FELJTON - ĐINĐIĆ KONTROLIŠE POLUGE MOĆI: Javnost Koštunicu poredi sa "engleskom kraljicom"

Dr Nebojša Vladisavljević

03. 10. 2021. u 18:00

SAVEZNA skupština se sastajala retko, ali je država funkcionisala dok su se autoritarne vladajuće stranke u republikama slagale oko ključnih pitanja.

ФЕЉТОН - ЂИНЂИЋ КОНТРОЛИШЕ ПОЛУГЕ МОЋИ: Јавност  Коштуницу пореди  са енглеском  краљицом

PREBEG General Pavković otkazao poslušnost Koštunici, Foto arhiva "Novosti"

Posle sukoba unutar DPS-a i pobede Đukanovića na predsedničkim izborima 1997, i paralelnog sukoba između Miloševića i Đukanovića, vladajuća koalicija te republike postepeno se povukla iz svakodnevnog rada saveznih ustanova, a Crna Gora je praktično funkcionisala kao posebna država, uvodeći nemačku marku kao svoju valutu i stvarajući paravojne snage. Tako je posle pada Miloševića Srbija bila pokrivena dvostrukim paketom političkih ustanova - republičkih i saveznih - koje su vršile vlast samo na njenoj teritoriji. U neku ruku, urušene savezne ustanove nasleđe su dva neopatrimonijalna režima - Miloševićevog u Srbiji i Đukanovićevog u Crnoj Gori. I pored efektivnog prava veta SNP-a na ključne odluke savezne vlade i skupštine koje su se ticale samo Srbije, kao i česte zbrke u nadležnostima republičkog i saveznog nivoa vlasti, DOS se uglavnom uspešno nosio sa zatečenom situacijom posle petooktobarskih promena. Sukob unutar DOS-a oko hapšenja i izručenja Miloševića Haškom sudu, međutim, izazvao je ozbiljan sukob ta dva nivoa vlasti.

Posle izručenja Miloševića i zamene starog saveznog premijera novim iz SNP-a, taj sukob gotovo da nije imao nikakve veze sa odnosima Srbije i Crne Gore već isključivo podelama u DOS-u i naknadnom polarizacijom političke scene.

SUKOBI su izvirali ne samo iz programskih razlika dve strane već i iz nasleđa starog režima. U neopatrimonijalnim režimima, moć pojedinaca unutar državnih i drugih režimskih organizacija počiva na bliskosti vođi, a ne na položaju, stručnim kvalifikacijama i radnom iskustvu. Lojalnost se zato duguje nosiocu režima lično, a ne političkim ustanovama. Institucionalni pluralizam u takvom miljeu, uključujući različite delove represivnog aparata, odgovara nosiocu vlasti. Neposrednom ličnom kontrolom vođstva različitih političkih ustanova, kao i podsticanjem njihovih međusobnih sporova, ograničava se autonomno političko delovanje. Tokom petooktobarskih događaja, ključni delovi snaga bezbednosti, kao što su vojni vrh, policijski generali i paravojne formacije pod kontrolom tajnih službi, uskratili su podršku Miloševiću i odbili radikalne zahteve da se protesti zaustave po svaku cenu. Mada nije reč o aktivnoj podršci DOS-u, vođe revolucionarne koalicije bili su im prećutno zahvalni što nisu upotrebili silu.

Rukovodioci vojske, policije i tajnih službi su zatim obećali lojalnost novoj vlasti i civilna kontrola nad tim organizacijama nije se dovodila u pitanje.

VELIKA nesrazmera između popularnosti i kontrole glavnih poluga moći od strane ključnih političkih ličnosti i delova DOS-a bila je dodatni izvor sukoba. Koštunica, čovek koji je pobedio Miloševića, uživao je veoma veliku popularnost u zemlji i spoljnu podršku, a DSS je od male, kadrovske stranke postao daleko najveća politička organizacija uz preletanje velikog broja članova i simpatizera stranaka starog režima. Koštunica je imao autoritet neposredno izabranog predsednika, kontrolu nad vojskom i uticaj na savezne organe. Ipak, ograničene nadležnosti savezne države, pre svega, spoljna politika, odbrana i monetarna politika, nisu ostavljale mnogo prostora za političku dominaciju. S druge strane, uprkos činjenici da samostalno nisu uživali veliku popularnost, Đinđić i DS su kontrolisali ključne poluge moći. Đinđić je kontrolisao stranku koja je pre promena bila znatno veća i uticajnija od DSS-a, i imao najveći uticaj u predsedništvu DOS-a, zahvaljujući bliskim vezama sa drugim opozicionim vođama stečenim u ranijim koalicijama, kao i organizacionim sposobnostima i ključnoj ulozi u pripremi izborne pobede i masovnog otpora Miloševiću. Posle izbora za premijera, dominirao je republičkom vladom, koja se bavila ključnim pitanjima, kao što su ekonomska i socijalna politika, zdravstvo, obrazovanje, kultura i bezbednost, i kontrolisao policiju i državnu bezbednost. Snažno je uticao i na rad savezne vlade preko Miroljuba Labusa, potpredsednika savezne vlade i funkcionera DS-a, i drugih ministara iz DOS-a. Koštunicu su u javnosti zato sve češće poredili sa "engleskom kraljicom", koja uživa veliki autoritet i popularnost, ali ne i političku moć.

U TAKVOM institucionalnom i političkom miljeu, suprotstavljeni politički blokovi unutar DOS-a zloupotrebili su u borbi za moć one delove bezbednosnih snaga koje su neposredno kontrolisali. Koštunica se od samog početka oslonio na ključne kadrove starog režima, insistirajući da general Pavković, načelnik generalštaba, i Radomir Marković, načelnik državne bezbednosti, ostanu na položajima uprkos zahtevima gotovo celog DOS-a i dela javnosti. Prema Koštunici, "bilo je jako važno u jednom vremenu vrlo nestabilnom obezbediti jedan kontinuitet određenih državnih struktura, pre svega vojske i policije", naročito kada je reč o "iznenađenjima s kojima smo se suočili na jugu Srbije."

Marković je smenjen posle obrazovanja nove vlade DOS-a u januaru 2001, a Pavković tek kada je otkazao poslušnost saveznom predsedniku. Premijer Đinđić je kontrolisao policiju i, posle smene Markovića, državnu bezbednost. U policiji se oslanjao na ključne Miloševićeve kadrove, a dugo je ostao u vezi sa Legijom, komandantom "Crvenih beretki", čak i posle njegove smene sa tog položaja sredinom 2001. Uprkos činjenici da je imao veoma široku podršku javnosti i u potpunosti kontrolisao ključne poluge moći, DOS gotovo da nije dotakao personalni sastav vojnog i policijskog vrha koji je godinama verno služio nedemokratski i represivni režim Miloševića.

U ŽARU novih sukoba, zloupotreba kontrole nad različitim nivoima vlasti i njima potčinjenih delova bezbednosnih snaga od strane suprotstavljenih delova DOS-a pretila je da izazove ozbiljne obračune između tih ustanova. Sporovi policijskog i vojnog vrha u vreme hapšenja Miloševića i nagoveštaj mogućeg okršaja tokom njegovog izručenja Haškom sudu, opisani su na početku ovog poglavlja. Očigledno je vojska izašla iz okvira svojih nadležnosti sprečavanjem policije da privede Miloševića. Umesto da odnosi između te dve institucije počivaju na vladavini prava, njihovi rukovodioci su se rukovodili pre svega lojalnošću prema svojim političkim šefovima. Sporovi unutar DOS-a dodatno su zaoštreni posle ubistva Momira Gavrilovića, bivšeg visokog rukovodioca državne bezbednosti, početkom avgusta 2001, ubrzo posle njegovog razgovora sa savetnicima saveznog predsednika. Navodno je tada izneo podatke i dokumente o saradnji vrha nove vlasti i policije sa organizovanim kriminalom, naročito "surčinskim klanom", kao i predlog reorganizacije MUP-a. Nekoliko dana ranije, predstavnici DSS-a su optužili republičku vladu za korupciju, nepotizam u vladi, zataškani lančani sudar uticajnog funkcionera i druge zloupotrebe. Posle ubistva Gavrilovića, sukobi preko medija su eskalirali.

Konačno, ministri iz DSS-a su se povukli iz vlade, ali ne i DOS-a.

SUTRA: Nova vlada optužena za korupciju

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)