LJubica Filipović Lazarević, umetnica: I slepa je divno slikala

Kada je 1969. godine u Beogradu poslednji put izložila svoje slike, niko nije mogao da nasluti da je autorka izložbe žena koja je izgubila vid. Bio je to, zapisao je Žika Marković, podvig čoveka zaljubljenog u slikarstvo. Ljubica Filipović Lazarević je pokazala koliko su neograničene mogućnosti istinskog zaljubljenika u boje.

"Slepa i obnevidela, imala je oko pasa prave lovačke fišeklije na kojima se tačno znalo gde je koja boja. Bela je, na primer, uvek na istom mestu stajala i ona ju je tu uvek vraćala. Nije moglo da se desi da pored zelene uzme plavu, jer je uvek, tačno, prema pipanju jagodica znala gde je koja boja", naveo je Marković u knjizi "Znamenite žene Srbije".

Slikarka koju su u Kragujevcu, u kojem je provela najveći deo života, nazivali jednostavno i toplo "naša tetka Ljuba". Rođena je 1885. godine u Rijeci, ali brzo je postala Kragujevčanka koja obećava. Dobro se snalazila u školskoj klupi, najviše sa kičicom i platnom, pa je njena baka shvatila da odgaja posebnu devojčicu. Čvrsto je rešila da gimnazija ne bude njena poslednja stanica školovanja, nego da, kako je rekla, Ljubica postane bakin moler. Zahvaljujući njenoj podršci postala je učenica Bete i Riste Vukanovića, čija je reč u svetu slikarstva bila zakon. A, oni su procenili da Ljuba ima veliki potencijal. Posle dve godine, koliko je provela u njihovom ateljeu, pomogli su joj da ode dalje, u Minhen, kod čuvenog Alberta Ažbeja i njegovih saradnika. Bilo je to novo poglavlje života za mladu Ljubicu, koja je znala da talenat nije privilegija ako se ne neguje. Posle Albertove smrti vratila se u Srbiju. Sada je već imala značajno iskustvo, ali i samopouzdanje, pa je kao članica "Lade" počela da izlaže radove i kreće se u uglednim slikarskim krugovima.

Želja joj je bila da se otisne još dalje, a u Berlinu je videla šansu za sebe i svoje snove. Taman što je osetila berlinske salone, počeo je Prvi svetski rat i morala je da se, preko Belorusije i Odese, vrati u Srbiju. Kada je stigla u Kragujevac, bez razmišljanja se prijavila za bolničarku u 19. pešadijskom puku.

"Postala je sestra vojnika ovog puka, i zajedno s njima krčila sve teške puteve, kojim su prošli Šumadinci u Prvom svetskom ratu. Bila je zrela tridesetogodišnjakinja, prepuna želje da pomogne i spase sve što se spasti moglo. Bilo je to vreme ne samo ranjavanja i otimanja od smrti ranjenika, već i neravnopravne borbe sa tifusima i kolerom ", zapisao je Marković.

Znala je da joj je tu mesto. Nigde drugde. Kada je rat završen, u miru se probudila njena želja da oseti kako kuca evropsko srce umetnosti. Otputovala je u Italiju da udahne sve one lepote o kojima je tokom školovanja slušala. Sada je bila dovoljno stručna, a opet spokojna i zadovoljna, da bi svoje znanje mogla da prenese na mladost. Postala je nastavnica slikanja i crtanja u beogradskoj Prvoj ženskoj gimnaziji. Od tog trenutka Ljubica je aktivna i u organizovanju Udruženja likovnih umetnika Srbije i podizanju Umetničkog paviljona "Cvijeta Zuzorić", slika, izlaže, osvaja vrhove umetnosti kojoj je pripadala. Bilo je to blagorodno poglavlje života za ovu slikarku, sve dok u aprilskom bombardovanju Beograda 1941. godine nije spaljen njen atelje, a sva njena platna otišla u nepovrat. Teško je to podnela. Ljubica se tada vratila Kragujevcu, a da bi opet pronašla smisao života, okružila se mladim ljudima koje je podučavala u svojoj školici. Posle rata je sa tim istim učenicima izlagala za ranjenike i organizovala tečaje slikanja za njih, pokušavajući da im vrati veru. U prvom ratu je vojnicima rane vidala zavojem, a u drugom razgovorima. To je slika po kojoj su je upamtili njeni učenici, a među tim talentima koje je uvodila u svet slikarstva, bila je i Olja Ivanjicki.

Rista i Beta Vukanović

Nikada se nije žalila svojim sugrađanima, a često joj nije bilo lako. Ponekad je jedva dolazila do materijala, ali nije želela da zarađuje na slikama, govoreći da su one izraz duše, a to se ne može prodavati. Čak i onda kada je izgubila vid, nije mogla da zamisli da se oprosti od kičice. Poslednje godine života je provela u kragujevačkom Gerontološkom centru, koji ju je i sahranio, i u čijoj monografiji o štićenicima Ljubičino ime zauzima počasno mesto. Umrla je 17. maja 1975. godine. U završnici svoje priče o Ljubici Filipović Lazarević, Marković je zapisao:

"Bila je stvarni darodavac svega što je stvarala. Videla i obnevidela. Upijala je u sebe dohvatni svet, ali svetu darivala i obrise koje do tada nije poznavao. Ova krhka, obnevidela starica, okoštala svakim damarom, i kada više nija slikala, činila je sve oko sebe, sopstvenom razigranom maštom."