Prijatelju u čast, sebi za dušu: Danojlić prepevao Šekspirove „Sonete“

Otkako je 1609. londonski izdavač Tomas Torp objavio prvo izdanje "Soneta" Viljema Šekspira (1564-1616), ne prestaju različita tumačenja, pa i sporenja, oko ovog velikog pesničkog dela od 2.000 stihova. O tome svedoči i podatak da Katalog Kongresne biblioteke u Vašingtonu sadrži oko 900 bibliografskih jedinica, knjiga i rasprava posvećenih ovim pesmama. Naši čitaoci mogu ponovo da u njima uživaju, ovoga puta u sjajnom prepevu (i sa komentarima) akademika Milovana Danojlića, u izdanju SKZ.

Šekspir je sonetnu svitu, prijatelju u čast, sebi za dušu, kako navodi Danojlić, započeo 1591. i na njoj radio do kraja poslednje decenije tog stoleća. Pesme u rukopisu kružile su među pesnikovim prijateljima i poznanicima, i deceniju i po živele na sredokraći između lirskog dnevnika i salonskog samizdata. Kada su se pojavile u knjizi na uvodnoj stranici stajala je posveta "Jedinom vlasniku ovih soneta V. H." oko čijeg su se identiteta vodile žučne rasprave.

- Sastavljen u predasima zamašnih Šekspirovih pozorišnih poduhvata, glumačkog crnčenja i organizacionih poslova, sonetni spev slavi autorovog prijatelja-zaštitnika, mecenu, kao jedini pouzdani oslonac u savlađivanju neizvesnosti koji nameće život i posvećenost umetničkom stvaranju - kaže Danojlić. - Raspoloženje se menja iz pesme u pesmu: ushit prelazi u pogruženost, oduševljenje u razočaranje, polet u klonuće.

PROČITAJTE JOŠ: "Ovu nagradu doživljavam kao istinsku krunu karijere": Jadranka Jovanović o gala koncertu u njenu čast u teatru Roseti

Baveći se problemom složenih odnosa između pesnika i njegovog pokrovitelja, Danojlić ukazuje da je reč o dvema jakim individualnostima: jedna koja dominira mladalačkom snagom, lepotom, ugledom i bogatstvom, a druga silnim pesničkim talentom i duhovnom istančanošću. Na jednoj strani je aristokrata, na drugoj čovek iz nižih društvenih slojeva na početku spisateljske karijere. Plemić je u svakom pogledu zbrinut, dok je Šekspir, upravnik pozorišne trupe i putujući glumac, izložen svakovrsnim nedaćama.

- Pisac sebe traži, a mladi grof je, rođenjem, sebe našao - veli Danojlić. Prvi je bezuslovno odan svom dobrotvoru i obasipa ga pohvalama, a drugi na vezu gleda sa blagonaklone visine. Susreti su, po svemu sudeći, retki. Pesnik ih nadoknađuje pisanim porukama na koje mecena uzvraća ćutljivim odobravanjem. Njegovo pokroviteljstvo je stvar slobodnog izbora, što uključuje i mogućnost raskida, i to je uzrok pesnikovih dnevnih briga i noćnih mora.

Prema Danojlićevom viđenju, pesnik je, osetivši ranjivost svog položaja i mogućnost uprošćavanja, do čega će u 20. veku dolaziti, pohitao da predupredi neprikladno čitanje i da svoje shvatanje ljubavi odvoji od homoseksualnog erotizma.

Jeste, u držanju i izgledu mladog aristokrate ima odlika ženske lepote, čijoj privlačnosti senzibilni liričar nije mogao odoleti, ali njegovo obožavanje ne prelazi granicu, koju je preovlađujući društveni kod postavio, ističe Danojlić, i kao ključni navodi 20. sonet: "Pošto si za ženska stvoren zadovoljstva, / Meni daruj ljubav, njima muška svojstva". Tvrdnja da "Soneti" veličaju homoseksualnu ljubav, ovim bi trebalo da bude obesnažena. Pogotovo što u završnih dvadesetak pesama, u ciklusu posvećenom Crnoj Gospi, ton postaje sasvim drugačiji. Idealnu lepotu mladog mladića zamenjuje erotski izazovna dama u zrelim godinama, a mutnu teskobu - mužjačka ljubomora.

- Na ženska lukavstva odgovara se ravnom merom, ponegde na granici dobrog ukusa. Prijatelju se praštalo sve, Crnoj Gospi ništa. Onamo, pesnik se borio za milost dobrog pogleda, ovamo, za posedovanje nezajažljive telesnosti. Onamo je ostala duša, sa svojim zanosima i trzavicama, a ovamo se razgolićuje sve ostalo, od čega smo sačinjeni - kaže Danojlić.

"Soneti" su, inače, ispevani u engleskom pentametru, stihu od pet strofa, ali se autor prevoda odlučio za aleksandrinac, kao našu najbližu meru. Nije, veli, želeo da oponaša engleski obrazac, pominjući veliki neuspeh velikog pesnika Laze Kostića.

- Kao i svaki prepev, i ovaj je, ponegde, morao zakinuti original, da bi mu, drugde, ponudio više ili manje odgovarajuću nadoknadu. Ostaje nada da je razmera između onoga što se zove izgubljeno - u - prevodu, i onoga što je nađeno - u - prevodu, uravnoteženo, da odšteta pokriva gubitke. Svi velikani svetske književnosti su, istovremeno, i srpski pisci, u meri u kojoj ih razumemo i volimo, i onoliko koliko im je u našem jeziku dobro - zaključuje Danojlić.

BOGATA LjUDSKOST

- Ono što je u "Sonetima" uistinu živo, to je sam Šekspir, njegova bogata razuđena ljudskost, sa svim vrlinama i manama iskrenog, istinoljubivog i samokritičnog bića, s njim se čitalac rado i lako poistovećuje, a njegove nade, strahove, ushite i očajanja razume i u sebi nosi - kaže Danojlić.

PROČITAJTE JOŠ: Više od DESET HILjADA mališana gledalo "Snežnu bajku": Za Deda Mraza - nema zime

DVA KANDIDATA

- Pouzdan identitet mladog čoveka V. H. kome su soneti namenjeni i pored silnih napora istraživača, sporova, dokaza i protivdokaza, nikada nije utvrđen. Najčešće se pominju dva ozbiljna kandidata - Viljem Herbert, grof od Pembruka, i Henri (V)Rajetli, grof od Sautemptona. Raščišćavanjem te dvoumice vrednost stihova neće ni porasti, ni opasti. Kao što "Slovo ljubve" despota Stefana Lazarevića ne bi postalo lepše kad bismo saznali ime mladića kome se pesnik, na jednom mestu, obraća - kaže Danojlić.