer, uspeli da sačuvamo ugled i zemlju koje smo imali.

* A u koje smo zamke još upali?

- Toliko smo se opekli na našim teškim pričama, toliko smo doživeli nepravde da sad više ne verujemo ni u šta. A nije dobro živeti bez vere, i nade.

* Jesmo li u prilici da uopšte biramo kojim ćemo putem?

- Nismo u situaciji da povlačimo velike poteze. Naša je situacija komplikovana. Velike sile su umešale svoje prste. Ni mi nismo načisto: jedni Srbi vuku ka Rusiji, drugi ka Evropi. Treba mnogo mudrosti da se to pomiri.

* Koliko je podeljenost unutar srpskog nacionalnog bića naša mana?

- Nekoherentnost i sučeljavanja su naš kvalitet. Imamo, dakle, u sebi još političkog mišljenja. Pa, kako bude: pogrešno, tačno, pravedno, nepravedno. Važno je da Srbi misle politički. Velika prednost jednog naroda je da misli. Imamo tu osobinu slobodnog naroda. To je divna strana naše nacije. Samo, problem je u tome što se to kod nas često tragično završava. Trebalo bi nadalje to izbeći, koliko kod se može. Inače, imamo neke sličnosti s Francuzima, jer oni su narod koji je „izmislio“ revoluciju. A to je velika stvar u današnjem kontekstu ostalih evropskih naroda. Zato su oni i sada često na ulicama, bune se protiv svega i svačega, od poskupljenja do istopolnih brakova. Ljudi hoće da misle svojom glavom. A mi smo se, izgleda, malo umorili.

* Došli smo u situaciju da nam drugi kroje sudbinu?

- Nepravedniji i neiskreniji nam postaju arbitri. Opet moramo da podilazimo Nemcima. Pitanje je, međutim, kako bismo se i sami postavili. Priča se, eto, da su nam 27. mart drugi podmetnuli kao kukavičje jaje, posle čega smo ušli u krajnje nepromišljenu avanturu. Ta i takva Srbija je izgubila mnogo duša. Ali, i ja sam vaspitan u levičarskom duhu. Da li bismo se tada poneli drugačije? Ne verujem. To je stvar nacionalnog ponosa. Takvi smo kakvi smo, šta tu možemo.

* Kakvi smo to? Koje su naše karakteristike?

- Individualnost. Posebnost. Prkos. Neka naročita, pregrejana žica među Slovenima, uzavrela, u dodiru s Latinima. Često smo se borili iz inata. Inaćenje je naše zanimanje. Mi smo i pametan narod. Ali, i pored toga, nismo uspeli da održimo ono što smo nekad imali: svest o našoj poziciji, o tome ko smo i šta smo. Svest koju smo imali dok smo bili samostalna Srbija, koja je, kasnije, stvorila Jugoslaviju. Neću da kažem da bi bolje bilo da to nije uradila, ali su Srbi i Srbija tada imali sve adute u ruci. Svi su hrlili ka nama.

* Šta sad činiti?

- Ne treba zapostaviti lekcije iz istorije. Do danas još nismo rešili neke važne stvari. Potrebno je najpre učvrstiti državu-naciju, da bi se potom sazrelo za prelazak u federalne faze. A mi to još nismo uradili. Tome je doprinela i romantičarska ideja jugoslovenstva. S njom smo malo požurili ispred istorije. Ovu ideju su druge nacije u bivšoj zajedničkoj zemlji pametnije iskoristile od nas.

* Lukavi ili naivni?

- Taman pomislim da smo prepredeni, a onda ispadne da nasednemo na naivne trikove. Velika istorija svela se na tanku hartiju. Nemamo, eto, ni parčeta mora. A mediteranska smo zemlja.

* Menjali su se mnogi režimi i carstva na našem tlu, ujedinjavali smo se u regionu i u metežima razjedinjavali, mnogo puta. Hoće li, možda, opet biti rata?

- Neće, mislim, skoro. Jer, dobro smo ratove platili. Nemamo više te potencijale. Nepromišljenih avanturista će uvek biti, na svim stranama. Ali, društvo će ih utišati. Biće pametnije.

* A šta će biti s EU? Hoće li ona opstati?

- Ne bih želeo da budem prorok, ali stvari u tom pravcu idu dosta loše. Evropa je iscrpljena. Osnovna ideja će, možda, opstati, ali će, verovatno, poprimiti drugačije oblike. Ideja ujedinjene Evrope je, u suštini, pozitivna, ali pitanje je kakve to sve rezultate daje. Evropa još nije rešila svoje osnivačke probleme. Nije formirana do kraja, u onom smislu u kom su je zamislili. Mali narodi se tu slabo pitaju, a glavnu reč vodi Berlin. Potrebne su nam nove lekcije, da vidimo šta dalje. EU će se, možda, prekomponovati na sever i jug. Nema mnogo veze Italijan s Holandijom. Pokazala je to i sadašnja finansijska kriza. Naročito je teško ostvarljiv koncept zajedničke monete s toliko različitim radnim navikama, bogatstvima i tradicijama. Italija, Španija, Kipar, jedni za drugim, propadaju. Nisu, valjda, sami krivi?

* Sve se, dakle, vrti oko novca?

- Nikad nećemo naučiti pouke iz istorije. Ima nekih koji bi sve da zgrabe. Već je slično bilo tridesetih. Sad se to bespuće ponavlja. S jedne strane bogaćenje, s druge strašna siromaština. U mnogo čemu. Danas su moguće svakojake gluposti. Opstaje se na lažima. Ali, ne verujem u nove sukobe. Svet je sada pametniji.

* Šta je sledeća etapa?

- Preživeli smo mnoge krize, pa ćemo i ovu. Sve se ciklično ponavlja, i to uvek po pravilu stvori novu energiju. Izdržaćemo, zato, i haos liberalnog kapitalizma.