SPASLI OMANJI GRAD U RATU SA KORONOM: Navršava godinu dana od kada je kovid-bolnica u Batajnici primila prve pacijente

B. RADIVOJEVIĆ

02. 12. 2021. u 17:28

DAN po dan, kao po minskom polju, gde svaki udah može da bude poslednji, a opet se i bitke koje izgledaju izgubljeno, nekim čudom, u trenutku, pretvaraju u pobedu, u bolnici u Batajnici izlečeno je više od 10.000 ljudi. Čitav jedan mali grad.

СПАСЛИ ОМАЊИ ГРАД У РАТУ СА КОРОНОМ: Навршава годину дана од када је ковид-болница у Батајници примила прве пацијенте

Foto D. Milovanović

U najvećoj crvenoj kovid--zoni, gde se bori i odustaje, nada i umire - u tišini, samo uz poneki ropac koji prigušuje nemoć, i jezivi zvuk mašina, trenutno je kakvo-takvo zatišje.

To se vidi po krevetima. Sad je više od 300 slobodno, a bilo je i da nema ama baš nijednog. Zebnja lekara, ipak, nije prestala. Svaki novi talas je bio jači i teži od prethodnog. Šta će dalje biti, ne zna niko. Isto kao što niko ne sme ni da zamisli šta bi se dogodilo da, u najjačem naletu trećeg talasa epidemije, 4. decembra 2020. nije otvorena prva kovid-bolnica, u Batajnici, a kasnije i još dve - u Kruševcu i Novom Sadu.

- Za proteklih godinu dana lečili smo 14.700 bolesnika - kaže za "Novosti" dr Tatjana Adžić Vukičević, direktorka bolnice u Batajnici. - Bez ove i još dve kovid-bolnice, koje je država izgradila i opremila tokom epidemije, bili bismo u katastrofalnoj situaciji.

Bolesni ljudi ležali bi svuda, i po čekaonicama, hodnicima. Lečeli bi se u šatorima, sportskim halama, poljskim bolnicama. To smo imali prilike da vidimo u nekim od najrazvijenih zemalja u svetu, kao što su SAD, Brazil, Španija.

Kada je najavljena izgradnja kovid-bolnice u Batajnici, mnogi nisu verovali ni da nam je takva ustanova potebna, niti da će i biti napravljena. Izgradnja je, na poljani, počela 1. avgusta prošle godine. Za samo četiri meseca izgrađeno je i opremljeno 18.000 kvadrata, sa 930 bolničkih postelja: 680 u poluintenzivnoj, 250 u intenzivnoj nezi.

"Svemirski brod" - tako su lekari, kad su 4. decembra u 17 sati počeli prijem prvih pacijenata, opisali svoje utiske o bolnici, u čiju izgradnju i najsavremeniju opremu je uloženo 70 miliona evra. Jednom, kad ovo zlo prođe, bolnica će biti prenamenjena za druge pacijente.

- Sada je situacija stabilna, imamo oko 600 bolesnika, 330 slobodnih mesta - priča doktorka Tatjana. - Broj hospitalizovanih je i dalje visok, ali se protekle dve nedelje beleži tendencija pada prijema. Kliničke slike su i dalje veoma teške. Više od 80 odsto svih pacijenata zahteva neki od vidova kiseonične terapije.

Dr Tatjana Adžić Vukičević, Foto D. Milovanović

Dve trećine ukupno lečenih su muškarci. Između 80 i 90 odsto su nevakcinisani.

- Definitivno je najteži ovaj četvrti talas uzrokovan delta sojem virusa - nastavlja direktorka.

- Bolje rečeno, svaki talas koji je nailazio, počevši od prvog tzv. vuhanskog, preko brazilskog, i delte, bio je teži u odnosu na prethodni, praćen većom stopom smrtnosti.

U jednom od dosad najtežih perioda, u martu ove godine, u bolnici je bilo 900 zaposlenih, što lekara, što medicinskih sestara. Direktorka Adžić Vukičević kaže da je onom ko to nije video, teško da zamisli kako je radila i funkcionisala nepregledna armija ljudi koja je u tom trenutku brinula o 930 hospitalizovanih.

- Tokom marta i aprila 2021. bilo nas je zajedno sa bolesnicima oko 2.000 pod istim krovom bolnice - kaže direktorka.

U dva maha, u bolnici nije bilo nijednog slobodnog kreveta. A sa svih strana su zvali za prijem. Direktorka Adžić kaže da se u situaciji kada je morala da se "odjavi" sa raspoloživih mesta, osećala pretužno i nemoćno, kao rukovodilac, lekar i čovek.

- Bilo je više potresnih situacija - priča.

- Jedna od njih bila je ta kada smo za samo pet dana izgubili petoro mladih ljudi, od najmlađeg koji je imao 20 godina do najstarijeg koji je imao 44 godine.

Svi su ležali u istoj sobi, u intenzivnoj 1A, i jedno po jedno je odlazilo, dan za danom.

- Uprkos našim najvećim, usuđujem se da kažem nadljudskim naporima, gubili smo ih - kaže dr Adžić Vukičević.

Seća se da su pored nekih od njih bile igračke, pokloni od rodbine i prijatelja, male ikone, pisma, reči podrške od prijatelja i porodice:

- Užasno je bilo gledati strah u očima tih mladih ljudi i vapaj da im se pomogne. Danonoćno smo svi bdili nad njima. Pored medicinske, davali smo im ljudsku podršku, ali nažalost sve je bilo uzalud.

Na toliko smrti čovek se nikad ne navikne, makar bio i lekar. I doktorka Adžić kaže da je upravo smrt najteži udarac za medicinsku struku: date maksimum od sebe, svog znanja, svojih veština i na kraju izgubite bolesnika. Ne prođe dan u Batajnici, a da nekog od preminulih bolesnika ne pomenu, da se ne osvrnu na njihovo lečenje, da izvlače zaključke.

- Smrt je uvek teška, makar se sretali sa njom svaki dan, po više puta, a pogotovo za kolege koje nisu imale prilike da se sretnu sa lečenjem kritično bolesnih ljudi - priča doktorka.

- Taj muk koji "čujete" kada uđete u jedinicu intenzivne nege, gde nepomično jedni pored drugih leže najteži bolesnici, sa sklopljenim očima, sa kojima ne razgovarate, koje ne možete pitati "kako ste?", "boli li vas nešto?" jesu najteži i neprepričivi momenti života.

Umesto reči, molbe i vapaja, čuje se samo jednoličan zvuk respiratora i pumpi koji obolele održavaju u životu, dok su oni u veštačkoj komi. Direktorka "Batajnice" kaže da nijedno ljudsko biće ne može ostati ravnodušno ni kada u takvoj situaciji vidi jednog čoveka, a ovde, u sobama jednoj do druge, u tom nizu je po 80 do 120 ljudi, nečiji očevi, majke, sinovi ili kćeri... To se pamti zauvek. 

Ponosna na ceo tim požrtvovanih kolega

NA početku epidemije lekari su dobijali aplauze, a onda pohvale za požrtvovanost onih koje su lečili, pa kritike i uvrede onih koji u vakcinu ne veruju, a kada dospeju zaraženi u bolnicu zaklinju se da će prvo što će uraditi, ako odatle izađu, biti vakcinacija. I u takvom "koloritu" dr Adžić kaže da zbog mnogo čega oseća ponos:

- Ponosna sam što je naša ustanova najveća kovid-bolnica u Evropi, a možda i u svetu, što je odavde više od 10.000 ljudi otišlo svojim kućama i što su izlečeni. Ponosna sam na čestit i pošten rad svih svojih kolega, koji rizikuju i sostvene živote. Ponosna sam na divne mlade lekare koji su dobili priliku da se zaposle i koji su podneli najveći deo tereta rada u teškim smenama, pod pritiskom, ali pod budnim okom svojih starijih kolega specijalista.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)