INTERVJU Isidora Minić: Grabeći za karijerama i novcem, udaljili smo se jedni od drugih

Vukica Strugar

17. 01. 2021. u 14:00

ИНТЕРВЈУ Исидора Минић: Грабећи за каријерама и новцем, удаљили смо се једни од других

Foto Ž. Knežević

U VANREDNOJ sezoni i između dva "zatvaranja" pozorišta, Isidora Minić uspela je da na matičnoj sceni Ateljea 212 premijerno odigra dve predstave ("Dabogda te majka rodila" i "Ruska smrt"), i započne probe treće - komad Florijana Zelera "Sin", u režiji Ane Tomović.

U prošloj, "ne ponovilo se" godini, uspela je da snimi i serije "Preživeti Beograd", "Psi laju, vetar nosi", "Pevačicu"... Ipak, trenutno je usredsređena na novi pozorišni zadatak:

- Sredinom decembra počeli smo probe predstave "Sin". Sastajali smo se, radili na tekstu, sedeli na sceni onako "raštrkani" sa maskama. Svako za svojim stolom, udaljen po nekoliko metara od kolega i reditelja. To je više bilo zagrevanje, trenutno smo još na prazničnoj pauzi.

* Reč je o trilogiji ("Otac", "Majka", "Sin"), a sami naslovi sugerišu da se radi o porodičnim odnosima koji su, verovatno, uslovili i psihološki probleme?

- "Sin" je poslednja drama u ovoj trilogiji, s temom veoma aktuelnom i kod nas i u svetu. Priča je, donekle, nastala iz iskustva samog pisca. Roditelji tinejdžera iznenada su se rastali. Otac ima novu, mladu ženu i malo dete, a sin iz prethodnog braka ostaje sa majkom. Teško podnosi raspad porodice i svoje sopstvene, ranjive godine. Naravno, u takvoj situaciji ne možete nikog osuđivati. Svako je, na neki način, u pravu. I svako može da bude odgovoran za nastali problem.

* Vi igrate majku?

- Da, i to je neka uobičajena priča, majka ne može da preboli rastanak. Jednostavno, došlo je sve iznenada. Nije u stanju da shvati zašto se porodica rasturila. Oseća bol i muku, brine se o detetu, ali očigledno ne ume s tim da se izbori i pomogne mu. Otac, pak, ide za novim životom. Pronašao je svoju sreću. Oseća možda krivicu jer je želeo da živi. Očigledno sada ulazim u fazu zrelijih uloga. I u tom smislu mi je izazovno, mada u komadu dominiraju, pre svega, otac i dete. Naravno, majka ima svoju ulogu, jer svako je kriv i odgovoran za ono šta će se detetu desiti. Inače, i u "Petrijinom vencu" igrala sam majku, odnosno svekrvu.

* U "Ruskoj smrti" bili ste sestra. Dva su sasvim različita komada, ali je suština ista: porodica je ta koja nas u mnogo čemu određuje?

- Naše vreme sumanutim tempom krenulo je da nas "otupljuje" tehnološkim uspesima, otuđuje i osamljuje, čak i u okviru porodice. Grabeći za karijerama, novcem, a "omađijani" tehničkim mogućnostima - sedimo svako u svojoj sobi, u istoj kući, mentalno udaljeni jedni od drugih. Ima i onih ljudi kojima je sve ovo prebrzo, ne umeju da se snađu. Čovek je, pre svega, socijalno i duhovno biće i ima potrebu za neposrednom komunikacijom, bliskošću, pravim vrednostima. O tome je reč i u "Ruskoj smrti".

* Pa i vi, lično, imate potrebu da se sklonite iz gužve, u prirodu. Rado boravite u Grockoj?

- Ja sam možda odgajana na specifičan način i u specifičnoj porodici. Naša interesovanja uvek su bila okrenuta nečem drugom. Kao umetnici, imamo potrebu da se "hranimo" drugačijim stvarima. Nije čudo što nisam ljubitelj tehnike, ni tog užurbanog, "laktaškog" života. Volim prirodu, volim da putujem. To me ispunjava i čini srećnom. Bogata jesam, ali na nematerijalni način... I Atelje se okrenuo komadima koji upućuju da čovek treba da pogleda onog do sebe i usresredi se na porodicu. LJudi nam, prosto, promiču, a onda bude kasno kad uočimo problem.

Foto Ž. Knežević

* Prethodna godina ukrala nam je svima dobar deo života?

- Pre svega, krivo mi je što ne možemo da radimo, da se slobodno bavimo svojim poslom. Ne znamo da li će i u budućnosti biti sličnih situacija. Iznenada shvatite koliko lako možete da ostanete bez posla, svog životnog opredeljenja. I onda počnete da mislite šta bih ja sad i od čega da živim.

* Jeste li pomišljali na neko alternativno zanimanje?

- Odavno o tome razmišljam. Ovde život nije jednostavan. Stalno krećete iz početka, stalno se nekom dokazujete. Još kad dođe ovako nešto. Da imam neko drugo rešenje, ja bih se već time bavila. Inače, sve što radim mimo mog posla neke su uobičajene domaćinske stvari: kuvam, čistim, pravim zimnicu, obrađujem bašticu. Naravno, nemam ni sposobnosti ni ambicije da kao neke moje kolege od toga pravim biznis. Mada, ko zna? Možda bi moj vrhunac bio da imam tezgu na Kalenić pijaci i prodajem šljive koje mi propadaju, jer ne znam šta ću s njima.

* Iza vas su brojna priznanja, među kojima i tri Sterijine nagrade, ali i dugovečne predstave, poput "Egzibicioniste", koji je 18 godina na sceni?

- Autor komada je nedavno preminuli Dušan Jovanović, ali ga je potpisao pseudonimom. Svašta se tu poklopilo. Fantastičan tekst i specifična režija Milana Karadžića - Jovanović je svog "Egzibicionistu" u Sloveniji režirao kao tešku dramu, a Milan kao šarmantnu psihodramu. I, naravno, podela u kojoj su Branimir Brstina, Vojislav Brajović, Dara DŽokić, Vladislav Mihajlović (u početku je igrao Andrija Milošević) i ja. Verovatno sve zajedno utiče da publika voli predstavu, ali volimo je i mi. Doduše, nije ovo jedina moja predstava koja dugo traje. Igrala sam "Govornu manu" sve dok dragi Peca Ejdus nije preminuo, takođe nekih 18 godina. "Skakavci" su na repertoaru JDP ostali petnaestak godina i skinuti su pred punom salom. Bila je to ogromna podela, s puno gostujućih glumaca i penzionera. Verovatno je "vukla" mnogo honorara. Pa i "Anđelu" u Zvezdara teatru odigrali smo više od 250 puta. Volim da ih igram, nisam od onih koji kažu "ajde, dosta, smučilo mi se". Uz nagrade, to su moji najveći uspesi - kad predstava dugo traje.

* U aprilu su četiri decenije od smrti vaše majke, velike glumice Nede Spasojević. Imala je samo 40, a ostavila mnogo toga za pamćenje. Hoće li se nečim obeležiti njena godišnjica?

- Ja ću je, obeležiti, to je sigurno. Da li će društvo, ne znam, niti ću na tome insistirati. Ona živi kroz mene, kroz publiku koja je pamti i dela koja je ostavila. Bila je jedna lepa izložba o njoj u Muzeju pozorišne umetnosti Srbije pre nekoliko godina i na tome sam im zahvalna. To je prvi put, posle smrti, da je se neko u pozorišnom svetu setio... Koliko znam iz priča i nekih njenih postupaka, bila je vrlo skromna osoba koja je živela za umetnost. Volela je pozorište. Nisu joj bile važne nagrade, a neke je i odbila.

* Govorila je da voli film, ali da se u pozorištu oseća sigurnije. Važi li to i za vas?

- Isto mogu da kažem za sebe i svoju karijeru. Volim i veoma su mi primamljiva snimanja, ali mi treba vremena da se prilagodim. S druge strane, posle toliko godina u pozorištu osećam neku stamenost i sigurnost. Naravno, uvek postoji doza sumnje. Ali, na neki način, teatar imam "u nogama".

BRANKOV ŠARM

* SA RADOŠĆU igrate i za najmlađu publiku?

- Volim da igram za decu, naročito u "Pužu". To je specifično pozorište, umetnička porodica koja izgara da od malih nogu vaspita decu da dolaze, a kroz njega se i nauče nečemu za šta roditelji kod kuće nemaju vremena. U "Pužu" su uslovi skučeni i onda mašta mora da radi svašta. Imate slobodu da činite sve što ne možete za odrasle. Ono što bi se smatralo šmirom i preterivanjem, tamo ste u prilici da ispoljite. Dok je Branko tu, biće tog šarma. Šteta što neko nije nasledio taj stil.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)