POSLEDNJI INTERVJU BELI MARKOVIĆA ZA "NOVOSTI": Književnost, kao i kapka rose, ima svoje vreme

Branko Puzović

19. 01. 2022. u 22:18

ISTAKNUTI književnik Radovan Beli Marković preminuo je večeras, iznenada, u 75. godini, saznaju "Novosti".

ПОСЛЕДЊИ ИНТЕРВЈУ БЕЛИ МАРКОВИЋА ЗА НОВОСТИ: Књижевност, као и капка росе, има своје време

Foto V. Danilov

U poslednjem intervjuu za naš list govorio je o Povelji opštine Lajkovac koja mu je uručena prošle godine.

- Sa Kućanicom svojom, gospoždom Emilijom, starao sam se da i vanknjiževno živovanje naše ne bude nikom na teretu i da niko, zbog nas, ne propišti. Mislim da smo uspeli u tome, ali Bog jedini zna: Jesmo ili nismo preda se pustili baš svakog kome se nekud ili zbog nečeg žurilo...

- Ako književne nagrade shvatimo kao trenutke obasjanja ponad jedne knjige, izdvojene iz množine drugih knjiga, ne može se poreći izrednost i lepota takvih događaja, što sve kratko traje i uglavnom se brzo zaboravlja, kao praznični vatromet, ali se ne može osporiti ni pravo pisca da nagrade doživljuje kao nadgrobnike na umozritelnom književnom groblju, čineći tako nemali korak u savlađivanju sujetstva i svih opačina uz sujetstvo koje idu - pričao je Beli Marković.

- Tim putem su se kanda i moje knjige pošle (već su se i natisle u jednoj aleji!), premda ni istinsko književno groblje nije i ne mora biti prostor zaborava, već može biti i saborište novih čitalaca koji su se poželeli onog što nekoć bejaše nečija nesanica i mapa za putovanje do ostrva s blagom kakvo se nahodi u svačijem duševnom okeanu. Vreme je iz takvih grobalja izvremenilo tolike adiđare, tako da u meni potitrava nadežda da pod nekom humkom počima ako li ne zlatna moja knjiga, ono gdekoja skupa reč meždu jeftinim koricama...

Stojna vetrenjača

Krajem jula prošle godine, njegova knjiga "Stojna vetrenjača" u izdanju Srpske književne zadruge, predstavljena je sasvim neuobičajeno - na starom, nekadašnjem železničkom gvozdenom mostu preko reke Kolubare u selu Ćelije kod Lajkovca, u kom je Radovan Beli Marković rođen. Kolubaru je pisac pominjao kao najslavniju srpsku reku, koja mnogo znači u njegovom životu.

- Jedna srećna zamisao lajkovačkih bibliotekara, za koju se odmah poznalo da je ostvarljiva i dragome Bogu pristupačna, uobličila se u književni događaj koji je sabrao čitaoce sa obe obale Kolubare - kaže pisac. - Ni sanjao nisam da će se, mojim vekom, tako štogod dogoditi, a kad se to i dogodilo, pred dostojnom mnozinom, poznao sam da je "Stojna vetrenjača" dosanjana, kao roman koji samom sebi "tvori umilenija" i kao nerukotvoreno svetrište kolubarskih promajnika, sa ovoga i onoga sveta, koji prejahuju svaku ogradu, obdržavajući snevačka bdenja i u gdekome čitalačko nedoumevanje... S te strane, uzeti se može da sam, pre više od pola veka, otišao iz sela Ćelija, po nekom vetru nastalom iz priče, da bih se vratio, preko iste ove ćuprije, ćelijanske, s pomoć krila vetrenjače za koju se jošte ne zna da li je zidanica ili umotvorina, premda će se naći i takvih koji će upirati da je vetrenjača, kao vetrenjača, ništa drugo doli pokondirena vodenica; u romanu, i voistinu.

"Književnost, kao kapka rose po tikvinom cvetu, ima svoje vreme"

Govorio je Radovan Beli Marković da se književnost, svakom rukom, u jeziku ostvaruje. A ni inače ničeg na ovom svetu nema što nije "ojezičeno", premda se može primiti tvrdnja da književnost, sama po sebi, bira reči i pokadšto odabrane reči pozlaćuje.

- Moj "književni slučaj", međutim, ne nudi osnovu i potku za utemeljenje "novog" književnog pravca (taman posla!), u mojoj nesanici, naime, potitravaju žiške "starih" kandila, naspram ikonostasa srpskih spisatelja koji su mi vodili ruku - kazao je tada Beli Marković.

- Kao pisac sam i inače prezadužen kod književnih predaka, ali u "Knjizi veresije" nigde ne stoji da će se pomenuti dugovi namirivati po jautinama i trnjajcima, mimo glavnog puta kojim srpska književnost u Večitost grede! Voistinu, imalo je, ne da nije, a i danas ima takozvanih književnih pravaca, raskrsnica, pa i stranputica, ali svi ti puti-rasputi su se - kad i kako koji! - jednačili, vremenom i potrli, kako se glavni put širio i ka Nebu pritom uspinjao.

Književnik je pričao da se "pokadšto može učiniti da je u dubokom kalu, do samih gabela i glavčina, začamala prekrcana kolesnica srpske kulture. Nije to od juče, tako da do osunčanih proplanaka pomenuta kolesnica neće sutra stići, ni prekosutra, ali će stići. Mora, ali ne prečicom, već Božijim putem..."

- Svi, stoga, koliko god da nas ima i nema, treba svojski da poteglimo, makar i uz psovke "ćirilskog insistiranja", počem je kolesnica "zorli kabasta" i teško zaglibljena, a cilj je daleko i visoko - ponad vidimih Nebesa, ublizo Božijeg prestola - istakao je ranije Radovan Beli Marković.

- I niko, ko je Srbin i srpskoga roda, iz ove se mobe ne može izostaviti, ni u pokoju ako se sticajem zatekao: veliki pokojnici i svetli grobovi - Pesma kaže - živima daju mahove! Samorazumljivo je da književnost, kao kapka rose po tikvinom cvetu, ima svoje vreme: u sumračju i pred zoru se zameće, inače se čini da je nema!

- Povelja kojom me je počastvovao i obavezao Lajkovac, gradić u kojem živim i umirem, istura i mnoga pitanja na koja ispravan čovek treba s dna sebe da odgovori, kao pred Božijim sudom - kazao je tada književnik.

- S obzirom na nabrane godine, nezarasle rane i debeli hlad na sve bližem zreniku ovog sveta; teško sumračje pod koje svaki čovek samim sobom najposle zalazi. Osim srpske, pobelele su, u hladnom znoju probdevenih noći, sve moje zastave pod kojima mi je, voljno i nevoljno, kleti život promakao!

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)

U BELEKU, U HLADU BOROVE ŠUME: Veličanstveni hotel iz lanca poznatog po odličnoj usluzi, kvalitetu i bogatim sadržajima