PUTEM CRNJANSKOG: Sa uručenja nagrade Matice srpske za roman "Omama"

LINGVISTIKA nas uči da je Beskrajni plavi krug jedna sintagma. Međutim, ta reč, sintagma, hladna, tehnička i pojmovita, ne može da imenuje beskrajni plavi krug.

Dragan Stanić i Slobodan Vladušić, Foto B. Lučić

Beskrajni plavi krug nije ni formulacija, ni sklop reči, nije ni rečenica. Beskrajni plavi krug je prosto rečeno, ono što je iznad svih nas, što nad nadilazi. Beskrajni plavi krug je zaista beskrajni plavi krug.

Obično se govori kako naša kultura nije prihvatila Crnjanskog u meri u kojoj on to zaslužuje, a ja sam mišljenja da sa tom pričom treba već jednom prekinuti. To što zovemo kulturom jednog naroda, to su institucije, a njima ton daje većina, odnosno ljudi srednje vrednosti sa viškom funkcija. Crnjanski, međutim, spada u vrhove i zato je većina, da bi ga videla, morala da glave podigne u visinu; vremenom, od toga ljude počinju da bole vratovi i biva im nelagodno. Zato Crnjanski i nije u horizontu većine i nikada neće ni biti, za razliku od Andrića koji je sve umeo dobro da sakrije, između ostalog i svoju genijalnost.

Primera radi, kada je Akademija trebalo da primi Crnjanskog u svoje redove, ona je želela da ga spusti na svoj nivo - dakle, da jednog van-rednog pisca primi na redovan način - najpre kao dopisnog člana. Crnjanski, međutim, poučen Bodlerovim Albatrosom, nije želeo da se spušta toliko nisko, pa je ostao tamo gde je oduvek i boravio - iznad onih koji su hteli da se dopisuju sa njim, umesto da ga čitaju. Tako su Andrić i Crnjanski, dva velika srpska pisca, završila na različitim nadmorskim visinama. Andrić, u instituciji, a Crnjanski iznad, u beskrajnom plavom krugu.

Naša je sreća, što im bar dela stoje na istoj polici. Kao i dela onih kritičara i pisaca koji su o njima pisali.

Dakle, pitanje glasi: kako se suočiti sa Crnjanskim, a da nas ne zaboli vrat?

Odgovor je jednostavan, ali nije lak. Treba da pređemo isti onaj put koji je prešao i on.

Put koji kreće od samozaljubljenosti u sopstvenu prosečnost i nepromenjivost. Svi smo to osetili: prosečni smo, ali verujemo da ćemo se već nekako snaći u životu. Ako ne talentom, delom ili podvigom, ono bar socijalnom inteligencijom. Eufemistički rečeno.

Takav prosečan, bio je i mladi Crnjanski.

A onda se dogodila smrt oca. I to nije bila obična smrt. Toma Crnjanski je 1908. godine prvo odbio da se operiše u Temišvaru, a onda je odbio i da se uplaši smrti. Umro je mirno, kao da se sprema da prilegne posle ručka. Na malog Miću, kako su Crnjanskog tada zvali, ta smrt je ostavila ogroman utisak.

Otac ga je svojim umećem umiranja naučio dve stvari: najpre, da je smrt manje strašna od straha od smrti, i drugo, da je to spoznaja koju mogu da steknu samo veliki ljudi.

I zbilja, mali Mića posle te smrti, nije više želeo da ostane tu gde jeste - među prosečnima. Želeo je da bude među najboljima. I bio je. Postao je Crnjanski.

Nije ceo život Crnjanskog ravna linija. Ni on sam nije uvek bio tamo gde je trebalo da bude, ali se mnogo češće dešavalo da ipak bude. A tada, na tim mestima, obično nije bilo nikoga drugog osim njega.

Figura oca je piscu značila isto ono što i Vuku Isakoviču, koji je, jednako kao i Crnjanski, prolazio kroz zbrku sveta i zbrku epohe. Jedino što ta zbrkanost i prolaznost nisu mogli da otruju i pokvare, bila je uspomena na njegovog oca.

Samo onaj veliki kamen na bregu, nad kojim je bio podigao krov, gde mu je otac ležao sahranjen, stajao je nepomičan i vidan, nad travuljinama i žitom koje je, poslednjih godina, već i u dolji nicalo i uzrelo.

Ne mogu da kažem da sam doživeo epifaniju kada sam prvi put pročitao Seobe Miloša Crnjanskog. Po svoj prilici nisam doživeo ništa osim dosade. I ja sam, u neko doba svog života, bio prosečan učenik i prosečan čitalac.

Ali onda se, ne znam kako, ni kada, slučilo da sam postao očevidac jedne smrti. Bila je to smrt kneza Rjepnina u Romanu o Londonu ili smrt jedne Evrope, bolje Evrope, u Hiperborejcima. I ja sam, posle te smrti, shvatio da Crnjanski nije običan pisac, već moj duhovni otac u jednom tačno određenom smislu.

Kao što je Toma Crnjanski naučio mladog Miću da bude bolji nego što jeste, tako je i Crnjanski naučio mene da budem bolji nego što jesam. Da bolje pišem, bolje čitam, da bolje mislim i da budem bolji čovek, koliko je to god moguće.

Osim Crnjanskog, mislim da je jedino Pekić mogao da tako nešto traži od svojih čitalaca.

I zbilja, Crnjanski pred onakvom smrću oca, nije ostao hladan i ravnodušan. On je tu smrt doživeo kao zavet. A isto tako sam i ja doživeo stranice njegovih romana - kao zavet.

I kada sam se vratio zaboravljenim Seobama, koje sam čitao u školi (ili je trebalo da ih čitam) to više nije bio isti roman, jer ni ja nisam više bio isti čovek.

Ostao sam zabezeknut rečenicama Crnjanskog. Pitao sam se, uzaludno, na kraju SVAKE rečenice - naglašavam, SVAKE - da li je moguće napisati bolju rečenicu.

A na kraju, zapitao sam se: da li je neki roman napisan BOLjE od Seoba?

Kasnije sam ipak pročitao nešto slično: početak Druge knjige Seoba i njen završetak, o kome je jedan moj kolega napisao sjajnu knjigu. I slušao sam ostarelog Crnjanskog kako, nakon povratka u zemlju, čita završne stranice romana i pitao sam se, tronut i dirnut, ima li razloga i smisla da se posle ovoga još nešto napiše na srpskom jeziku?

A još kasnije, nabasao sam na jednog kritičara koji je imao potrebu da napiše kako Druga knjiga Seoba i nije tako dobar roman. Smetalo je, tom kritičaru, što su žene tamo, sve lepe.

Foto Arhiva

Mnogo godina kasnije, moja supruga i ja smo se, u sumrak, šetali usamljeni, obalom jezera u blizini grada u kome smo oboje rođeni - jer svako se negde mora roditi. Pred nama se tada iz neba pojavio čudesan snop plave svetlosti, kakav ni pre, a ni kasnije, nismo videli. Gledali smo ga, začuđeno, nekoliko minuta, sve dok nije nestao.... Nismo shvatili ništa i nismo razumeli ništa.

Mnogo godina kasnije, kada sam pisao Omamu, setio sam se tog snopa plave svetlosti koji je pao na nas sa onog beskrajnog plavog kruga. Taj krug se od mračnih oblaka više nije mogao sagledati očima.

Snop čudesne, plave svetlostim, podsetio me je da budem bolji nego što jesam i da roman koji pišem treba da bude bolji od svih koje sam do tada napisao.

Ništa drugo nije bilo važno. Ni tada, a ni sada.

Čovek tu jednostavnu poruku nekada zaboravi, ali postoje tajni načini kojima ga najbolji poput Crnjanskog, na nju, sete.

I ova nagrada koju je dobio moj roman, jedan je od tih načina.

(Beseda povodom priznanja "Beskrajni plavi krug")

Preporučujemo

Kultura

11 16

SRPSKI JEZIK "GOVORI" I NA IJEKAVICI: Prof. dr Dragan Stanić predsednik Matice srpske

12. 12. 2021. u 08:30

Srbija

0 0

NAUČNI SKUP: Istorija srpskih migracija u Banatu od 15. do 18. veka

10. 12. 2021. u 15:24

Kultura

1 7

DRŽAVA HOĆE DA MENjA NORMU SRPSKOG JEZIKA: Dopis Matice srpske Ministarstvu povodom nacrta nacionalne strategije za rodnu ravnopravnost

30. 11. 2021. u 11:37

Kultura

0 0

DANI MILOŠA CRNjANSKOG: Trodnevna manifestacija posvećena velikom piscu

29. 11. 2021. u 10:15

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije