OGLEDALO NARODNE DUŠE: Dolaskom u Beograd, patrijarh Pavle stupio je na široku scenu običnog života

Ljubomir Ranković

23. 11. 2020. u 16:02

ОГЛЕДАЛО НАРОДНЕ ДУШЕ: Доласком у Београд, патријарх Павле ступио је на широку сцену обичног живота

Patrijarh je stalno bio sa narodom / Foto Iz knjige "Evo čoveka"

ŽIVOTNI primer patrijarha Pavla, živo je svedočanstvo toga i u naše dane. Dok je bio episkop raško-prizrenski, nije se za njega mnogo čulo ni znalo.

Ovenčan oreolom kosovskometohijskog mučenika i stradalnika, dočekivan je ovde--onde po Srbiji, u crkvama i manastirima, sa poštovanjem i pijetetom, ali bez preterane pompe i toržestva. Čak i njegovi najbliži, braća arhijereji, čiji je bio sabrat i saslužitelj, koji su ga najbolje poznavali, tek u devetom krugu izglasali su ga kao trećeg kandidata u izboru za patrijarha. Ono što nije videlo ljudsko, videlo je svevideće Božje oko. I ruka arhimandrita tronoškog oca Antonija, rukovođena Svetim duhom, izabrala je najmanje da ponizi ono što je na visinama. Ne zato što Bog nije umeo da bira, već zbog toga što Sveznajući zna šta bira.

Dolaskom u Beograd, patrijarh Pavle stupio je na veliku i široku scenu narodnog života. Svaki njegov pokret, korak, reč, besedu, poruku, pouku, gledale su oči i slušale uši miliona ljudi srpske prestonice, a odatle su kao eho odzvanjale širom Srbije, Jugoslavije, Evrope, Amerike i cele hrišćanske vaseljene. Patrijarh Pavle je svojom prirodom i ličnošću bio prvenstveno urbani obrazac čoveka. Od svojih 95 godina života preko 70 proživeo je u gradu.

VIĐEN je u šetnji ulicom i kako se vozi gradskim prevozom, kako s ranog proleća bere koprivu uz zakorovljene zidine Kalemegdana i kako sa zanimanjem zagleda naslove novih knjiga u knjižarama duž Knez Mihailove ulice. Viđan je na ulazu u zgradu Skupštine, Vlade, Predsedništva i Belog dvora, sa belom patrijaraškom panom na glavi, a u noćnim satima viđali su ga u neverici retki prolaznici, kako sa ubogom sirotinjom i beskućnicima prilazi kontejnerima tražeći bačene cipele, stare čizme, kožnu torbu ili kakvu drugu isluženu i odbačenu stvarčicu, koja može poslužiti u njegovom kućnom rukodelju.

Kao patrijarh nije primao platu. Živeo je od svoje skromne penzije. Nije bio ni škrtac, ni cicija. Delio je potrebitima odvajajući od svojih usta. Za sebe nije tražio ništa. Bio je čuvaran i štedljiv. Noću je obilazio veliku zgradu Patrijaršije i gasio zaboravljena svetla po hodnicima i kancelarijama. Sam sebi je pravio i krpio cipele, šio i ušivao, prao i peglao odeću, spremao hranu. Jedne novogodišnje noći, dok je sav Beograd bleštao od prazničnih ukrasa i rasvete, dok je nebo gorelo od vatrometa, a zidovi grada podrhtavali od glasne muzike i pesme, upravnik patrijaršijskog dvora smotrio je patrijarha Pavla kako uz prozor svoje monaške kelije, prema uličnom svetlu, čita molitve i psalme. Uvek postoji neko da vidi i posvedoči.

VIDEO je to ceo Beograd i sav srpski narod. Patrijarh Pavle postao je urbana legenda Beograda i Srbije, nacionalni mit, moderna epopeja. Pričane su priče, stvarane legende, prepričavane anegdote, ređali se svedoci, ljudi se zaklinjali u svoje najrođenije da su sve svojim očima videli i ušima čuli. Širila se u narodu istina "o svecu koji hoda". Patrijaršijski dvor bio je njegov manastir. Poštovali su ga svi, bez obzira na to iz kog su društvenog sloja, zvanja, znanja, obrazovanja i položaja poticali. Postao je nacionalna saglasnost i jednoglasno uspostavljeni konsenzus, u narodu sklonom podelama oko najobičnijih sitnica i najočiglednijih istina. Čak i oni retki, zakleti protivnici i mrzitelji svega svetog i crkvenog, nisu se usuđivali da javno izreknu gorku reč o patrijarhu Pavlu. Njima je tek dobro došao. Njegovim životnim primerom prekorevali su i danas žigošu sve ostale sveštenike, monahe i vladike.

Patrijarh Pavle, svojom skromnošću, roditeljskom blagošću, toplinom reči i srdačnim susretom sa svim i svakim, postao je ideal svoga naroda. Nije čovek savršen i bezgrešan kao Bog. Imao je patrijarh Pavle svojih slabosti. Njih drugi niko nije video, niti je o njima iko govorio, osim njega.

SMATRAO je sebe najgrešnijim, grešnijim od svih. Često je ponavljao svetootačku maksimu: "Najveće dostojanstvo hrišćanina jeste smatrati sebe najnedostojnijim". Za sve druge, za sav njegov narod bio je videlo u tami, vera i nada u Boga i čoveka, svetlo na kraju tunela kojim je voz bez voznog reda naše države i naroda kloparao oronulim i rizičnim tunelom istorije. On je bio svetlo u daljini koje se ukazivalo kao izlaz.

Dostojevski je u svojim razmišljanjima o ljudima i narodima zapisao: "Nemojte gledati i ocenjivati ljude i narode kakvi su oni sada i danas. Gledajte ih i ocenjujte po njihovim idealima, po uzorima kojima teže, i kakvi žele da postanu". Srpski narod je za uzor idealnog Božjeg čoveka izabrao patrijarha Pavla. Kao u svakoj narodnoj priči i legendi, mitu i predanju, uvek narod nešto doda i ulepša. U tome i jeste lepota i savršenstvo narodnog stvaralaštva. U svakom narodnom delu, ugrađen je najlepši deo narodne duše i srca, ljubavi i dobrote. Narod je ukrašavao lik svoga duhovnog pastira najlepšim draguljima svoga bića. Utiskivao ih u njegov lik, sa njim uzrastao duhovno, hrabrio se, nadao i verovao. U Boga, u ljude, u sebe.

PATRIJARH Pavle postao je ogledalo narodne duše. Najveće srpsko opravdanje pred Bogom i istorijom, pred precima i potomcima. Iako antipod svemu, u svome tragičnom međuvremenu, težinom svoga podviga i svetog života, pretegao je jezičak na vagi dobra na narodnu stranu. Postao je najobilniji plod dobra u svome vremenu. Drvo koje rađa dobar rod, daje hlada i odmora umornim putnicima, lisnata i hladovita slatka voćka kraj izvora, rodni vinograd ukraj puta.

"Budimo ljudi", postala je patrijarhova i svenarodna lozinka, u vremenima najvećeg srpskog ljudoloma u istoriji. Na primedbu jednog "sveznalca teologa" da Sveto pismo poziva da budemo bogovi a ne ljudi, Sveti starac blago je uzvratio: "Bog ga vidio, hajde najpre da budemo ljudi, to je prva stepenica ka uzrastanju prema rastu visine Božje". Svojim svetim životom, svedočio je lik Božjeg čoveka. Da ga je ekscentrični antički mudrac, koji je po danu s fenjerom u ruci tražio čoveka, sreo na ulici, uzviknuo bi: Evo Čoveka! Nalagao je na sebe podvig za podvigom, trpljenje i žrtvu, post i molitvu za svoju duhovnu decu. Kao srpski Hristos po blagodati u ovom smutnom i tegobnom vremenu, "on nevolje naše uze i bolesti naše ponese". I posle zemnoga veka, nastavio je da živi u svom narodu. Sveti i veliki pred Bogom nikada ne umiru. "Živi Svetac" danas je življi više nego ikad!

SUTRA: LjUDI DEČJE DUŠE I SRCA

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)