DOBRICA ĆOSIĆ: Tito je u svom dugom političkom životu izgovorio mnogo protivrečnosti o nacionalnom pitanju, jugoslovenstvu, socijalizmu...

Dobrica Ćosić

07. 01. 2021. u 10:42

ДОБРИЦА ЋОСИЋ: Тито је у свом дугом политичком животу изговорио много противречности о националном питању, југословенству, социјализму...

Dobrica Ćosić / Arhiva

ISTORIČARI moraju da postave pitanje: kada je jugoslovensko političko vođstvo prestalo da bude jugoslovensko, kada je postalo nacionalno, partikularno i u kojim sve vidovima?

To pitanje smatram fundamentalnim za razumevanje političke istorije i sudbine Jugoslavije stvorene antifašističkim ratom i revolucionarnim prevratom. Branko Petranović je postavio tezu o "Titovoj vertikali" u shvatanju nacionalnog pitanja. Ta "vertikala" je, po mom mišljenju, veoma uslovna, temporalna, jer mora se danas videti da je Tito, u svom dugom političkom životu i burnim istorijskim okolnostima, izgovorio mnogo reči i mnogo protivrečnosti o nacionalnom pitanju, Jugoslaviji, jugoslovenstvu, socijalizmu... Titova ideološka shvatanja su toliko taktički uslovljavana i protivrečna, da je teško utvrditi njihovu idejnu konzistenciju. Borba protiv okupatora i za osvajanje i očuvanje vlasti svakako je najčvršća "vertikala" celokupne Titove unutrašnje politike.

Postoji druga jugoslovenska ličnost koja je, verujem, ideološki složenija za razmatranje i istraživanja istoričara, ličnost koja se smatra projektantom samoupravnog socijalizma, a to je Edvard Kardelj. Moja malenkost, što bi rekao Igor Mandić, imala je priliku 1957. godine da učestvuje u formulisanju Programa SKJ. Bio sam zadužen da napišem osnove za neka poglavlja; napisao sam predlog uvoda, šestu glavu i kraj Programa SKJ. Konačnu redakciju teksta, naravno, izvršio je Edvard Kardelj, a potom celokupna komisija.

SEĆAM se dugih rasprava s Kardeljom o Jugoslaviji i jugoslovenstvu. Kada sam pokušao da definišem jugoslovenstvo kao osnovnu integrativnu ideologije Jugoslavije, Edvard Kardelj je odlučno oborio tu definiciju, i u raspravi sa mnom, pored ostalog, rekao i sledeće: "Jugoslavija je istorijski privremena tvorevina. Ona je pojava i rezultat imperijalističke epohe i konstelacije međunarodnih odnosa u toj eposi. Sa razvojem svetskih integracionih procesa i prevazilaženjem imperijalističke epohe, njeni narodi poći će u nove asocijacije i integracije po civilizacijskim i duhovnim afinitetima i ona će neminovno biti prekomponovana kao država. Tako ćemo mi Slovenci biti, razume se, sa Austrijancima i Italijanima, a vi ćete Srbi, prirodno, biti sa Bugarima ili sa pravoslavnim narodima koji su vam, inače, istorijski bliži." Zapanjen njegovom projekcijom Jugoslavije, ja sam ga upitao: "Pa dobro, znači li to da je za tebe Jugoslavija, jednostavno, jedan istorijski tranzit?" On je mirno odgovorio: "Da, dobro rečeno." Imao sam još prilike da potom i više puta s Kardeljom raspravljam o Jugoslaviji i jugoslovenstvu i bio sam primoran da učim da njegova shvatanja u tim raspravama nisu bila uvek identična i sa njegovim objavljenim tekstovima i govorima. Neke njegove javne formulacije često su se i znatno razlikovale od njegovih, ako smem da kažem, intimnih uverenja. Naravno, to je samo moj lični doživljaj i ne mora da ima opšti značaj niti pretenduje da predstavlja ideološku ocenu Kardeljeve ličnosti.

DECENIJAMA, ja sam kao pisac i javni radnik zastupao jednu veliku zabludu, a najupornije u polemici sa Dušanom Pirjevcem 1961-1962. godine. Reč je o uverenju da je jugoslovenski narodnooslobodilački pokret jedinstven pokret. I dokumenti sa zasedanja AVNOJ-a, zabeleške učesnika i druga naknadna saznanja, kao n celokupno političko ponašanje slovenačkog partijskog vođstva, osobito od šezedesetih godina, pokazuje da jugoslovenski narodnooslobodilački pokret nije bio jedinstven. Nije bio jedinstven zato što u rekonstrukciju i stvaranje Titove Jugoslavije ponovo nismo ušli sa istim motivima, kao što u periodu 1914-1918. nismo imali iste nacionalne ciljeve u stvaranju zajedničke države. Nije slučajno da savremena slovenačka opozicija, koja dominira slovenačkim javnim mnjenjem, svoj istorijski identitet, svoje istorijsko utemeljenje traži u organizaciji i Osvobodilne fronte, u njenom postojanju do tzv. Dolomitskih sporazuma, odnosno, do faktičkog priznavanja rukovodeće uloge Komunističke partije Jugoslavije. Ako dobro pratimo sve ono što tvori savremenu slovenačku nacionalnu svest - od istorijskih do socijalnih i kulturnih shvatanja - uočićemo, veoma lako, da njeni protagonisti prave oštru i preciznu diferenciju u shvatanju karaktera narodnooslobodilačke borbe prema ostalim shvatanjima u Jugoslaviji.

TAKOĐE, kad se pogleda rad ZAVNOH-a, njegove odluke, pa unutarpartijska borba unutar KP Hrvatske, da ne govorim o politici partije na Kosovu i Metohiji, sve to pokazuje da u jugoslovenskom narodnooslobodilačkom pokretu pod vođstvom KPT nije bilo jedinstvenih nacionalnih ciljeva. Da nije bilo jedinstvenih nacionalnih ciljeva, pokazaće se već s prvim petogodišnjim planom, teritorijalnim rasporedom industrijalizacije zemlje. Pokojni Blagoje Negaković, prvi predsednik srpske vlade posle rata, i meni je govorio o tadašnjim stavovima Edvarsa Kardelja, Andrije Hebranga, Borisa Kidriča i Franca Leskovšeka, prema kojima bi "majorizacija Jugoslavije bila apsolutna, ako bi se Srbiji dala jaka industrija". Prema tom shvatanju. Jugoslavija ne bi bila mogućna kao ravnopravna zajednička tvorevina jugoslovenskih naroda u kojoj bi Srbija bila industrijski jaka ili ravnoporvna sa nekim drugim republikama. A kako tek može da se objasni neindustrijalizacija teritorija u kojima žive Srbi u Hrvatskoj? Treba li da vas podsećam na značenje čuvene izjave Vladimira Bakarića da Titova Korenida u Lici ne može biti Beč. Dakle, od takve političke koncepcije, industrijalizacije, celokupne ekonomske politike od rata do današnjeg dana, kako se pokazalo i u potonjoj reorganizaciji Jugoslavije od 1963. do 1974. god, koju je izvodio Savez komunista, nejedinstveni nacionalni ciljevi bili su imanentni tom pokretu i njegovom vođstvu.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (3)

Miloje D

07.01.2021. 11:40

Kardelj je očigledno bio u pravu, kao i ostali koji su Jugoslaviju doživljavali kao usputnu tvorevinu. Srbima je problem što smo većinski imali drugačiju predstavu koja je srušena u paramparčad.

doktor

07.01.2021. 14:32

Ne treba preterivati u oceni Titove mudrosti . Nije Tito sve radio posle nekog dugog filozofskog razmisljanja nego je i on svaki cas menjao koncept i probao nesto "novo". Kome je to "novo" koristilo i da li je u opste koristilo vidimo ili ne, danas ! Ne treba propustiti iz vida cinjenicu da su Cosic i ostali veliki Srbi ( komunisti ) uvek bili uz Tita i pratili svaki njegov potez , i uzgred ga cuvali i divili mu se .Posle Titove smrti , napadati ga i osudjivati je vise nego bedno . Ispunjavati sve Titove "naredbe", putovati " Galebom " po svetu , nikada se pobuniti protiv neke odluke je vise nego ne moralno . Mislim da ce i Cosic morati da se suoci sa istorijom kao i Tito !

Dragoqub Zbiljić

07.01.2021. 16:14

Док су други радили на подизању својих националних идентитета, Србима је било наметнуто срозавање њиховог националног идентитета, напуштање свога писма, игнорисање Српске православне цркве. За то су се утркивали српски политички и државни комунистички руководиоци ко ће да да већи допринос у расрбљивању и затирању (замењивању) српске ћирилице међу Србима хрватском абецедом. Ово последње се данас чини и поред уставне заштите ћирилице јер се Срби још нису научили да се Устав сачињава да би га власт у пракси примењивала. Српски лингвисти и данас се баве језиком и његовим нормирањем као у време Југославије и српскохрватског језика.