SREĆAN SAM ŠTO BAŠ JA RADIM OMAŽ GLUMČINI: Ivan Bekjarev o predstavi posvećenoj Zoranu Radmiloviću koju režira

Vukica Strugar

20. 09. 2020. u 11:20

СРЕЋАН САМ ШТО БАШ ЈА РАДИМ ОМАЖ ГЛУМЧИНИ: Иван Бекјарев о представи посвећеној Зорану Радмиловићу коју режира

Foto P. Milošević

NEZABORAVNI Zoran Radmilović u Zaječaru "ima" teatar sa svojim imenom, pozorišne "Dane", nagradu "Brk", spomen-ploču, priznanje za glumačku bravuru, ulice u rodnom gradu, Kragujevcu, Novom Sadu, Aranđelovcu i Beogradu, izlivene cipele u omiljenoj "Srpskoj kafani", figuru Ibija pred Ateljeom 212, a uskoro će postati i glavni junak jedne predstave: on, lično, glavom i brkom!

Njegov kolega Ivan Bekjarev odvažio se da u Narodnom pozorištu Timočke krajine "Zoran Radmilović" (kako glasi pun naziv zaječarskog teatra), igra legendarnog umetnika i režira predstavu sa tri lica, vrlo tačnog i efektnog naziva -"Glumčina". Biće to svojevrsni omaž velikanu naše scene, zbog koga je Bekjarev adaptirao mnogobrojne Zoranove intervjue, kao i tekstove pozorišnih znalaca o glumačkom bardu.

- Probe su već počele u Beogradu sa zaječarskim glumicama, Irenom Stanković i Aleksandrom Manasijević. Njih dve igraju novinarke koje intervjuišu Zorana Radmilovića, a dan premijere zasada je neizvestan: dvoumimo se da li ćemo da je priredimo za festival "Dani Zorana Radmilovića" u novembru, ili na Dan zaječarskog pozorišta u februaru - kaže Ivan Bekjarev na početku razgovora za "Novosti".

IMAĆU SAMO BRKOVE

NA sceni Narodnog pozorišta Timočke krajine, Bekjarev neće "ići" na fizičku sličnost sa Radmilovićem. Nije lako "biti" Zoran, pa ni ličiti na njega:

- Imaću samo brkove. I onu njegovu beretku. Ali, videćemo. Još o svim detaljima nisam razmišljao.

Poznati glumac otkriva da je dugo razmišljao o predstavi posvećenoj čoveku kojeg je izuzetno voleo i cenio, a kada je pročitao sve ono što su drugi napisali o njemu, pa i sam Zoran govorio o sebi, poželeo je da tako zanimljiv materijal "postavi" na scenu. Već je, sama po sebi, zanimljiva činjenica da je naš Radovan Treći glumu upisao iz četvrtog puta: pre toga studirao je prava, filologiju i arhitekturu, a u međuvremenu amaterski se bavio scenom u KUD "Ivo Lola Ribar". Tu se Bekjarev "premijerno" susreo sa čudom zvanim Zoran Radmilović.

- Prvi put sam ga video u predstavi "Komarac" (režija Nebojša Komadina) u "Loli". Nije bilo normalno, koliko je bilo smešno! Zoki se, zapravo proslavio u "Lolinom" amaterskom kabareu - priseća se Bekjarev. - Još sam bio gimnazijalac, sećam se da je u "Komarcu" igrala i moja pokojna drugarica Đurđija Cvetić... Već tada se kod Zorana prepoznavao novi, drugačiji komičarski stil, u odnosu na sve do tada viđeno. Kasnije se to dokazalo i potvrdilo sa "Ibijem" i "Radovanom". Pre njega, niko to nije radio na taj način. Imao je neverovatnu hrabrost. Uostalom, samo je on mogao da napravi prećutni dogovor sa Duškom Kovačevićem da može da ubacuje ponešto u predstavu, naravno, nikad na štetu teksta.

EKIPA Aleksandra Manasijević, Ivan Bekjarev i Irena Stanković, Foto P. Milošević

Naš sagovornik ističe da je imao sreću da sa Zoranom često snima radio-drame, posle kojih bi se družili u restoranu "Sunce". Tih godina nastala je i jedna TV drama, pod nazivom "Džangrizalo":

- Igrao je glavnu ulogu. Snimali smo u Dubrovniku, u novembru. Hladno more, a on ima scenu u kojoj se davi! Mi svi, onako obučeni, skačemo u vodu da ga "spasavamo". Smrzli smo se. Većina scena snimljena je u hotelu "Prezident" koji je tada tek izgrađen na Babinom kuku. Meni je pripala jedna od mnogih "direktorskih" uloga koje sam imao u karijeri.

Na konstataciju da se, inače, "džangrizalo" (ili, preciznije, namćor) kao karakterna osobina, često vezivalo upravo za Zoranovu ličnost, Bekjarev kaže:

- I sam je na to pitanje u nekom od intervjua dao odgovor. Ispričao je kako je kolega Velja Subotić primetio da se samo on iz cele glumačke branše, "izborio" za pravo da ne dođe na predstavu. I to je bilo tačno. Glumili smo zajedno i u seriji "Više od igre". Imao je lep zadatak, tumačio je velikog patriotu, oficira. Bio je fantastičan. Ja sam imao manju ulogu, studenta revolucionara. Sećam se da mi je posle nekog snimanja, dok smo sedeli u restoranu, rekao: "Eh, što ja nisam Ivan Bekjarev". U tom trenutku, on je već bio veličina, a ja tek na početku. Mislio sam da me zavitlava. Držao me u neizvesnosti, a onda obrazložio: "Eto, Zoran Radmilović je uobičajeno ime i prezime, a kad jednom neko polomi jezik i izgovori Ivan Bekjarev, zapamti ga za sva vremena!".

Podsećajući na reči Jovana Ćirilova, naš sagovornik ističe da je Zoranova posebnost i u tome što je bio tužni komičar i vedri tragičar. A igrajući na sceni, činio je ono što nije svojstveno svakom glumcu:

- Govorio je da partnere uvek gleda u oči, prati svaki njihov mig, svaki pokret. Uvek zna šta partner radi, da li je tačno izgovorio tekst ili ne, gde je pogrešio.

Već ovom činjenicom, demantuje se opšte uverenje da je Zoran bio veliki improvizator, dovoljno ležeran da dodaje ili oduzima ponešto od teksta. Naprotiv, tokom izvođenja predstave bio je izuzetno koncentrisan:

- Kako da ne! Jer, nema gore stvari nego da glumac igra, a ne gleda partnera u oči. Zoran je bio veliki u svakom smislu. Znam da je hrabrost raditi ovakvu predstavu. Znam i da mnogo rizikujem. Ali, ne bojim se. Siguran sam da je ovaj omaž neko morao da uradi. Srećan sam što je meni "zapalo" i što je zaječarsko pozorište prihvatilo ideju i predstavu. Ma, siguran sam da će dobro proći. Još nešto: sve počasti za života, pa i posthumno, Zoran je zaslužio. A ja sam da igram njega privatno. Sve što će biti na sceni, već je negde izovoreno ili zapisano. Ništa nisam dodavao. I sve je to on, u raznim intervjuima govorio o sebi, pozorištu, životu. Konačno, možda će posle ovog izvođenja i drugi poželeti da naprave predstavu o nekom našem velikanu - kaže Bekjarev.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)